Preljuba, čemu?

- A kako se vi zovete?

- Samo trenutak, na vrh jezika mi je.

(Umberto Eko: Tajanstveni plamen kraljice Loane)

Ah, ta literatura.

Već sam ranije govorio da u knjigama možete naći sve (dobro, skoro sve) što vas zanima, samo ako malo ozbiljnije potražite, kao i da se sa literaturom može sve objasniti.  

A zašto ja pominjem Luidjija Pirandela i Isidoru Sekulić? Pa zato što je, objašnjavajući problem relativiteta kod Pirandela, Isidora na samom početku ispričala ukratko sadržaj Pirandelove priče «Istina» (La verità), o čoveku-ženoubici. A zašto je čovek ubio svoju suprugu? Da li zbog preljube? Odgovor je: da, ali slučaj te preljube jeste po nečemu bio prilično specifičan.

Saru Ardjentu (Argentu) ima trideset i devet godina. Oženjen je. Siromašak je, radi kao nadničar na nekoj udaljenoj farmi, tako da na posao odlazi ponedeljkom ujutru, a vraća se subotom uveče. Ako mu se dogodi nekada da se vrati ranije, on ne ide direktno kući, nego svrati kod komšije na kafu, pa pošalje komšijsko dete da javi njegovoj ženi da se on vraća ranije, pošto nije želeo da je iznenadjuje. I tako je život tekao, dok jednog dana žena lokalnog kavaljera Fiorike (cavaliere don Agatino Fiorìca), koja je u poslednje vreme uhodila svog muža, nije ga zatekla, in flagranti, u preljubi sa - Ardjentuovom ženom. Ona (La signora donna Graziella Fiorìca, moglie del cavaliere) je onda istrčala na ulicu i počela da viče i dere se na sav glas, kukajući i proklinjući sudbinu, a najviše muža i suprugu Ardjentuovu, tako da se oko nje brzo skupile sve žene iz susedstva i šire, smirivale je, a deca su donosila 'ladnu vodu i šećer, da se jadnica, kavaljerova žena, povrati sebi. Elem, glasina o tom tužnom dogadjanju na ulici stigla je brzo do samog Ardjentua, na farmi, te je on prekinuo posao, došao kući, uzeo sekiru i, po sicilijanski, razmrskao glavu svojoj ženi. Sledi sudjenje, i Isidora to ovako opisuje:

«Ispitivan od predsednika suda, Ardjentu izjavljuje da sebe ne smatra krivim. Svi u sudu razumeju to tako da će Ardjentu kriviti ženu preljubnicu. Ali, koje iznenadjenje, kad Ardjentu kaže da ni 'ona nesrećnica' nije kriva. Pa ko je onda kriv? - pita sudija. Kriva je, veli Ardjentu, žena kavaljerova koja nije htela da prećuti što je znala. I, dosada mirni Ardjentu, sada, potresen, sa suzama u očima i u glasu, govori o sramoti kavaljerovoj koji je, gospodin čovek, bio izložen ruglu ulice u jednoj sceni ‘zbog koje je kaldrma crvenela od stida'. I tako isto potrešen dodaje: 'A jedan Bog zna, gospodine predsedniče suda, šta smo svi mi, siromašan svet, primorani da činimo za parče zlehuda hleba'. Predsednik je zaprepašćen. 'Vi ste, dakle, znali za nedelo ženino?' Sva publika čini optuženom znake da kaže da nije znao. Ardjentu pita; 'Treba li da kažem da nisam znao?' Pa onda, upućen od predsednika da valja istinu da govori, on kazuje: 'A istina je evo ovo: bilo je tako kao da ja ne znam. Ja sam u polju od ponedeljnika ujutru do subote naveče, i šta vam takav siromah čovek i može znati... Stvar je dakle ostajala prećutana.... Naravno, da je neko došao u polje da mi kaže: slušaj, to i to, ja bih morao otrčati kući i razmrskati ženi glavu; ali niko nikada nije došao. A ako se desilo da ja, izuzetno, imam da se vratim kući u neočekivano vreme, uvek bih poslao nekoga da ženi javi. To vam je najbolji dokaz da nikada nisam imao nameru da izvršim zločin... Ali šta sam mogao kad je, odjedared, ona gospodja... S kojim pravom je ta gospodja došla da uznemiri mene koji sam uvek bio miran, kojega se to nije ticalo, koji nisam hteo nikad niti što da vidim ni da čujem? Za nju, za njeno gospodstvo, to je bila samo šala. Ona se izmirila s mužem posle dva dana, ali je zaboravila da ima tu još jedan čovek, i da taj čovek nije mogao dozvoliti da ga kljucaju u lice, i da je morao biti čovek... Da je ta gospodja došla prvo k meni... ne bi se desilo ovo što se desilo, zbog nje'. 'To je dakle vaša teza?' - zapitao je predsednik suda. 'Kakva teza?' - odgovara Ardjentu, - to je istina».

U nastavku svog eseja seriozna i učena Isidora govori o tome da ono što je istaknuto u navedenoj novelici o Ardjentuu to Pirandelo ističe kroz sve svoje drame i novele: «relativitet svega i svačega, nemoć čovekova razuma da zna šta je šta u suštini, nemoć njegova da ceni, da sudi, da živi ono što jeste, a ne ono što kao da jeste, ono što u danom slučaju hoće ili treba da jeste». Pritom, njeno osnovno stanovište jeste «da problem relativiteta, u raznim merama i formama, dolazi kod svih mislilaca i kod svih umetnika koji zadiru dublje u stvari; svi oni otkrivaju samo manifestacije realnosti, a intimnu suštinu realnosti nikad ne znaju».

No, da se ja vratim na konkretno pitanje preljube. Pirandelo, čini se, u ovoj noveli naglasak stavlja na postupak gospodje Fiorike više nego na zlokoban čin samog Ardjentua. (Ardjentu je, tom prilikom, bio osudjen na trinaest godina robije).

Naravno, svi znamo da ljudi različito reaguju kada svog partnera zateknu u preljubi, ili saznaju o preljubi. Neki izgube glavu pa se ponesu žestoko, sa kobnim posledicama. Drugi, razumniji, pokušavaju da se savladaju i traže, kako bi to političari rekli, "mirno rešenje".

Moj savet koleginicama-blogerkama: ako partnera nadjete u preljubi, ne istrčavajte na ulicu da to saopštite celom svetu. Moj savet kolegama-blogerima: ako partnerku zateknete u preljubi, ne budite fizički grubi prema njoj, niti vršite samoubistvo. (Nemojte povredjivati ni treće lice u toj drami). Nikako. Ne isplati se.

Da li vi ponekad razmišljate o problemu preljube?

Neko će reći da je preljuba ozbiljna stvar, te da se o njoj ne može «tek tako» pričati. Znam ja to, i slažem se, ali podsećam da je literatura prepuna preljuba (neke se završavaju ubistvom ili samoubistvom, a druge bivaju bolne, ali podnošljive, a verovatno ima i bezbolnih, kada se čovek pravi «kao da ništa ne primećuje», he, he, he), a ja verujem da knjige odražavaju život. Naime, čim primetim da neke knjige ne odražavaju pravi život, ja ih (uglavnom) ne čitam.