Sumorna tema u praznične dane

ili jedan dosta konfuzan post o nečemu što me izrazito nervira celog života.

Posle starih Egipćana mi smo verovatno narod najopterećeniji smrću, tj. ritualima i običajima vezanim za sahrane, zadušnice, svakovrsno obeležavanje smrti. Osim što su običaji beskrajno komplikovani, i razlikuju se bukvalno od sela do sela, predstavljaju i strašan balast svakoj sledećoj generaciji. Nemalo puta sam čula: -Ma ne bismo mi, i ja mislim da su ti ručkovi glupost, ali kako kad svi...  Motivacija naravno nema veze ni sa Egipćanima, ni sa hrišćanstvom, ni sa zagrobnim životom, nema veze više ni sa čim, osim sa idejom da se ne radi mimo sveta, tj. da se ispoštuje forma koju su prethodno već ispoštovali preci, familija, komšije, Kurta&Murta. Tako i najsiromašnije porodice koje jedva da imaju za život, spremaju ručkove, organizuju daće, nose korpe na zadušnice. Na sahranama i daćama nemalo se puta desilo da prisutni brzo zaborave povod kojim su se okupili i okrenu razgovore na potpuno neprimerene teme, a i desilo se i da se zapeva. Valjda se popije previše onih za dušu, pa ljudima popuste kočnice.

Sami običaji toliko su daleko od proklamvane hrišćanske vere koliko i opelo od krkanluka i ostavljanja svega i svačega da se pokojnikovoj besmrtnoj duši nađe, od brijača, preko upaljača do košulja, a u ekstremnijim slučajevima, koje čovek može da nađe po netu, i kompletnih dnevnih soba. Morbidarije na kub!

U svem tom preterivanju, za mene ostaje najfascinantniji onaj deo koji se tiče  davanja značaja. Šta je toliko značajno u toj manifestaciji pa se ona mora održati, a ako se već održava ne sme se propustiti? Zašto se veći značaj pridaje godišnjici nečije smrti nego što se pridavao njegovom/njenom rođendanu? Zašto su mrtvi dostojniji poštovanja nego živi? Zašto su mrtvi vredniji našeg vremena nego dok su bili živi? Koliko znate slučajeva ljudi koji redovno odlaze da obilaze grobove ljudi o značajnim datumima, a koji se za života nisu setili da im nešto lepo učine za rođendan, godišnjicu braka ili bilo koji beznačajan datum.

Sve ovo posebno je izraženo u ruralnijim sredinama. Ideja da pažnju i naklonost treba posvećivati svojim bližnjima dok su živi nije baš zaživela. Sve je forma.. svadbe, dečiji rođendani, slave, a posebno sahrane.. sve je forma i pravi se zbog naroda. Neprimereno bi bilo postaviti švedski sto na daći ili izbeći bilo kakvo posluženje osim najosnovnijeg, ali zato ako se komšiluk malo zanese pa zapeva.. –jes’ strašno, ali šta sad.. bože moj, pa ljudi su..

I onda mene muči pitanje: Zašto? Šta je toliko važno u tome? Nemoguće da je sve pitanje slike koju će svet stvoriti o samom činu.. da li su ispoštovani svi mogući i nemogući običaji, da li je pečenje valjalo, da li je rakija bila skuvana kao treba...

Ne, stvar je suštinski u stvaranju slike o odnosu sa pokojnikom. Sahrana, i sve ono posle je u stvari za svet mera odnosa koji su ljudi imali za života. Površno, ali tako je. Ukoliko je čitav taj događaj bio kako dolikuje, to se u jednostavnim relacijama koje ljudima služe da procenjuju ljude koje ne poznaju vodi kao e vidiš, to je dobar sin/ćerka, žena/brat/štagod.  U nekom trenutku, prijatelj koji je izgubio oca i bio prinuđen da se bavi organizacijom svega toga (a pri tom, čovek mlađe generacije, obrazovan i reklo bi se van domašaja šta će svet da kaže logike) ponudio je objašnjenje da je čitav taj ritual osmišljen da se pokojnikovi bližnji distanciraju od tužnog događaja, obraćajući pažnju na nešto drugo... Jedino što mi i dalje ne pije vodu u toj priči jeste što je to drugo baš krkanluk sa strogo određenim jelovnikom i još x dodatnih obaveza koje su sve materijalizovane kroz kojekakve poklone, deljenja, davanja, pri čemu je i dalje jako važan rang gostiju. I kome su tu odaje počast uopšte?

Tako nesrećni pokojnik, kojem za života nije poklanjano pažnje koliko zaslužuje ostaje za to i u smrti uskraćen. .. jer  suštinski, čitav cirkus i nije zbog njega,  sve je to zbog sveta. A njemu je, naravno, nemoguće ugoditi (svetu, ne pokojniku, njemu je i tako svejedno).