Doba Slava

Baka i deda imali su klavir. Crn, lakiran, polukoncertni, bečka mehanika. Klavir je imao tri mesingane pedale i tri debeljuškaste noge koje su ličile na Mišelinovog lutka s stomačinama u krug. Ispod klavira baka je čuvala pribor za šivenje, Burde a deda nekakve fascikle. Klavir je podužnom stranom bio prislonjen uza zid, naguran u ugao, ali je opet zauzimao skoro četvrtinu dnevne sobe. U ćošku, iza svega, pored treće noge, bilo je moje tajno skrovište.

Glomazni muzički instrument imao je višestruku namenu. Pre svega, na njemu su tetke vežbale za muzičku školu. Osim toga igrao je i ulogu statusnog simbola i klasnog znaka raspoznavanja, nesrećno izabrani simbol pripadnosti građanskoj klasi, jer samo postojanje muzičkog instrumenta u kući (a da nije harmonika i da nije ukraden) čini vas različitim od dobitnika i sličnima onim drugima, moralnim pobednicima a de facto gubitnicima. Osim toga klavir je imao i prozaično služio da se na njemu ostavlja pošta, neplaćeni računi, ključevi, poslužavnik sa slatkim od belih trešanja pokriven krpom za „ako neko navrati“

Klavir se uoči slave prekriven crvenim čaršavom pretvarao u mesto kulta. Tu je stajao kolač a pored njega sveća s ovalnom nalepnicom s likom dugokosog anđela pod punom ratnom opremom. Ikona s licem istog hipi-sveca stajala je iza svećnjaka i kolača, naslonjena na vaznu spremnu da u nju strpaju silni karanfili što će ih gosti doneti.

A na dan slave sva svetla su popaljena, sva vrata širom otvorena, sve sobe doterane, preko kaučeva i kreveta prebačeni metalize crveni pokrivači od falš svile, stolice razmeštene uza zidove, rese na tepihu neprirodno iščešljane, kaljeva peć pršti. A klavir natovaren đakonijama. Razne pite i mantije i prasetine i ruske salate i podvarka i prebranca pasulja i grne sarmi i poslužavnik telećeg pečenja i brdo slanih kiflica i šnite kačkavalja i kitnikeza.. I vina i kakve sreće - koka-kole - čak je i tog božanskog napitka bilo za slavu, pa ti vidi.

Negde u vreme večere začulo bi se prvo zvonce na vratima. Kravatirani deda bi otvorio vrata i ukazao bi se bračni par u kaputima i sa šeširima i buketom u rukama uramljen u ragastov. Tada bi deda zaigrao rolu pravog domaćina,  širio ruke,  i dostojanstveno a teatralno govorio npr.: Dobrodošli, kumovi! koje je zvučalo veoma epski. Njegov stav je stajao u potpunoj suprotnosti s bakinim nastupom koji je i rečju i pokretom i grimasom odavao ushićenost i liriku. Obradovala bi se kao da su slučajno nabasali i kao da nije znala da će doći i ove godine kao i uvek. U takvim tradicionalnim prilikama baka, koja je među nama prilično strogo držala muža, oblačila je kožu tradicionalne domaćice i supruge i ponašala se shodno, s posebnim respektom se odnoseći prema mužu, slavskoj sveći.

Gosti bi čestitali: „Srećna slava“  a deda i baka u horu bi odgovarali: „Hvala, izvolte uđite.“ Onda bi im uigranim manevrom deda pridržao kapute, baka im ih otela iz ruku i odnela ih do male sobe, gosti bi, dok guraju šalove u rukav i rukavice u džepove prenosili čestitke od nekoga ko je eto, bio sprečen da dođe ili živi u inostranstvu, dok se baka ritualno ispričavala što eto, nema žita, „ali takva je slava, živ svetac“. Gošća bi pred ogledalom u predsoblju namestila kosu i pre no što bi ih je baka sprovela kroz predsoblje tesno od nameštaja opet bi zazvonilo zvono i deda bi ponovo otvorio vrata i ponovio bi se iisti skeč, Dobrodošli prijo i prijatelju... i tako ko zna koliko puta tokom večeri.

Ja sam kao najstariji unuk od malih nogu prozvan slavskom svećom – što je bila veoma značajna titula kao da mi deda svaki put kada ma tako oslovi obećava da će mi u nasledstvo ostaviti krunu i presto a ne garavu ikonu, mesingani čirak i obavezu da svake godine gostim silan narod. U skladu sa svojom ulogom slavske sveće igrao sam ulogu stražara i dežurnog na dverima našeg slavljeničkog doma, skromnog ali čestitog. Kad bi gužva čim bi zazvonilo zvonce, ja bih dovukao šamilcu i virio kroz špijunku a ako se neko do odraslih ne bi pojavio da me ukloni s vrata i otvori, otrčao bih do dede zauzetog gostima da mu javim da zvone. Onim najzakasnelijim, što su te večeri već bili na slavi ili dve, već sitim i napitim, sam bih otvarao vrata, jer je deda točio vino, tetke služile, tata pomagao a baka nutkala goste da se još malo posluže. Jedino je mama sabotirala jer je ona nije bila reakcija već je bila ateista i progresivna i to nam je bez reči stavljala do znanja. Posle su svi siti, pijuckali odgovarali žive spominjali pokojne, pričali o bolestima, o deci, o poslu, o svemu i svačemu osim o politici. Ja sam najviše voleo da slušam doživljaje iz zarobljeništva koji su svake godine bili na repertoaru u određenim krug dedinih prijatelja, stečenih, naravno, po logorima za ratne zarobljenike u Italiji. To je bilo nešto kao priče iz vojske, ali s mnogo dramatičnijim obrtima.

Žamor je rastao, kaljeva peć je postala prevruća, služila se kafa. gosti bi se malo opustili, neko bi čak i kravatu razvezao, zadigao bi se čaršav s klavijature, otvorio poklopac starija tetka bi svirala - U Budimu gradu, čudno čudo kažu hm, hm, ... jel istina, čudno čudo kažu...  Mene su u više navrata pokušali da nagovore da zapevam, (ajde sine, ajde, ti baš umeš lepo da pevaš) ali im to nikada nije pošlo za rukom.

Kada je deda umro, njegova slika s crnom trakom je stajala je uz kandilo na tom klaviru. Kada je, dvadeset i sedam dogina posle dede umrla i baka, i njena čitulja je stajala na klaviru, uglavljena između ikone i čašice kandila sa žiškom.