Monika i ja, čemu?

"She said that she would dance with me if I brought her red roses," cried the young Student; "but in all my garden there is no red rose... Ah, on what little things does happiness depend! I have read all that the wise men have written, and all the secrets of philosophy are mine, yet for want of a red rose is my life made wretched" (Oscar Wilde: The Nightingale and the Rose)

U sobu ulazi Monika (koju ponekad, iz milja, zovem: Milica, a najčešće jednostavno - Mo), sa osmehom na licu. Kao i uvek.  

Ja: Ako ostavim po strani ovo čitanje Muzila, danas sam prilično  lenčario. Valjda zato i postoje vikendi.

Mo: Kako za koga. Zna se da za nekoga postoje i - radni vikendi.

Ja, sarkastično: Tell me about it?

Mo: Ma, sve je OK. Znam tu tvoju praksu - kada moraš da radiš ti baš radiš, kada ne moraš ti lenčariš. Samo, tu mi nešto ne štima, pošto ti, ponekad, tako mi se čini, umišljaš da si - Japanac. Ako je tako, mogao bi malo više da poradiš na tome, u tom kalemljenju japanštine na tvoje srpstvo.

Ja: Da poradim više, na čemu? Koliko znam (pokušavam da stvar okrenem na šalu), Japanci ne slove baš za prefinjene ljubavnike, ako si na to mislila... Stereotipno gledano, Italijani važe za najbolje ljubavnike. Mnogo knjiga je napisano na tu temu, a ti znaš da ja mnogo čitam. Prema tome, poželi mi da budem Italijan. Jer, mislim da je Monterlan (Montherlant) dosta u pravu kada tvrdi da «čoveka poznaju jedino oni koji su ga videli na poprištu ljubavi», he, he, he...

Mo: Ma, ne, mislila sam na nešto drugo. Naime, kada sam pomenula Japance, mislila sam na nešto konkretnije - na tvoj odnos prema radu, koji mi, u poslednje vreme, deluje nekako previše opušteno.

Ja: Šta fali mom odnosu prema radu? Zar ne primećuješ da često izgaram od posla, da od ponedeljka do petka «radim k'o Crnac», kako se to narodski kaže?

Mo: Pogrešno. Crnci, bar oni u Africi, ne slove za preterano vredne ljude. Ja volim Japance.

Ja: I ja volim Japance. Trudim se, koliko mogu, da uzimam od njih ono što je najbolje, he, he, he... Evo, recimo, volim njihovu mangu. To sam baš jutros malo čitao na Netu. 

Mo, posve ozbiljna: A da li ti znaš šta je to karoši? Čist japanski izum. Ako ne znaš, to je ono što odlikuje disciplinovanog i radu krajnje predanog čoveka. Bar u prvoj fazi. A ti budi stalno u toj prvoj fazi, ne idi dalje.  

Ja: Hm. Problem je u tom šta ti podrazumevaš pod tim «krajnje predanog čoveka» i «prvom fazom».. Rad, pa rad, do iscrpljenosti poslom, drugim rečima do - smrti? Čemu to?

Mo: Dobro, ja to kažem onako, metaforički. Nisam mislila baš da se bukvalno treba ubiti od rada, već da se treba zaustaviti na poslednjem stepeniku, pre karošija. U svakom slučaju, ne bi bilo na odmet biti disciplinovaniji i predaniji poslu.

Ja: Lako je pričati. Ali, predoziranje poslom škodi. Kako znati da taj poslednji stepenik, pred karošijem, nije klizav... To vodi preterivanju, a i ti mi stalno govoriš da ne treba preterivati...

Mo: Opet relativizuješ stvar. Čim ja izadjem sa nekom dobrom idejom, to je odmah relativizuješ.

Ja: Dobra ideja? Meni deluje kao da ti ju je upravo šapnula tvoja mama, preko telefona.

Mo: Ostavi ti moju mamu na miru. By the way, odavno se nismo čule, trebalo bi da je pozovemo u goste. Uostalom, mudri ljudi kažu da je užasno kada su mladi ljudi u velikoj meri sami sebi dovoljni, kada za njih niko ništa ne znači.

Ja: Da se kratko vratim na tvoju natuknicu o potrebi povećanog rada: sećam se da je moja baka mom ocu govorila, to mi je otac pričao: «Pobedjuj koliko želiš, sinko, samo ne zaboravljaj da budeš srećan». Ja se trudim da to sprovodim u delo.

Mo: Rad i sreća idu zajedno.

Ja: OK. O radoholičarenju ću još razmisliti. Počeću već noćas, jer primećujem da sam noćom najproduktivniji - tada mi na pamet dolaze najbolje ideje, a i akcije...

Mo: Opet me teraš da budem prizemna i da ti kažem ono što mislim: noću radi ono što se od tebe očekuje, a potom spavaj. As simple as that...

Ja: Da, ali Japanci malo spavaju... a ti si počela sa Japancima. Samo Mediteranci pridaju značaja dobrom (dugom) spavanju, pa i onome što prethodi spavanju, he, he, he...  A neki od njih čak spavaju (i rade ono što prethodi tom spavanju) i tokom dana, zar ne?

Mo: Misliš - dobro jedu pre spavanja?

Neko zvoni na vratima. Kao u Čehovljevim dramama, čim razgovor počne da biva iole napet, zvoni telefon, ili neko nailazi. A baš mi predstoji dugo gledanje jednog zanimljivog  teniskog  meča na TV. Na miru. A šta ja mogu što, ponekad, ti teniski mečevi traju po tri-četiri sata. Jer, meni, koji sam lišen generacijskog interesovanja za fudbal - to je važno, makoliko je Moniki teško da to shvati. 

Monika se vraća, kaže da nećemo imati goste.

Iz daljine se čuje stara, dobra pesma: What a diff'rence a day made? Eh, nezaboravna Dajna Vašington (Dinah Washington)  i njenih "24 little hours", koji bi bili strašno dosadni kada ne bismo imali s kim da delimo vreme, i sreću. Smešim se Moniki.

Mo: Ja sam danas mnogo radila, trudim se da privedem kraju moj rad, bez obzira što je, kako ti to, činovnički, my dear Civil Servant,  kažeš sada - vikend. I baš sam se umorila.

Ja, pokušavajući da se našalim: Ne treba žuriti. Neki kažu da je brzina ideal skorojevića. S druge strane, mada nismo katolici, moramo imati na umu da je rimski papa Benedikt - XVI pre par meseci izjavio: «Previše rada, čak i za one koji vode Katoličku crkvu, loše je za dušu». Papa je citirao savet sv. Bernarda, iz XII veka, upućen poglavarima Crkve tog vremena - da budu svesni opasnosti teškog rada, nezavisno od zanimanja, jer posao često «ranjava srce, dovodi do patnje duha i gubitka inteligencije».

Mo: Eh, ti i tvoji citati! Samo, primećujem u poslednje vreme da koristim neke tvoje citate u mom radu. Utičeš na mene. Bilo kako bilo, u pravu si ti. Hajde da se odmorimo, ali držeći se za ruke.

Sedosmo.

Legosmo.