Bila sam!

     Jupi! Bila sam na Sajmu knjiga!

     Sad se vi pitate šta je tu čudno što je jedna bibliotekarka bila na Sajmu knjiga. E, pa u mom slučaju moraju da se poklope različiti kosmički uslovi da ostvarim svoje zakonsko pravo na šetnju medju knjigama koje nikad neću kupiti:)

     Već sam kod Bilje kukumavčila kako me maloletni sin bojkotuje već dve godine za redom i uporno se razboljeva baš na sajam. Dakle, sledi odlazak na bolovanje i četiri dana nespavanja, vadjenja slina, kuvanja pilećih supica i čajeva, odlaska u bolnicu u sred noći na inhalaciju da prodiše itd. i sl. Onda se ostacima zdravog razuma prisetim da mi je škola još pre dve nedelje platila da idem na seminar iz bibliotekarstva, sa inspirativnnom temom – Školska biblioteka kao mesto učenja! O radosti! Osmočasovno sedenje (sa pauzom za žuti sok i kafu u plastičnim čašama) i predavanja o biblioteci 22. veka, sa primerom iz Ontaria u Kanadi, sa posebnim osvrtom na menadžerske trendove i saradnju sa lokalnom zajednicom, a sve kroz prizmu povezivanja nastave biologije i biblioteke...a mi još nismo izmislili ni točak. Tu sam saznala da je Lora Buš bila bibliotekarka (pa vidiš dokle je dogurala:) i da je ALA (American Library Association) u svom časopisu od pre pet godina na naslovnoj strani imala Baraka Obamu (je l’ sam vam rekla da nisu masoni nego bibliotekari ti koji vladaju svetom iz senke!)...I da je onaj nagradjeni sajt narodne biblioteke, tj. njen deo Dečje digitalne biblioteke, radio vojnik na civilnom služenju vojnog roka, bez dinara i kasnije volonterski, dok Britanska nacionalna biblioteka debelo plaća stručnjake iz Japana za isto...Najviše me dojmilo predavanje pod nazivom – Razumevanje koncepta informacione pismenosti i doživotnog učenja, ne zato što je glupo i neprimenjivo, nego što sam shvatila da previše znanja može da boli. Bolela me i glava, i donji deo ledja, i kičma i duša. Zašto Beograd nikad neće biti Ontario, o zašto?

      Dakle, ozbiljno sam bila klonula duhom pre nego što sam danas ušla u Halu 1. A onda se sve promenilo...Prvo sam napravila djir od izdavača do izdavača i pokupila kataloge i cenovnike. U ponedeljak kreće lobiranje za kupovinu, moram da se psihički pripremim. Onda sam okrenula drugi djir, da vidim ko potpisuje svoje knjige. Kod domaćina ovogodišnjeg sajma, Grčke, bila je neka promocija, ali publike nigde. Čitavih pet minuta sam bila u napasti da odem da popunjavam broj (bilo mi žao autora), ali posao ne sme da čeka! Onda vidim neku gužvu, mnogo sedih glava, koktel, kamere...i neki dekica u puloveru i sivom sakou vrlo ozbiljno sedi za stočićem i energično potpisuje. Uto naletim i na kolege iz škole i učenike, izljubimo se i izgrlimo, a jedna učenica sva ponosno donosi knjigu „Vreme vlasti“, kupila sestri i sad ide da joj onaj sedi čikica potpiše. Kuku, pa kako ne prepoznah Dobricu Ćosića?! Nikad nisam videla Tita, ovo mu dodje najbliže tome. I tako, skolaše učenici Dobricu, a dok je potpisivao njenu knjigu, izvadiše deca i mobilni, te slikaše taj spektakl. Jedino što sam sigurna je da će sestra biti očajna što nije dobila najnoviju Kupoholičarku. Dva štanda dalje je sedeo Basara i potpisivao svoja izdanja, ali tu nije bilo gužve i kamera. Hm, sajam vam je odličan lakmus za odnose na političkoj sceniJ Pokušala sam da nadjem Jelicu, ali na štandu njene izdavačke kuće bila je druga zvezda – Duška Intervjuisala Sam Umberta Eka na Traktoru Jovanić, pa sam odustala. Ali sam zato Nadji kupila knjigu Jasminke Petrović „Ovo je najstrašniji dan u mom životu“ i pribavila posvetu autorke i ilustratora. Bila sam srećna kao kuče u liftu – Bob Živković mi je nešto nacrtao! Tj. Nadji, ali kao da je meni:) Na štandu VBZ-a sam ugovorila da i ove godine pokušamo sa gostovanjem domaćih i hrvatskih pisaca u našoj školi, ali da se Marko Vidojković zamoli da ne psuje pred maloletnicima:) Na brzinu sam kupila i poklon za tatu i batu i zaključila da je vreme za pivo. Onda smo kolega istoričar i ja napravili plan kako da praktično primenimo ono što sam naučila na seminaru. Dakle, prvo smo rešili da za biblioteku kupimo bar četiri Cliova izdanja, pa da on deci zada istraživačke zadatke i internet linkove da oni u biblioteci istražuju, a ja da se ubudžim u tim za pisanje Razvojnog plana škole i cifru od četiri povećam na beskonačno. Onda će on da se žrtvuje i uključi u ono neko Samovrednovanje, a kad dodje vreme za Izveštaj o radu škole neće više da mi skraćuju izveštaje od pet strana na jednu! Hik! Kad malo bolje razmislim možda uopšte nismo o tome razgovarali...

      Anyway, posle sam pojela ono jelo od mlevenog mesa što počinje na P (i pošteno platila!) i pohitala kući da preuzmem smenu za čuvanje dece, jer se Cvex spremao na fudbal. Moram da iznesem još jedno zapažanje sa sajma – odavno nisam videla toliko dobrih frajera na jednom mestu! (Cvex: Nemaju sve žene fetiš na muškarce s naočarima kao ti...)

      Šta on zna?!