Jedna jako uspešna godina ili kako sam slušala Severinu

Od samog početka 2009: Neko Kosovo. Mnogo ljudi... svakakvih...  dobri su koliko su i važni, znači - ne mnogo...  neki, u jadu značajni... iskusni...  i žalosni,  bivši...  budući.  Pa onda neki što tužakaju, ulizuju se... neki uplašeni koje je strah još dodatno pokvario. Ne, naravno da nisu užani svi. Užasni su skoro svi. Divni su, predivni, srdačni... i jezivi.

Ja pišem tekstove i upoznajem ljude. Ne zna im se broj, ni tim tekstovima ni tim ljudima.

Onda me zovu iz Prestonice; jedni  kažu - previše te hvale, čuvaj se ... drugi kažu - izdrži dole još malo, pravu stvar radiš. Treći kažu - vrati se u Beograd, piši za neki ženski magazin. Onda jedni kažu: „defetista"; „dole je po zadatku da „amortizuje" svar, da odustanu Srbi od spskog Kosova". Onda drugi kažu: „nacioalista je"; „kaže za Šiptara - Šiptar"; „piše za patriotske listove".   

Ovi odavde ne kažu ništa. Ni ja ne kažem ništa.

Kažem, daleko sam od grada. Nema noći, nema čaša sa puno kocki leda, ne igram više. Zašto? Zato što bi ovde to delovalo tako nedolično. Ne priliči ulozi koju sam prihvatila nesvesno, intuitivno. Zašto? Ne znam, naravno.

Predaleko od grada, i predugo trezna... trezna  kao smrt. I ja i oni oko mene -  trezni, dosadni, paze šta govore. Oni znaju šta rade.... oni možda znaju sve, ali sasvim sigurno ne znaju šta rade. Oni gube dok misle da stiču, eto - to rade. Ako je u Konstantinovićevoj „palanci"  jedino načelo - načelo prevare, ova je palanka dovela to načelo do krajnosti gde je apsurd, samo sebi svrha i više od toga - nije više ni samo sebi svrha, već je i svrha  života. Prevariti. Otiću u crkvu i slaviti slavu. Zaklinjati se u decu. Biti nevin usred sveg tog užasa - jer beslovesan.  

Pa onda neke žene koje ćute i trpe (imaju vajde, strah ih je, naučile su - ko zna). Neki grubi ljudi. Neki grubi  muškarci. Neki što su naučili da kupuju.  Neki sa kojima sve boli.

Šta je super na ovom mestu (i kako sam zavolela Severinu)

Super je kada se voziš po jugu, kada si sama sa šoferom i kada te pita da li ti smeta da pojača „Gas, gas". Ne, ne smeta mi - pojačaj, prijatelju, neka peva žena kako „voli miris kamiona i šoferskih gostiona...", zapali cigaretu, raskopčaj košulju, pričaj mi svoje šoferske dogodovštine - vozila bih se sa tobom do kraja sveta, samo vozi brzo ....

evo, isti djavo samo zabavniji spot:

.

 Šta je najlepše?  Najlepše je kad otvoriš širom prozore. Da udje vazduh.

Onda jedna moja/mog oca  knjiga „Zalažem se za laž". Mislim da je moj dobri otac, prosto morao  jednom, negde, iz ko zna kojih sve razloga, da kaže tu posebnu, demistifikatorsku rečenicu: „Zalažem se za laž". U zagrebačkom „Vjesniku" 1981. Da kaže, istom prilikom, i ovo: „vrlo sam budala", pa onda; „idite na Kosovo, gde se čudesa dešavaju", i na kraju „Sve sam potrošio"...

Ako je to što nudite istina, ako istinom nazivate tu salvu gluposti, sujete, pravdanja sebe i nabedjivanja drugog - ako je to istina za koju se zalažete, ja ću se rado zalagati za laž. Možda on i nije hteo baš to da kaže. A možda baš i jeste. Ja sam htela.

Htela sam Kosovo i htela sam knjigu. Dobila sam Kosovo, dobila sam knjigu.

Onda se ta knjiga sjajno prodaje, kupuju ljudi po više komada, poklanjaju jedni drugima... pišu pisma podrške...

Onda  kažem sebi - eto uradila si šta si htela. Htela si da ta knjiga  bude svuda. I bi svuda.

Ali ja ne ostanem u Beogradu, nego se vratim na  Kosovo pa onda opet gledam te  Srbe i te Šiptare koje više i ne razlikujem - kad se naljutim. Kad se odljutim, mislim da su Šiptari bolji. Znam, to je samo zato što ih ne poznajem dobro.

Šta sam radila 2009.? Iskreno, pojma nemam. Čestitaju mi - kažu „uspešna ti je godina". Baš. Jako.

evo ovako:

Znam... preterala sam, tako mi došlo!

Srećna vam nova godina, i sve buduće, srećan vam svaki dan i u zdravlje...