Welcome to your suicide

Dawngreeter

Nije se nista posebno desilo, zaista. Ove i ovakve stvari mi se cesto motaju po glavi, desilo se da sam imao i par sati da otkucam sve sta sam hteo. Pa se onda ispostavilo da ipak nemam vremena da otkucam bas sve... ostade ovaj tekst

Verujem ti,ali samo jedno zapamti:za sve ima vremena,uvek.OK?!
Do sledećeg čitanja,
veeeeliki pozdrav!

Kada ste u vojsci i kada vas staresina pita da li ste ikada razmisljali o samoubistvu, vi recite da jeste. Oslobodice vas straze!

I razmišljanje o ubistvu je alternativa.

Moja "tura" je imala jednog ograničeno sposobnog na odsluženju, mentalno ograničen samo bio dobar, uvek veseo i neagresivan pa ga poslali u vojsku.

Pre nego što su ga rasporedili na stražu komandant (jel tako bejaše) kasarne slučajno naiđe, i baš njega priupita šta će raditi ako u mraku vidi nekoga da prilazi njegovom stražarskom mestu dole iza ćoška. "Pucaću", kaže on. Kapetan prve klase blago zbunjen, nije navikao da ga zezaju pošto je bio "najstariji" u kasarni ponovi pitanje i opet dobije isti odgovor.

Oslobođen straže do kraja i niko, iskreno, nije sumnjao u njegovo shvatanje straže kao pitanje života ili smrti

Odavno verujem da se sve događa sa nekim razlogom.
Baš ti hvala što si mi objasnio kako to sve radi i funkcioniše da ne umrem neobaveštena (puj,puj,puj).
Uživala sam čitajući , pozdrav

Ko sve ovo pročita i razume, njemu ništa neće biti jasno verovatno, ali to samo znači da je na pravom putu.

H.E.! A.H.D.!

Da, uncertainty principle je odraz inherentne nespoznatljivosti sistema a ne manjka znanja, nesavrsenosti opreme, itd. I to je u redu, jer nesto sto je nespoznatljivo ne znaci da nije deterministicki uredjeno. Jedno ne proizilazi iz drugog. Na kraju krajeva, determinizam u opste niej bitan za tvrdnju koju sam u tekstu izneo. Nije vazno da li mozemo unapred nesto da izracunamo, neka je po sredi totalan haos sa jako mnogo haoticnih uticaja (sto nije, al' recimo da jeste). Poenta je da je kauzalnost i dalje apsolutna. I dalje ce se stanje univerzuma posle odredjenog uticaja svesti na jedno i samo jedno stanje i nikada nece moci umesto toga da bude neko drugo. Ergo, nema slobodne volje.

Slobodna volja operiše u sadašnjosti, i trenutku budućnosti koji joj teži sa druge strane, a ne u prošlosti. Sve što, due to uncertainty principle, znamo je da je priroda sveta takva da ne možemo predvideti tačno šta će se dogoditi u sledećem trenutku.

Šta je posledica toga? Ako zagledamo stvari na najsitnijem nivou, dolazimo do toga da je sve random. Ali jedna je paradigma random procesa, druga je paradigma naših "ja" i njihove slobodne volje. Paradigma "ja" je uporediva sa softverom koji se izdiže nad tim hardverom. To "ja" se kroz vreme samodefiniše sopstvenim izborima, i kad pogleda unazad (bar, kad bi u teoriji to moglo precizno da uradi), istina, njegove akcije možemo nazvati fiksnom celinom, ali to ja unapred nije ništa definisano... već gradi samo sebe kroz vreme. Ono što samo i jedino ima smisla da na hardverskom nivou bude čist randomness, na softverskom nivou, sumirano, upravo jeste event zvani "ja" ili, podjednako precizno, upravo "slobodna volja".

Bez randomnessa ne možeš ni opisati ideju slobodne volje. Možeš eventualno da uvedeš ideju "ja" koje je nalik nekom monoteističkom bogu - entitet sa uticajem na stvarnost, ali ne baš sasvim u stvarnosti, nego tu negde iza meta-ćoška, koji onda eto božanski može da radi šta mu se ćefne jer nije podložan zakonitostima svemira, i eto samo takva konstrukcija ima slobodnu volju. Tо јеste neosnovan, redundantan koncept i nema potrebe uvoditi ga, ali ključno, ako teoretski on ima slobodnu volju, gledano iz svemira, manifestacije takvog ja se upravo "vide" kao randomness, i eto nas opet na ekvivalenciji percipiranog kosmičkog randomnessa i slobodne volje.

Ako se nesto desava slucajno ne daje mu svojstvo izuzetosti iz kauzalnih odnosa. Kada se nesto desi slucajno, i dalje se desava samo to i nista drugo.

Ne, u stvari, ako se dešava slučajno to znači da se ne dešava kauzalno. Kauzalnost je "iz x sledi y", i to je to, jelte, *kauzalno*, sa verovatnoćom 1, kraj. Slučajno je baš ono što to nije. A to što će se, sa druge strane, i ovako i onako *nešto* desiti nema veze ni sa jednim ni sa drugim. To je samo... nešto što se podrazumeva. Sa druge strane, za kauzalno y, kad se desi, kažemo da se desilo *zbog* onog x, a za nekauzalno, slučajno, kažemo da se desilo, jer je moglo da se desi, postojala je verovatnoća za to, i to je to. Slučajno. Nekauzalno.

Jedino sto povecavas je nepredvidivost, ne i mogucnost da se desi vise od jedne stvari u isto vreme.

Dokle god ne otvoriš kavez, Šredingerova mačka u isto vreme je i živa i mrtva iz tačke posmatranja nekoga van kaveza, sa određenim verovatnoćama. Dešavanje više stvari u isto vreme.
Ti možeš da kreneš da se buniš zdravorazumski, tvrdeći - ali nije, ne može oba u isto vreme, ona ili postoji ili ne postoji, samo što to ne znamo. Ali u definisanim uslovima datog eksperimenta, ne, iz naše paradigme ona i živi i ne živi i to je jedina the istinita tvrdnja o njenoj živosti. Posledice toga su mnogo dalekosežnije, međutim, od eventualne prerade zakona o zaštiti životinja za slučaj umanjivanja procenta tačnosti njihove živosti. Čitav kvantni svet je jedan takav eksperiment koji oduvek traje. A to je u stvari isti ovaj svet u kome mi živimo, samo iz ugla koji generalno nije neophodno posmatrati ukoliko treba da nabereš voće sa obližnjeg drveta, ali je apsolutno neizbežno nabasati na njega ukoliko hoćeš da govoriš o nekakvom određivanju *baš svega* i posledicama toga (o čemu moramo govoriti kad govorimo o slobodnoj volji). A kad nabasaš na njega, on kaže "ne može dalje!", i tu zdravorazumske projekcije treba da prestanu, a viša matematika da počne... za onog ko je zainteresovan, međutim...

Dalje, argument mikroplana je cest ali potpuno nepotreban u ovakvim diskusijama. U glavnom pricamo o stvarima koje ne poznajemo dovoljno dobro pa onda dovoljno nadahnuta retoriak moze da se koristi kao argument za ili protiv. Jer niko ne zna o cemu pricamo. Njutnovska fizika je dovoljno dobra ako ti treba za racunanje interakcije stvari na makroplanu, pri cemu se nista ne krece brzinom bloskoj brzini svetlosti. Nista od ogromnih pomaka u znanju kvantne fizike ne utice na ispravnost njutnovske fizike u svom domenu. Dobro si rekao da mikroplan nije primenjiv na makroplan.

... mi ne govorimo o višoj matematici kvantne fizike, već opet, o slobodnoj volji. I nije poenta ni u kakvoj nadahnutoj retorici, već u poznavanju aspekata onoga o čemu se priča primenjivih na datu temu. Kvantna fizika se ne bavi slobodnom voljom. Ali implikacije njenih segmenata su obavezne za primeniti na priču o tome. Njutnovska fizika nije dovoljna ni za prognozu vremena, a kamoli za priču o totalnom determinizmu. Njutnovska fizika je dobra za ograničen vremenski interval, prostor i dovoljno jednostavne modele. A razmatranje o slobodnoj volji ne može u to da se uvali.
Da, Njutn kaže da ako sam ja sad ovde sada u Beogradu, ne mogu biti i u Francuskoj Gvajani. Ako mi padne kamen na glavu, biće belaja. I slično. I čak i tu, hajzenbergovski govoreći, Njutn greši, jer i tu se samo radi o verovatnoćama. Ali to su dovoljno velike verovatnoće da je sasvim ok voditi se njima. Ali to nije dovoljno ukoliko ti hoćeš da izvodiš stvari iz samog principa determinizma svega, ako ti je to polazište, moraš prvo njega definitivno da ustanoviš, što nije izvodivo.

Sa tim u vezi, zelim samo istaci jednu ociglednu stvar - ono sto znamo je da za svaku uzrocnu silu postoji jedno i samo jedno posledicno stanje koje nastaje kao rezulat delovanja tog uzroka. Lepo je i vazno znati stvari u mnogo vece detalje ali nikakav uncertainty principle nece promeniti tu cinjenicu. Ako nekako mozes da mi objasnis da je ipak za jedan uzrok posledica mogla da bude vise od jednog stanja i otkud to da je bas to stanje odabrano a ne neko drugo, onda mozemo da pricamo o slobodnoj volji.

Svi eventovi u trenutku kad završiš čitanje ove rečenice nadalje koji su u osnovi slučajnog, a ne kauzalnog tipa, sve do trenutka koji mu teži sa plus strane, imaće samo i jedino određenu verovatnoću za prelazak u neko od više sledećih stanja, i nijedno od njih neće biti definitivno sigurno dostižno. Onda kada se već dese, desili su se, ali u onom trenutku nisu morali da se dese.

*Key note*: zamislimo da možeš nekako, ikako da se vermeplovom ili, bolje, nekim kosmičkim dugmetom za rewind vratiš u taj trenutak, ali tako da ga tim vraćanjem nisi "pokvario", sve, pa i ti, sve je isto. Opet bi sve te verovatnoće bile takve kakve su bile. E, tada ne samo da se sve ne bi desilo isto već bi bilo gotovo nemoguće da se stvari dese baš isto kao što su se desile u prvom prolasku kroz njega, jer šanse da se baš svaka verovatnoća završila istim ishodom bi bile gotovo ravne nuli.


Još jedna preformulacija sličnog, i dosta za danas: ok, imamo komp koji ipak sasvim razumno dobro može da predvidi, ma, čitav nečiji život. I to je okej, nije nemoguće. Ali to ne znači da će on raditi fino, osim što će napraviti grešku tu i tamo. Ne, to znači da uz dovoljno vremena, rada, novih unosa, taj komp postaje neupotrebljiv, njegova predviđanja neće imati veze ni sa čim. Koliko god dobar u startu bio. I zato je skok od "sasvim ok" do "totalno" ogroman, nepremostiv skok. Therefore, koliko god dobar taj komp bio, bilo bi kriminalno koristiti ga u neke svrhe ala Minority Report, koliko bi kriminalno bilo i proglasiti da onda niko nije odgovoran ni za šta zbog toga. Ne, sve bi bilo isto kao i bez tog kompa. Dokle god verovatnoća postoji.


U stvari, evo, samo još i patetičasti morališući zaključak: sama činjenica da ne možemo svesti sebe na produkte kauzalnosti, već jedino na randomness beskraja verovatnoća, je ono što nam daje naše "ja". Bez toga bi bili samo zupčanik, ovako smo jedna od beskrajnih iskri koja bezuzročno(=vidljivo kao random; i takođe, =samostalno) deluje. To nam oduzima pravo da se vadimo sa "Causality made me do it!" Ali nam to i daje dragocenu individualnost koja nam omogućava da kažemo "I did it!" Da, to "I" je nekad svesno svojih uticaja koliko i leptir oluje u Kini, pa šta? Da, ono je samo skup randomnessa, ali isto tako smo i skup ćelija ili materije, pa ne opterećujem mnogo što nam se nijedan paramecijum ili komadić kvarca ne pridružuje u ovoj diskusiji. Niti bi uvažavao njihovo mišljenje (a morao bih, ako bi uzeo u obzir našu ah tako veliku sličnost), u razmatranju ljudskog pravosudnog sistema, npr. Ali to je već sasvim četrdeset druga tema.