Kraj imperije srca !?

    Čovek ne pamti ko je vladao i šta je vladalo pre njegovog nastanka. Pretpostavke su  mnogobrojne – svetlost, zvuk, mračne sile tame, neljudi, ale i aždaje, dinosaurusi... možda i vanzemaljci ...tragovi i nagađanja postoje, kao i ovo moje. Vladavinom čoveka, od pećine do modernog doba, u raznim predelima zemaljske kugle, stvorene su poznate imperije koje su za sobom ostavljale dubok trag u svakom pogledu. Zapisivana su imena imperatora, njihova dela i nedela, sve što je kasnije pomoglo razvoju čoveka i čovečanstva, uspostavljanju civilizacije, njenom proširenju van matične planete.

   Bili su to „uski„ pokušaji da se uredi i uneredi život, u granicama trenutne moći, bez spoznaje o kasnijim uticajima na druge imperije. Čovek je emotivno-intelektualno-stvaralačko biće i u svako svoje delanje, sem utroška energije i pameti, unosi i emocije, srce.

   To je manje merljiva kategorija koja može da se ogleda u lepoti, ljubavi, strasti, iskrenosti, zadovoljstvu...neobičnom i trenutno nerzumljivom obliku...Ogleda se u slikarstvu, književnosti, glumi, muzici...čije sadržaje, sem utvrđenih naukom, možemo jedino da pretpostavimo, naslutimo...Onda to poklonimo nekome prema kome osećamo slično, samo su način i veza drugačiji. Zatim to slično osetimo bezbroj puta, ni sami ne shvatamo kako, ali osetimo, pa bezbroj puta to ne možemo da iskažemo, mučimo se, umesto da ćutimo, jer će to zasigurno osetiti onaj kome je upućeno, nekim nevidiljivim kanalima. Ne znamo tačno ni kuda sve to prolazi, da li se filtrira kroz mozak, kuda vodi i da li to isto oseti onaj drugi ili malo drugačije - koji je verodostojniji osećaj?

   Možda su mi tek sada jasne reči: ne moraš sve da shvatiš, nešto moraš i da voliš. Vraćajući se unazad znam da nisam mogao da shvatim devojku - lepu, umiljatu, punu duha, nežnosti, ljubavi, od čijeg poljupca su me hvatali žmarci - da se nakon par meseci ne viđanja predavala drugim muškarcima, za novac, a mene je i dalje volela, isto ljubila. Zelen i uvređen prekinuo sam tok žmaraca.

   Nisam mogao da razumem  „prijatelja„ od detinjstva koji se mnogo ranije nego što treba pretvorio u oronulog starca, pohabanog čoveka. Perspektivni sportista,  intelektualac .. odmetnuvši se u visoki poslovno-politički svet, pao je na zemlju, uglibiši se do kolena, pre nego što je postao svestan visine. Sećam se dva svršena osmaka, kako su u bosanskoj šumi i dalamtinskom kršu dali zavet na večno prijateljstvo.

Možda su mi tek sada jasne reči: prijatelj se bira, neprijatelj ne. Ili: ni jedna nacija nas neće sprečiti, da pomešamo dve naše. Ili: daljina spaja.

   Od mlađane Ale, dobih pismo i od sve slovenštine jedino sam razumeo „čakam otroka„. Ajdovščina je daleko, a tamo se nalazilo pola mene, ako ne i ceo ja. Svim bićem. Selom je lutala spodoba kojoj se u tom trenutku javila planinska rečica, pastrmke na žaru, cviček...za nekoliko dana dobih demanti  „čakam tebe„. Bio sam vladar ili rob, svejedno je – imperija srca.

    Jedno vreme vladao sam sibirskim stepama i norveškim fjordovima. Svetlana mi je obećavala mesto atamana, a Turil mi je rekla da sam pravi viking. Nisam  proveravao, verovao sam im. Godilo je bezbrižnosti mlade lude glave koja je i posao, čistu, golu egzistenciju razumevala srcem. Ni prečesta  savetovanja - „hladne glave„- nisu pomogla. Dok su ostali stvarali svoje imperije ograđene zidinama, šurovali sa  „ovim„ i „onim„, ja nisam mogao ni da razgovaram sa čovekom, a da ne osetim zračenje iskrenosti, dobrotu... naivnost koja je i meni bliska. „Nisi ti za političara. Pojeli bi te dok trepneš. Prvo moraš umesto njih da prljaš ruke, a kada ih jednom uprljaš, nema šanse da ih opereš„- govorio mi je stariji prijatelj.

  Otuđujemo se.Odričemo se. Sve svoje funkcije prepuštamo nečem drugom i verujemo u drugo više nego u sebe. Izvitoperili smo se. Pretvaramo li se u  vodeno - masne mašine koje se „pale„ plastičnom karticom.

 Može li imperija srca da opstane !?