Teretana za rusko bildovanje

Jednodnevni boravak ruskog predsjednika Medvedeva u Beogradu, atmosfera koja je pratila tu posjetu i bučno, po nekad i neukusno iskazano oduševljenje mnogobrojnih rusofila u srpskom političkom životu, otvorio je neka značajna politička pitanja i kontraverze.

Posebnu pažnju, interesovanje medija i raspravu brojnih vanjskih i domaćih posmatrača zaslužile su dvije stvari.

Jedna je najava Medvedeva da će Rusija pokrenuti inicijativu za gradnju nove bezbjednosne arhitekture u Evropi, te pozitivan stav srpskog rukovodstva u odnosu na tu inicijativu, i druga je Sporazum o osnivanju zajedničkog humanitarnog centra u Nišu, za reagovanje u vanrednim situacijama.

Za sada je inicijativa za novu bezbjednosnu arhitekturu Evrope ipak u sjenci ove druge, konkretnije aktivnosti u sklopu rusko – srpskih odnosa.

Naime, djelom je to objašnjeno i komentarom iz američke ambasade u Beogradu u kojem se kaže da je inicjativa o novoj bezbjednosnoj arhitekturi «kucanje na otvorena vrata» jer je ta stvar definisana još u junu ove godine na Kipru i nema nikako samo rusku boju kako bi se moglo zaključiti po onome što su u Beogradu kazale ruska i srpska strana.

Dalo bi se naslutiti da je upravo ta inicijativa dio onoga što se zove «resetovanje rusko – američkih odnosa» i prvenstveno se tiče odnosa među velikim silama.

Pitanje formiranja zajedničkog humanitarnog centra u Nišu za djelovanje u vanrednim situacijama i sporazuma koji su potpisali Ivica Dačić, ministar unutrašnjih poslova Srbije, te Sergej Šojgu, ruski ministar za vanredne situacije, prilično je uzburkao duhove.

Već dan nakon potpisivanja toga akta, pojavila se analiza američke agencije za strateške analize Stratfor u kojoj se tvrdi da bi Centar za humanitarne intervencije u Nišu mogao lako prerasti u prvu vojnu bazu koju bi Rusija otvorila van zemalja bivšeg SSSR-a, te da bi tako došlo do redefinisanja pogleda na Balkan i značajnu rusku umješanosta na zbivanja u regionu.

Stratfor u svojoj analizi naročito apostrofira ministra Šojgua i njegovu sferu djelovanja u ruskoj vladi i ističe da bi se «trebalo zamisliti šta znači otvaranje humanitarnog centra».

Ekspert za bezbjednost i profesor na Fakultetu za bezbjednost u Beogradu, Zoran Dragišić ocjenio je za radio Slobodnu Evropu da su nalazi STRATFOR-a tačni i da bi niška baza mogla prerasti u rusku vojnu bazu.

„Svakako da bi taj humanitarni centar mogao vrlo lako prerasti u vojnu bazu. Treba imati u vidu da Ministarstvo za vanredne situacije ruske federacije raspolaže vrlo respektabilnim vojnim snagama, takozvanom unutrašnjom vojskom koja ima oko 50.000 pripadnika. Zatim raspolaže vazduhoplovstvom, mornaričkim jedinicama teškim naoružanjem. Oni se naravno bave prirodnim i tehničkim katastrofama, ali mislim da im to nije glavni posao“, kaže Dragišić i podsjeća:

„Treba imati u vidu da je ministar Šojgu konstanta ruske politike. On je na tom mestu već veoma, veoma dugo. Ministar Šojgu je član Saveta za nacionalnu bezbednost po funkciji, tako da je njegova uloga u ruskoj politici zaista velika, naročito u ruskoj bezbednosnoj politici. Tako da ne treba da zavara ime tog ministarstva - Ministarstvo za vanredne situacije. Postoje razlozi da se sumnja da se tu krije nešto ispod žita.“

Orhan Dragaš, direktor Međunarodnoga instituta za bezbjednost ima mišljenje slično Dragišićevom i kaže:

“Naravno da bi ta baza koju sada zovemo humanitarni centri mogla da izraste u rusku vojnu bazu na Balkanu u budućnosti. To mislim da je i cilj, jer ne verujem u priču o Rusima kao humanitarcima. Na takav stav me navodi to da Šojgu, koji je prvi čovek do Putina, ima pod sobom tačno 52.000 ljudi koji su u uniformama, pod potpunom ratnom opremom, sa avijacimom, a tu ne mislim na avione za gašenje požara, na njih najmanje mislim, već je to je lovačka i bombarderska avijacija koja je u okviru Ministarstva za vanredne situaciji, čiji je Šojgu ministar.”


Zanimljivo je mišljenje Čarlsa Hejmana, britanskog stručnjaka za bezbjednost i urednika časopisa Jane’s Defence Armies. On smatra da Rusija još nema vazduhoplovne kapacitete – avione i helikoptere – koji veoma brzo mogu savladavati velike razdaljine i da ih neće uskoro ni imati jer to podrazumjeva velika ulaganja, zbog čega centar ne može brzo postati vojna baza. A o motivima ruske i srpske strane za otvaranje humanitarog centra u Nišu za Radio Slobodna Evropa kaže:

“Mislim da je to pre diplomatski ili politički signal Moskve koji otprilike poručuje - ako Amerikanci budu angažovali značajne snage u ovom regionu, onda bismo i mi mogli početi da se više angažujemo.”

Što se tiče srpske strane, ona verovatno ide na kartu delimičnog suprotstavljanja Rusije i Evropske unije, kako bi, čini mi se, izvršila pritisak na Uniju da Srbiju brže integriše u svoje redove.

U svakom slučaju, razvoj tog centra treba veoma pažljivo pratiti, a na svaki pokušaj da se on u daljoj vremenskoj perspektivi pretvori u rusku vojnu bazu treba veoma rigorozno odgovoriti”, kaže Hejman.

Nakon potpisanog sporazuma o dinamici uspostavljanja Humanitarnog centra u Nišu, Ivica Dačić i Šojgu su govorili o ambicijama da on preraste u regionalni centra kome bi se priključile Crna Gora, Hrvtaska, BIH, Makedonija, Grčka, Bugarska i Rumunija, a Šojgu čak najavio i konferenciju na tu temu koju bi on sazvao.

Zemljama u regionu koje su već ili će ubrzo postati članice NATO, centar za vanredne situacije kojim bi upravljali Moskva i Beograd - ne treba, konstatuje STRATFOR, a zapaža i Zoran Dragišić, koji, kao i Čarls Hejman, smatra da Rusiji ovakva baza ili priča o njoj treba iz političkih razloga:

“Da li će te baze biti ili ne – to ćemo videti. 2012. godina je veoma daleko. U ovom trenutku priča o vojnoj bazi u Srbiji, koju je Srbija prihvatila je nešto što Rusiji jača mišiće u razgovorima sa SAD, naročito posle odluke Braraka Obame da ne se gradi raketni štit u Poljskoj. Tu stvar treba posmatrati sa aspekta odnosa između Rusije i SAD i Rusije i Evropske unije. Ti odnosi, naravno, idu uzlaznom putanjom. Međutim, Rusi koriste i ovu priliku da prosto pokažu da i oni mogu biti aktivan učesnik svega toga i da i oni iimaju svoje adute koje mogu da izbace iz rukava. Na žalost po Srbiju jer smo se mi našli u poziciji nekog Ruskog aduta što po nas nikako nije dobro”, zaključuje Dragišić.

Trebalo bi pomenuti još neke detalje vezane za Humanitarni centar za reagovanje u vanrednim situacijama. Indikativno je da u svim tim razgovorima sa ruskom stranom nigdje nije bilo ministra odbrane Dragana Šutanovca, za koga se nezvanično zna da je lično pristalica NATO integrisanja

Isto je tako indikativno da Šojgu i ruska strana sve poslove završavaju sa SPS-ovim ministrima, starim partnerima iz doba devedesetih godina, kad je on također bio ministar za vanredne situacije.

Istovremeno se mora zapaziti da ruska strana sada nastupa retorikom koja u tradicionalnom smislu za njih nije karakteristična.

Sada Rusija govori o „ekonomskoj pomoći“, „infrastrukturi“, „humanitarnoj pomoći“ i „kulturnoj saradnji“. Ruski predsjednik je to i potvrdio rekavši da će strateško partnerstvo biti zasnovano na ekonomskoj saradnji.

Srbija od bliskih odnosa sa Rusijom može svakako imati značajne benefite. Može postati regionalno energetsko čvorište sa svim prednostima koje ta pozcija nosi, ali jedna stvar je veoma rizična. Politikom koja se trenutno vodi može se lako zapasti u avanturu da se mala i ne mnogo bitna zemlja poput Srbije nađe između velikih sila i njihovih interesa. Ako se to dogodi onda će upravo Srbija imati od toga najveću štetu, a velike sile naći način da svoje odnose uravnoteže.