IZBOR PATRIJARHA - IZBOR PAPE (1)

Gost-autor: krkar

Srpska pravoslavna crkva prvi put posle 19 godina bira patrijarha. Rimokatolička crkva izabrala je 2005. prvog papu u gotovo 27 godina. I u jednih i u drugih stasale su generacije koje taj izbor nisu nikad doživele. Ima sličnosti a ima i razlika. Pisaću o tome u nekoliko delova.

Јуче умрли патријарх СПЦ звао се Павле. Мирско име било му је Гојко Стојчевић. Православни монаси симболично добијају ново име али задржавају своје презиме. Они међу њима који буду изабрани за владике такође задржавају своје мирско презиме. Већина, неспособна да се ослободи сујете, труди се да презиме не користи а кад га користи ставља га у заграде. Многи можда и не знају да крше пропис. Само патријарх нема презиме.

Kod rimokatolika zapadnog obreda sveštenici zadržavaju ime i prezime. Samo papa uzima sebi novo ime koje bira sam. Papa koji je umro 2005. zvao se Ioannes Paulus II. Zvanično papino ime je latinsko ali običaj je da ga svaki narod za svakodnevnu upotrebu prevodi. Tako je i papa Wojtyla jednima bio Jovan Pavle, drugima Ivan Pavao, Giovanni Paolo, János Pál, Jan Pavel, Eoin Pól, Johannes Paavali, Йоан Павел, João Paulo, Gjon Pali... Italijani još od vremena žestokog ujediniteljskog antiklerikalizma imaju običaj da papu zovu po prezimenu - papa Wojtyla - što nije ni pežorativno ni sasvim pogrešno.

Смрћу патријарха Павла Патријаршки престо постaо је упражњен. Isti je slučaj i kod rimokatolika gde se od smrti jednog do izbora drugog pape koristi izraz Prazna stolica (Sedes vacans). Оба израза симболизују континуитет функције која не престаје да постоји иако је у том тренутку нико не обавља.

E, sad mala digresija: kad ljudsko biće prestane da živi ono UMRE. Ako to ljudsko biće veruje u postojanje nekog drugog života posle smrti, a naročito ako je govornik i vernik, može se reći da je PREMINULO, što znači Prešlo Tamo. Smešno je kad ateista za nekoga kaže da je preminuo ili kad neko to kaže za ateistu.

И православне и римокатоличка црква имају врло формализоване и строго одређене литургијске радње, процедуре и ритуале. Али римокатолици осим тога имају и далеко формализованије нелитургијске ритуале. Кад умре православни патријарх потребно је мимо сваке сумње утврдити смрт али, колико је мени познато, за то нема неке посебне процедуре. Верујем да у данашње време смрт утврђује стручно лице, лекар. Уз ограду да ми можда није познато - али ипак са поприличном сигурношћу - верујем да у православној цркви није строго утврђено ни ко објављује патријархову смрт и на који начин. Можда то и није баш најбоље решење јер тако може да се деси, као што се јуче десило, да то не изгледа баш најлепше. Да вас подсетим: познато самољубиви митрополит Амфилохије Радовић објавио је патријархову смрт на не баш претерано достојанствен начин на градилишту цркве у земунском предграђу Алтини. Знам да нисам једини који је уверен да је Амфилохије жарко желео да баш он буде тај који ће вест обзнанити свету. А знам и да нисам једини кога се усиљено ридање митрополитово није баш дојмило. РТС је на свом сајту то шмирање (први део материјала кад Амфилохије бризне у плач) касније исекао, но срећом имамо Јутјуб. Кад смо већ код тога, многима се није свидела ни одавно позната спрега власти (црквених и државних) и „државне" телевизије на ползу ове потоње а на штету једнакости медија - снимак је сасвим несуптилно прво дат РТС-у, да би га овај дистрибуирао тек када га је ексклузивно извртео.

Vatikan ima strogo propisanu proceduru. Kad umre papa, smrt stvarno utvrđuje lekar ali to nije dovoljno. Posebno ovlašćeni kardinal, kamerlengo Svete rimske kurije, mora i formalno da ustanovi smrt. To radi tako što umrlog papu tri puta pozove njegovim mirskim (krštenim) imenom - kažu da je to zato što se veruje da je verovatnije da u trenucima najveće slabosti duše i tela čovek reaguje na ime koje je u detinjstvu nosio nego na ono koje mu je datu u zrelom ili vrlo zrelom dobu. Ranije je važilo pravilo da zatim kamerlengo umrlog papu tri puta kucne u čelo (lagano!) posebnim malim srebrnim čekićem, ali pošto u haosu koji je nastao usled sasvim iznenadne smrti pape Jovana Pavla (nije bio Jovan Pavle I, samo Jovan Pavle) to nije urađeno, njegov naslednik odlučio je da se jednom prekinuta tradicija ne obnavlja. Kamerlengo zatim lomi papin prsten pečatnjak, poznat kao ribarski prsten jer je na njemu slika svetog Petra koji lovi mrežom. Potom pečati lične prostorije umrlog pape (bez obzira gde je on umro). Posle skandala koji je izbio kada je dr Ricardo Galeazzi-Lisi, glavni lekar pape Pija XII, 1958. tajno snimio papu u samrtnom ropcu (koji je potrajao...) i fotografije prodao časopisu Paris Match, najstrože je zabranjeno snimanje (svaka vrsta snimanja) umrlog pape sve dok ne bude zvanično izložen. Tek nakon toga vatikanska pres služba najavljuje svim medijima da će u određeno vreme objaviti važno saopštenje - i smrt pape objavljuje svima jednako, bez jagme za ekskluzivom i preferencijalnog tretmana. Do smrti pape Pavla VI sâm kamerlengo je telefonom na zajedničkom pozivu objavljivao vest. Nove tehnologije učinile su to manje-više nepotrebnim bar što se prvog obaveštenja tiče, ono ide mejlom, ali kamerlengo i dalje daje izjavu koju svima jednako prenosi vatikanska agencija VIS.

Православцима и римокатолицима заједничко је да се никакве формалне активности за избор новог поглавара не обављају док се претходни не сахрани. Ни код једних ни код других датум сахране није строго одређен али настоји се да се свим православним епископима odnosno svim kardinalima dâ mogućnost da stignu na sahranu. Nekada je to, posebno u slučaju katolika, bilo jako teško; čak i u ovom veku se dešavalo da neki od kardinala ne stigne ni na konklavu (izbor pape) a sahranu su pre razvoja aviona propuštali mnogi.

Zajedničko je i određivanje mesta sahrane: svaki poglavar ga obično određuje testamentom i ta je odluka neupitna. Говорило се да је патријарх Павле дуго, чак и после 1999. изражавао жељу да буде сахрањен у манастиру Девич на Косову али да је од тога одустао по савету неког од најближих сарадника из сасвим практичних али и реалполитичких разлога и изабрао манастир Раковицу. I za papu Jovana Pavla II se verovalo da bi mogao odrediti da bude sahranjen u Čenhostovi, najvećem poljskom marijansko svetilištu no on se ipak odlučio za kriptu Sv. Petra u Vatikanu.

Koliko god to izgledalo neumesno - crkveni velikodostojnici i kod jednih i kod drugih od prvog trenutka intenzivno razmišljaju o izboru naslednika (неке владике се, сасвим безочно, већ годинама и не труде да то сакрију. Додуше, доста их је већ сведочило преседану избора новог поред жива старог патријарха). Srećom, i kod jednih i kod drugih do sahrane imaju dosta posla pa tih prvih dana još uvek hteli-ne hteli ipak više moraju da misle na prošlog nego na budućeg poglavara.

U NAREDNOM NASTAVKU: Izborne procedure i stvaranje izbornih saveza.