Rusi, ruske knjige, čemu?

                                                               В Росси́и купола кроют чи́стым золотом, чтобы ча́ще Госпо́дь замеча́л (Влади́мир Семёнович Высо́цкий)

                                                                      Šaljapin je bio baš pravi Rus - votka pre votke, pa votka posle votke (A. Rubinštajn)

Da, zna se da nije lako silom učiniti nekoga da bude veseo. A ja sam ovo pomenuo da bih vas podsetio da sam, prošlog četvrtka, pisao o svojoj veselosti (весело́ весе́лье, kažu Rusi, a i Turci imaju lepu reč šenluk, koja se i danas sporadično čuje na našim prostorima), kao i o još ponečemu, ali je to moje pisanje bilo privuklo (relativno) mali broj komentara. Dobro, tešio sam sebe, uz svilenu maramicu sa izvezenim inicijalima VP, da će doći bolji dani (бу́дет  и  на  на́шей  у́лице  пра́здник), mada shvatam da ja nisam, nažalost, od onih koji umeju da vešto animiraju široke blogerske slojeve. Ali, pisati se mora. Navigare necesse est, vivere non est necesse.  

Navedenu šalu o ocu koji tuče sina kako bi ga učinio veselim - našao sam kod Isidore Sekulić, u njenom eseju «Ruska književnost i studenti». Ona je, nakon navodjenja te šale, ozbiljno dodala: «Tako je nešto i sa Rusima. Tolike komične i šaljive stvari što su napričali, a mladići se uozbiljili kao starci, i na puls njihova mlada života legao teret kao noćna mora. Čovek je dobar i sažaljenja dostojan, a sve je ili nedostižno, ili besmisleno, ili tužno. Ruska književnost pritiskuje i obara».

Zato ću danas kratko govoriti o Rusima i ruskim knjigama, s tim što (ipak) neću imati petlju da vas direktno pitam: da li volite Ruse? Neću, jer to bi moglo poprimiti političke, pa čak i politikantske konotacije, a na tom klizavom terenu ja se ne osećam dobro. Naime, zna se da su, sve do nedavno, širom planete poturane one preteće floskule, inicirane iz SAD: «The Russians are coming». Čak se i danas, nakon završenog tzv. «hladnog rata», mnogi boje - Rusa, iz raznoraznih razloga. Ipak, ja ću vas smerno pitati ovo: da li ste, u mladosti vašoj, čitajući knjige velikih ruskih klasika, doživljavali tzv. «posebna osećanja»? Znate, one svojevrsne potrese, pa donekle i prijatne šokove? Sećate li se toga?

2. Isidora Sekulić, umetnički i kosmopolitski obeležena, pisala je eseje i članke na razne teme, a često o velikanima svetske književnosti, od Propercija i drugih rimskih elegičara do Sv. Avgustina i Tome Kempijskog, od Getea do Bajrona i Dikensa, od Balzaka do Igoa, od Manconija do Pirandela, od Poa do Melvila, do Puškina, Dostojevskog i Tolstoja. I još o mnogima drugima. Pisala je onako kako ih je osećala i znala, a znala je mnogo, jer je sebi u jasan zadatak bila stavila da mnogo uči i nauči, ali i da analizira. Te njene analize nisu bile naučničke, pa ni filozofske, već pre svojevrsno umetničko sagledavanje. Stoga su joj se neki njeni savremenici neskriveno divili, ali bilo je i onih koji su je i kritikovali «da mnogo piše pod uticajem literature» (Skerlić), a neki su čak videli u  njenom pisanju «izraz ženske kapricioznosti» (Matoš, Dučić).

Isidora je, u trideset i trećoj godini života, napisala zapaženi esej «Ruska književnost i studenti», iznoseći u njemu svoje impresije o ruskoj književnosti, ali i o samom ruskom narodu, uključujući i mlade, dakle - studente. Tema je bila veoma izazovna, mora se priznati.

Ovo sam naveo (gornje boldovanje je moje) zato što mi u ušima odzvanja ono što Isidora izričito iznosi kako je njeno znanje o dejstvu ruske književnosti zasnovano na dubokim, ranim i trajnim doživljavanjima, čak šokantnim potresima njene ličnosti. Ah, te ruske knjige!

Znam da je Jovan Skerlić (prekorno) govorio: «Ne ulivaju se sve slovenske reke u rusko more». I ne treba da se ulivaju. Ali, to ne znači da ne treba da se radujemo širini ruskog mora, onda kada naidjemo na njega. (Ne ide svako, naravno, na rusko more!).

Radi kraćeg uvida u pomenuti esej «Ruska književnost i studenti», za one koji ga nisu čitali, navešću nekoliko karakterističnih stavova Isidorinih:

«... Ruska priroda je puna surovosti, magle i dosade, i domovina ruskog čoveka nema mnogo privlačnosti i draži... Ali ruski čovek je ipak pronašao da u životu ima nešto odvratno i strašno, što se pred drugima još i može sakriti, ali pred samim sobom - ne. I zato se 'svakog godišnjeg doba menja zemlja, ali ton zamišljenosti i čežnje, ton razneženosti i tuge ostaje isti'. Zato Rusi neprestano pitaju: zašto u čoveku ima tako mnogo nepojmljivog; zato piju toliku votku, zato pevaju tihe i nevesele pesme; i zato u njihovoj borbi za oslobodjenje ima toliko misterija i atentata. Mračni kao demoni, milostivi i surovi kao priroda, bolesni i tužni kao jesen, a dobri i sveti kao Hristos. Ceo svet je buržoazija, samo Rusi nisu buržoazija! Eto u tome leži sve. I zato što nisu buržoazija ušli su u dušu sveta i što je iznad života i ljudi, i čisti su i sveti i kad se provlače kroz blato života, i kad gledaju Bogu i nebu u oči. I zato što nisu buržoazija iščupali su sujetu i laž iz čoveka, i uneli u nj sumnju i apstrakciju koja ide do propasti. I zato što nisu buržoazija nose u sebi djavola strašnijeg od Lucifera, Satane i Demona, i dižu čoveka - mučeći ga. I zato što nisu buržoazija, porušili su moral i veru, uništili mir i sreću čovečju i na presto sreće popeli genija bola i trpljenja. Stariji, staloženi ljudi, koji su kompromise života hteli i morali potpisati, teško ulaze svojom dušom u rusku literaturu. Samo mlad čovek, koji se od teretnih kola života ne da smrviti, može ne biti buržoazija.

... Otkuda dolazimo, šta smo i kuda idemo - nekada su bila omiljena pitanja i rasprave studentskih sastanaka. Danas se ti problemi raspravljaju pred djačićima koji još režu svoja imena po skamlijama i crtaju svoje nastavnike po vežbankama. Rusi podjoše dalje. Već po sebi strašno pitanje zašto zaoštriše u još strašnije pitanje našto, i nadjoše da na pitanje našto nema odgovora. I našto i čemu stalo je da rije i buši po mozgu mladih ljudi, i uvukla se sumnja u najbitnije postulate ne samo života, nego i gole egzistencije čovekove... Zašto je unelo revoluciju u društveni red, a zašto je revolucirao zakone nužnosti, pa čak i samog razuma. Došlo je vreme da se strasnoj arijanskoj ideji počeo sušiti koren, i Rus se usudio da pljune na život krvi i mesa.  Omladina sa visokih škola se prenerazila, zbunila, zastidela; i pomoću ruske literature probija u nejake mozgove kuatus bola i stradanja, strast razuma i gadjenje od vulgarnosti života. Kao na ulaz Danteova pakla, tako bismo i na vrata svake ruske biblioteke mogli staviti: per me si va nella città dolente, per me si va nel eterno dolore. Ruska literatura je litaratura mraka, zime i smrti. Otkad se ona popularisala, manje je sunca na zemlji, i sive paučine uvijaju sve radosti ljudske. Ruska literatura je eksplozivna materija, a studenti su deca koja najradije diraju oružje. I često se tragično svršavaju eksperimenti njihove radoznalosti, jer niko još nije bio jači od groznog talenta Dostojevkoga i užasne dosade Čehova. Za delikte fantazije pak za sada još nemamo zakona, a škole ne znaju kako da se nadju u silnim dužnostima koje im današnji komplikovani život nalaže.

... Svaki Rus je Dmitri Karamazov koji ovako govori: «Ja ću sve trpeti i sve stradanje savladati, samo da u svakom trenutku mogu reći da postojim. U hiljadu muka ponavljam: ja postojim. Ja sedim na stubu i vidim sunce; a i ako ga ne vidim, ja znam da postoji; a znati da sunce postoji to je živeti».

... Od Tolstojeva Pozdniževa, koji baca anatemu na sav spolni život, pa do Arcibaševljeva Sanjina, koji iz seksualnih momenata crpi život, Rusi raspinju mlada čoveka na sve točkove razdraženja i pohote, ali i na sve točkove svesti i gadjenja. U jurenju za boljim životom duša čovečja ne može da raskine s telom, a ne može da raskine ni sa težnjom svojom da se oslobodi i usami. Andrejevljev gimnazista Pavle Ribokov zgadio se na svoj razvratni život i obolelo telo, i ubija se spominjući ime svoje čiste ljubavi, u stanu poslednje bludnice. Rusi, dakle, često teraju djavola Belzebubom; ali ni to nije poslednja terapija, jer djavo tek onda vidi da je odvratan kad sam sebe pogleda u lice.

... Mučeći se da isteraju djavola iz sebe, raspinjući se bez poze i patosa celog veka na krst, Rusi su preorali svu svoju dušu, i postigli jednu moralnu superiornost koja se takoreći s osvećenošću može sravniti. Ta je osvećenost ruskog naroda složen pojam iz umiljatosti, smirenosti, trpljenja i odsustva mržnje prema ugnjetaču. Govori se da tu skrušenost ne treba uzimati isključivo kao vrlinu, jer njeni koreni ulaze i u zle karakterne crte ruskog naroda. Spominje se ruska skeptična filozofija, tromost i navika na zlo. Može se doduše diskutovati o onoj ponekad blesavoj pokornosti ruskog čoveka prema sudbini; ali je sam fakat, da ruski mužik, onaj mužik koji ni prošlost nema, jer su ga zaboravili pri poslednjoj reviziji duša, da taj seljak pod tiranijom i poniženjem kreposnoga prava nije počeo ujedati i nije postao gorila - taj fakat je svetlost koja domaša kranje granice mislećeg čovečanstva. Ruska skrušenost nije izveštačena. Rusi su oni ljudi koji na skelama zaledjenih i nemih sibirskih reka ostavljaju pamet, po ledenim tundrama i Sahalinu seju svoje koste, i silom svojih misli savladjuju svoje strašne doživljaje. Kao kontrast Ničeovoj filozofiji sile i moći Rusi propagiraju filozofiju skrušenosti, ali ne kao filozofiju nemoći nego kao filozofiju nadmoći. Životne su sile u Rusiji bez sumnje surove, ali iz njihovog sukoba sa ruskim samosavladjivanjem radjaju se pozitivne i velike ideje. Jer, kad čovek silom misli postigne skrušenost, on je pobedio sve i jači je od svega. Skrušenost je jedina sila koja podjednako balansira i sreću i nesreću. Herojski je i plemenito je reducirati sebe na jednu unutrašnju tačku, i pretvarati svako spoljašnje minus u unutrašnje plus. Ruska skrušenost, kao filozofija i moral, nije ni mnogo ni odredjeno uticala; bar na neruske studente. Vrele njihove glave ne trpe udarce bez revanša. Mnogo se studentske vike i larme prosulo oko toga zašto je ruski čovek uvek gotov da strada a da ne proklinje ljude i ne ruži Boga. Ali ima jedan momenat kad i najnepomirljiviji spuštaju zastave, saginju glave i ćute. To su ‘Žive mošti' Ivana Turgenjeva.

... Ostaje još samo jedno - bolest. Bolest živaca i mozga, koju su Rusi, i kao mislioci i kao patnici monopolisali. Grdna jedna mreža zamršenih i bledih živaca, to je strašilo koje je iz Rusije ispreplelo svu Evropu. Knez Miškin, idiot i epileptičar, i nihilist Kirilov koji će biti epileptičar, doživljuju trenutke opšte harmonje i zameću teoriju o normalnosti u ludačkim fenomenima. Dostojevski ima partija koje su do pola sublimna umetnost, a od pola pozitivna nauka; i mlad čitalac, donekle zanesen a donekle uveren, počinje da veruje u bolesti koje su posledica odviše nagomilanih pozitivnih sila; počinje da veruje da ludilo sa idejom i metodom nije dekadencija; i počinje da razume i želi morbidna osećanja ovakve vrste: «Ja volim kad u hladne, mračne i kišovite, baš kišovite večeri, pevaju uz vergl, i kad ljudi što prolaze izgledaju bledi i bolesni; ili još bolje kad sneg pada, kad pri zavetrini pada pravo odozgo nešto vlažno i mokro, razumete li? I kad fenjeri žmirkaju». Teško je mladom čoveku ne izgubiti ravnotežu ukusa i principa; jer Rusi su veliki u dialektici i veliki u umetnosti. I dok još invocira čistu lepotu kao najveću utehu, po njegovoj se mladoj i crvenoj krvi lagano razliva žuč. Danas pali kandilo pred Ivanom Landom, koji uzima sebi život jer ne može da gazi preko lešina; sutra pali kandilo pred Sanjinom, koji preko iscedjenih limunova ide kroz život; prokosutra prinosi žrtvu Marku Volohovu, toj nemogućoj mogućnosti jedinstvene ruske umetnosti; i biva, najzad isplamti san, kao sveća koja na oba kraja sagoreva. Razmaknu se granice poimanja, ali se razmaknu i granice sumnje, i životna bujica izbaci ogorčena mladića kao ribu na suvo, gde ga uguši prašina koju su drugu s čizama otresli.

... I za najjače je ruska litratura doživljaj koji se ne savladjuje; za osetljive je često opasnost derute na celoj liniji od koje se prosečan čovek nikad više ne oporavlja. Estetska korist proživljenih emocija bez sumnje je pozitivna i jaka, jer ruska umetnost je duboka i silna kao more, i duhom svojim savladjuje materiju i strasti. Praktično društvena korist je neodredjena, možda i sumnjiva, jer u nesravnjenoj ruskoj književnosti jedno nema, utehe nema».

Tako je govorila Isidora.  

I meni se čini da postoje knjige koje treba da prevodi ekipa ljudi s najrazličitijim  duhovnim i opštim intelektualnim svojstvima, obdarenih svim nijansama čovekovih osećanja i duševnih treptaja; tek onda bi te knjige bile adekvatno predstavljene našem čitalaštvu, u svim izražajnim tananostima našeg jezika (s tim što je, čini mi se, bolje dobro poznavati izražajne tananosti našeg jezika nego onog sa kojeg se prevodi). Zato se uvek obradujem kada vidim da prevod neke knjige potpusuju (bar) dva prevodioca. (O značaju prevodjenja ja sam ranije pisao jedan blog).

                                                                                 Vladimir The Vsechelovek (Всечеловек)