Oluja

Negde posle podneva, dan je stao. Jasno, plavo nebo, pritislo je, kao teško ogledalo, dan, koji se vrelim prstima uhvatio za grozdove cvetova lipe. Njeni listovi su se umorno savili, a sa mirisnih, žutih pahulja je otpadao topli dah, odjednom star i lepljiv. Trava je dobila otrovno zelenu boju, koja je, pritisnuta jarom, uzaludno pokušavala da titra u gluvoj tišini.

Krošnje su pokorno spustile glave, čekajući upravo onaj mukli, kao iz zemlje zvuk, tihi tutanj. Samo na mah se začuo iza planina, koje su počele da nestaju u vreloj, beloj magli. Dan se predao. Leđa su mu postala siva, pustio je da ga vetrić, koji je po vrelini asfalta dahnuo hladnjikavi uvod, otkine sa grana. Kliznuo je po travi, koja je izdajnički promenila boju u tamno zelenu, divlju i odjednom ledenu.

Iza planina, mlečno belih, stizala je oluja, terajući pred sobom prve olovne oblake, rasturene, izvidnicu, koja je dodirom prljala kristalno nebesko plavetnilo. Nad glavom su joj ležali crni oblaci. Na rubovima su bljeskali, iz njihovog grla se čulo režanje nezvanog gosta.

Za samo pola sata, dan se kukavički sakrio, očajnički se obavijajući oko stabala, a oluja je, mašući crnim rukavima, uterivala vihor u gradske ulice. Odbijao se od zgrada, besno naletao na krošnje, čupao ih, kao kosu mrske žene, razbacivao nesrećno lišće u kovitlacima i bacao ga pod noge prvim naletima krupne kiše.

Oluja se mahnito vrtela na jednoj nozi. Besno, divljački, licem prema gustim oblacima, koji su prekrili nebo i spustili joj crnu krunu na glavu. Dlanove su joj parale munje, dok je njihov gromovski tresak, udarivši u zemlju, nastavljao da tutnji zverski i ružno.

Kao da joj nikada neće biti kraja, oluja je, neumorno i nasumice tukla oko sebe. Mlatila je mokrim rukama, iz nedara su joj izletali slapovi kiše i grada. Bičevi njene mokre kose su potocima lili, tražeći žrtvu na praznim ulicama. Bosim, prljavim nogama, gazila je lišće, čupala kišom travu i onda je vitlala, daveći je u sve dubljim barama. Sivi potoci su skakali rubovima ulica, penušali, a ona je igrala, marširala po njima, lupajući čelom u zatvorene prozore.

Kada je već izgledalo da može i gore, oluja je nestala. Za sobom je ostavila prelomljeni dan. Hladni dah je oduvao leto i ostao kao odstupnica. Zajedno sa sivim oblacima, koji i dalje, neumoljivo i teško, leže na krovovima zgrada.

Negde iz sive izmaglice, ispod pojedenih planina, zvoni crkveno zvono, bezvoljno i prekasno.