Kidnapovanje nacije

Postoje trenuci kada nam jedna tragedija, jedan zločin pokaže kako ceo sistem funkcioniše iza demokratske fasade.
Džon Pilger

Stealing a Nation je naslov prvog poglavlja knjige Džona Pilgera* Freedom Next Time (Bantam Press, 2006) i istovremeno njegovog (must see) ranijeg dokumentarca. Poglavlje o sudbini žitelja Čagos arhipelaga (Indijski okean), za koji većina sveta nikad nije čula, osim možda u kontekstu pominjanja najvećeg njegovog ostrva Dijego Garsija kao najveće američke vojne baze van SAD, počinje sa dva citata:

The object of the exercise is to get some rocks which will remain ours.
Foreign Office, London, 1966

Borba naroda protiv sile je borba pamćenja protiv zaborava.
Milan Kundera

Da nije Pilgera verovatno bih vrlo malo znao o toj sudbini, a vest BBC-ija o tome da su pomenuti žitelji dobili sud protiv Velike Britanije bi mi bila prilično nejasna.

Priča koja sledi je priča o cinizmu administracija dve imperije. Jedne, u doba kada priča počinje, na zalasku i druge, tada, na izlasku.

Najveće ostrvo Čagos arhipelaga, Dijego Garsija, leži skoro na sredini između Afrike i Azije. Arhipelag je ranije pripadao Francuskoj i Francuzi su ga u osamnaestom veku naselili robovima iz Mozambika i Mauricijusa radi održavanja plantaža kokosovog oraha. Posle Napoleonovog poraza 1815. arhipelag prelazi u vlasništvo britanske imperije, koje 18 godina kasnije ukida robovlasništvo. Stanovništvo se povećava prilivom indijskih radnika, koji prihvataju katolicizam i integrišu se u ovu kreolsku naciju. Jezik kojim govore je varijanta francuske varijante kreolskog. Šestdesetipet ostrva su, sudeći po retkim arhivskim filmovima, bila svojevrsna Šangri La za njihovo stanovništvo, koje se osim rada na plantažama, bavilo baštovanlukom i ribarenjem. Ostrvima se upravljalo sa Mauricijusa, a kad je isti sticao nezavisnost od Britanaca (1968) jedan od uslova je bio da se odrekne teritorijalnih pretenzija prema Čagos arhipelagu. U to vreme zajednički zločinački poduhvat je već uveliko počeo.

Ljudi nisu kornjače

Američki kontra-admiral Grendem (Granthem) je bio vođa izviđačke misije koja je početkom šestdesetih bila u potrazi za nečim što bi SAD poslužilo kao permanentni nosač aviona u Indijskom okeanu i osiguralo dominaciju tog dela kugle. Pošto je tada mnogo nekretnina tamo još uvek pripadalo britanskoj zalazećoj imperiji Ameri su, naravno, pitali Britance šta bi bili voljni da im rentitaju.

Prvi izbor je bio ostrvo Aldabra, deo Sejšelskog arhipelaga, bliže Africi od Čagosa, severno od Madagaskara. Međutim, ovaj izbor je nekako procurio do prirodnjaka pri Kraljevskom društvu (Royal Society) u Londonu. Naime, Aldabra je i dan-danas skoro netaknuta priroda koja ugošćava pre svega jednu vrstu džinovskih kopnenih kornjača i velik broj ptica od kojih su (neke neletačice) jedine preostale kolonije u Indijskom okeanu. Zajedno sa kolegama iz Smitsonian instituta u Americi uspeli su da naprave dovoljno (tihe) frke da se od uništavanja istog u vojne svrhe odustane. Kornjače i ostala flora i fauna su spaseni.

Sledeći logičan izbor je bio Čagos arhipelag, odnosno Dijego Garsija. Pomenuti kontra-admiral je prvi put posetio ostrvo 1961. i izrazio razočaranje – bilo je naseljeno, odnosno pored bogatstva flore i faune za nijansu manjeg od Aldabre imalo je jednu vrstu viška – ljude. "No problemo!", rekoše Britanci, "sredićemo."

Birokratija etničkog čišćenja

U momentu kada je narečeni Mr kontra-admiral posetio ostrvo na njemu je živelo preko 2000 ljudi, a groblje na kome su pokopane 2-3 prethodne generacije je jasno ukazivalo na to da ti ljudi nisu tamo od juče [Čovek nije niotkuda dok mu neko mrtav ne počiva pod zemljom. Hose Arkadio Buendija u Sto Godina Samoće, G.G. Markes]. Možda nije na odmet podsetiti da su oni bili (a preživeli su i danas) subjekti britanske krune iliti državljani Velike Britanije. Međutim, kako neuvijeno stoji u memorandumu Forin Ofisa iz 1966. to nije nepremostiv problem, jer ljudi mogu biti sklonjeni (removed u originalu), a spoljnjem svetu predstaviti scenario prema kome nije bilo stalnih stanovnika arhipelaga... priznanje da ima stalnih stanovnika bi impliciralo da tamo postoji populacija čija demakratska prava treba štititi.

Posle na početku citirane rečenice iz memoranduma (ono o steni koja će ostati "naša"), koji je, uzgred budi rečeno delo mozga Ser Pola Gor-Buta, stalnog podsekretara u Forin Ofisu, ide jedna još "bolja": "Neće biti indigenous populacije osim galebova koji još uvek nemaju Komitet (the Satus of Women Committe ne štiti galebove)." Na dnu stranice D.A. Grihil, visoki zvaničnik Forin Ofisa, koji će kasnije postati baron, je dodao rukom: "Na nesreću, osim galebova ima i nešto Tarzana ili Petkova (Man Fridays) koji će, nadajmo se biti, poželjni na Mauricijusu itd... slažem se moramo biti vrlo čvrsti."

Da bi sve ostalo daleko od očiju parlamenta (i u slučaju SAD kongresa), pa samim tim i javnosti, godinu dana pre ovog memoranduma, a u svrhu brisanja stanovništva, napravljena je mala "reorganizacija" britanskih kolonijalnih teritorija, odnosno osnovan je potpuno nov entitet British Indian Ocean Teritory (BIOT), čija osnovna teritorija je Čagos arhipelag. Ovo je urađeno reliktom iz srednjeg veka – kraljevskim (kraljičinim u ovom slučaju) dekretom, mehanizmom sa koga britanska vlada s vremena na vreme obriše prašinu i primeni ga kada želi da zaobiđe parlament**, odnosno progura neku izuzetno nepopularnu odluku [odluke da se ide u ratove 1956. (Egipat) i 2003. (Irak )su takođe donete ovim order-in-council mehanizmom]. Naime, kao što gore napisah Čagos arhipelagom se upravljalo sa Mauricijusa, ovim potezom je arhipelag praktično otcepljen od istog i stavljen pod direktnu kontrolu Kolonijal Ofisa, odnosno guvernera Sejšela.

I pored toga što je sve bilo ispod žita, glas je ipak stigao do Ujedinjenih Nacija i Generalna skupština je reagovala rezolucijom 2066, koja poziva Veliku Britaniju da ne preduzima akcije koje komadaju teritoriju Mauricijusa i povređuju njegov teritorijalni intergitet. Kao što to obično biva rezolucija je ignorisana i 1966. lord Čalfont ministar Forin Ofisa je potpisao ugovor u Vašingtonu kojim se Dijego Garsija daje Pentagonu u rentu na 50 godina sa 20 godina automatskog produženja. Dokumenti Stejt Dipartmenta koji su deklasifikovani 2005. (putem Freedom of information act-a) pokazuju da su SAD želele da se kompletno stanovništvo protera.

Rešenje je nađeno u ribrendingu ili reklasifikaciji Čagosijanaca, tajnom odlukom oni su od stalnog stanovništva postali "gastarbajteri" (contract workers). F.D. W. Braun, predstavnik Velike Britanije u UN, je 16. novembra 1965. proturao ovu laž Generalnoj skupštini. [Često se pitam koji zidovi su upili više laži, Saveta bezbednosti ili Generalne skupštine]

Slow motion etničko čišćenje

Dokumenti, sada u javnom domenu, jasno pokazuju strah konspiratora da budu otkriveni – sasvim su bili svesni zločina koji prave prema "nekoliko" Tarzana i Džejn. Modus operandi za proterivanje sopstvenog stanovništva da bi se teritorija iznajmila SAD za vojnu bazi je počeo da se razrađuje još 1964. U jednom takvom se savetuje postepenost i oprez da se ne bi izazvala sumnja.

Etničko čišćenje je počelo iz tiha druge polovine 60-tih. U početku je to bilo u formi zabrane povratka na ostrva Čagosijancima koji su nekim poslom, najčešće zbog zdravstvenih razloga išli na (najčešće) Mauricijus. Tako je Čarlesia Aleksis, koja je dovela 1967. bolesnog muža u Port Luis, Mauricijus, saznala da ne mogu da se vrate "zato što je ostrvo prodato".

Zatim su brodovi za snabdevanje ostrva počeli malo da preskaču, ostavljajući stanovnike bez žitarica, mlečnih proizvoda, soli, lekova itd. Dobar deo stanovništva ostaje i pored zaplašivanja bombardovanjem. Godine 1971. guverner Sejšela, Ser Brus Grejbeč (Sir Bruce Greatbatch, KCVO, CMG, MBE) koji je bio zadužen za BIOT dolazi na sjajnu ideju. Ovaj vitez, znajući vezanost populacije za njihove pse (na dokumentarnim snimcima je teško naći kadar u kome se ne muva neki pas, a osim kao ljubimci bili su korisni i kao ribolovci) je predložio američkim vojnicima, koji su već počeli gradnju baze, da pobiju sve pse na ostrvu. Pokušaji sa otrovanim ćuftama nisu pružili zadovoljavajući rezultat, pa su ih jednostavno pohvatali i u zatvorenom prostoru ugušili izduvnim gasovima svojih vozila, na očigled nemoćnih Čagosijanaca i njihove dece.

Bio je to prilično jasan signal stanovništvu. Međutim, ipak je poslednjih 200-tinak moralo biti silom ukrcano na brod Nordvaer, koji ih je jednostavno izbacio na molo u Port Luisu, Mauricijus.

Nezavisno sudstvo i njegovi dometi

Bezmalo 30 godina je bilo potrebno preživelim (umirali su od tuge za domovinom, kako kažu) da im se prizna status britanskih državljana i da sud presudi u njihovu korist, proglašavajući dekret iz 1965. kojim su zbrisani i pomoću kog se etničko čišćenje "ozakonilo" nezakonitim. Sa pravne tačke gledišta nije bilo prepreke da se Čagosijanci vrate. U praksi, međutim, prepreka je bila Blerova vlada, koja je istog popodneva (3. novembra 2000.) kad je presuda doneta izdala novi dekret kojim se Čagosijancima zabranjuje povratak. Dokument naglašava poštovanje međunarodnog ugovora sa Vašingtonom.

Pokušaj nekolicine da se 2002. vrate na ostrvo je neslavno završio. Britanska patrola ih je presrela i vratila na Mauricijus. Iste godine britanska vlada je napravila studiju izvodljivosti (ponovnog) naseljavanja Čagos arhipelaga, koja naravno, tvrdi, uprkos svim stručnim mišljenjima, da je ono neizvodljivo. Navedeni razlozi uglavnom izazivaju (gorki) smeh pomenutih stručnjaka. Pominju se zemljotresi, cunamiji nedostatak vode, riba, obradive zemlje i slični mambo džambo kao da tamo pre američke vojne baze nije bilo (srećnog) života. Valja se podsetiti – Vlade lažu! Marta Gelhorn.

Godine 2006. visoki sud ponavlja presudu u korist Čagosijanaca, no 2008. vlada dobija žalbu. Time je stavljena tačka na ovaj slučaj zločina protiv ljudskosti.

* Pametnjakovići koji su mi prošli put zamerili transkripciju (britanskog) izgovora Pilgerovog prezimena neka poslušaju kako se izgovara na BBC-iju.

** Sličan mehanizam postoji i u SAD tzv predsednički signing statement kojim se (zlo)upotrebljava pravo da se predsednik ne pridržava zakona koji su prošli kongres i senat. Buš je bio šampion upotrebe istih [ni Obama nije imun na (zlo)upotrebu].

******************************

Beleške na margini

Ne postoje konspiracije, postoje samo strategije i planovi za koje ne znamo ili nešto na toj liniji je jednom ovde na blogu jedna moja omiljena blogokoleginica rekla. Saglasan sam sa tim u meri u kojoj je to tačno. Naime, ljudi su skloni da nazivaju konspiracijama stvari koje to nisu. Iz neznanja. Međutim, kada vlade demokratskih ili "demokratskih" (od volje vam) zemalja učestvuju u poduhvatu koji je decenijama skriven od njihovih parlamenata/kongresa, a uz to je protivzakonit kako po mođunarodnim tako po njihovim sopstvenim zakonima, onda je teško naći adekvatniju reč.

Znam da će se naći binaroidi koji neće odoleti da počnu da prave komparacije tipa "a šta su radili Sovjeti, Kinezi i bla bla bla", pod jedan to je mašenje iz jednostavnog razloga zato što ko god da je radio zločine ovog tipa u istoriji, nije smatran, a nije se ni samoproglašavao šampionom slobodnog sveta, demokratije, ljudskih prava i bla bla bla. Kao drugo, parafrazirao bih Harolda Pintera iz njegovog nobelovskog predavanja: Svako zna šta se desilo u Sovjetskom Savezu i širom Istočne Evrope tokom posleratnog perioda: sistematska brutalnost, rašireni zločini, bezdušna represija nezavisne misli. Sve to je potpuno dokumentovano i provereno.
Međutim, moja tema je da su zločini "slobodnog sveta" u istom periodu samo površno zabeleženi, nisu dokumentovani, nisu uzeti k znanju, a i uopšte nisu ni priznati kao zločini.

Isto tako ne bih voleo da mi se objašnjava real-politika, jer sam je apsolutno svestan, ali jednostavno ne pristajem da se u ime "viših ciljeva" (ma šta i ma čiji oni bili) odreknem svih "civilizacijskih tekovina". Might is right nije princip na kome su te tekovine izgrađene.

Nepravda bilo gde je pretnja pravdi svagde. Martin Luter King