Neke amerikanske knjige, čemu?

                          Toliko smo izgubljeni, tako goli, tako usamljeni u Americi; beskrajna i svirepa nebesa razapela se nad nama, i nas večito napred gone, i mi nemamo zavičaja (Thomas Clayton Wolfe)

Srećan Božić! Καλά  Χριστούγεννα! (Kalá Hristúyenna). A kada još Božić padne u veseli četvrtak - eto razloga za dvostruko veselje onima koji umeju da se vesele.  Στην  υγειά  σας! (Stin iyiá sas!). Cheers!

Vredi li na najveseliji hrišćanski praznik govoriti o nekim američkim knjigama? Vredi, jer o knjigama se može u svako vreme i na svakom mestu pričati, zar ne?

Svako pisanje na tu temu, selimovićevski rečeno, veoma je teško i veoma lako; teško, jer se radi o spisateljstvu jedne značajne zemlje, spisateljstvu koje je per se dosta složeno, ma koliko izgledalo jednostavno; a, ipak, istovremeno je i lako, pošto njegov sveukupni značaj jeste takav kakav jeste - ni previše visok, ni previše nizak. Jer, svi ljudi, svuda u svetu, doživljavaju život, ali nisu svi jednako sposobni da ga dobro izraze u umetnosti, pa i u literaturi.

Sami Amerikanci smatraju da tek XX vek predstavlja glavnu epohu američkog romana, mada veruju da su i njihovi romanopisci XIX veka bili stvorili dela «koja su se odlikovala specifičnim stilom, snagom i ozbiljnošću». Bilo kako bilo, pada u oči da se, i pored mnoštva autora i knjiga u dva protekla veka, američka književnost nikada nije uzdigla do nivoa ruskih klasika, odnosno klasika ostalih evropskih velikih naroda. S tim u vezi, kao što često čujemo da osrednjost spasava mnoge pojedince (što se dogadja mnogo češće nego što to verujemo), tako možemo reći, a da pritom ne ogrešimo previše dušu, da i američku književnost spasava - osrednjost. Poredjenja radi, američka književnost je osrednja u meri u kojoj je - englesko slikarstvo osrednje; naime, poznato je da su Englezi veliki narod, ali da nikada nisu umeli da (dovoljno dobro) slikaju.

(Monika, mačkasto uskače, sa stalnim osmehom na licu: «Primećujem da jedva čekaš priliku da prebaciš Englezima kako im je slikarstvo - tanko». Ja joj, kao iz puške, odgovaram da to činim na način na koji me ona, sa svoje strane, svaki put kada joj se ukaže prilika, podseća na osrednjost - engleske kuhinje! Ističe kako, zapravo, ‘la cuisine anglaise' ne postoji, kako nigde u svetu nema restorana sa - engleskim specijalitetima! A opet, kako Englezi imaju dobar doručak, podseća me na reči Somerseta Moma /Maugham/ da, ako stranac u Engleskoj ne želi da ostane gladan, najbolje mu je da pojede - dva engleska doručka). 

Bilo je i ima, naravno, američkih knjiga koje se pamte. Da pomenem da su mnogi od nas, u odrastanju, sa tugom ili veselošću, čitali američke knjige iz XIX veka, kao što su, recimo, plačljivo-sentimentalna 'Čika Tomina koliba', zatim 'Tom Sojer'/'Haklberi Fin', 'Kožna čarapa' i još neke. (Sećam se, kada sam ja bio nadobudni dečak, bilo je situacija u kojima sam, usred Beograda, umišljao kako mi je reka Misisipi /Mississippi/ bliža i poznatija od - Dunava!).

Ja se i danas povremeno vraćam Tvenu (Mark Twain), koji važi za najčitanijeg američkog pisca. Veoma cenjen od jednih, napadan od drugih, Tven je uvek uspevao da privuče pažnju mnogih generacija čitalaca koje su ga, svaka za sebe, smatrale savremenim piscem. Naime, njegove knjige su uvek izazivale duboka reagovanja, kako pohvalna tako i negativna, ali mu se ne osporava da je (u američkim relacijama) bio - veliki pisac. Kažu da njegova već pomenuta dela 'Haklberi Fin' i 'Tom Sojer' teraju čitaoce da se zapitaju zbog čega čovek tako retko postaje ono što je kao dečak obećavao da će - postati?

Generalno govoreći, američka književnost ima nekoliko specifičnosti u pogledu tema, kojih nema drugde, ili se bar ne manifestuju na tako izražen način:

Najpre, to je poseban problem koji je dugo mučio američku stvarnost - otvorena rasna diskriminacija prema crncima, onima koje sada zovu (u stilu: da se Vlasi ne sete) Afro-amerikancima.

Zatim, oni imaju tzv. izgubljena generacija pisaca (Ficdžerald, Hemingvej, Dos Pasos, Štajnbek i drugi), koji su se pojavili nakon Prvog svetskog rata; to su oni čiji su životi bili  započeti ratom, a potom, kroz nasilje, izrabljivanje i poniženje odvedeni u ‘izgubljeni mir'. (Prvi svetski rat za SAD je bio prilično dramatičan, ne toliko po strahotama koje su se zbivale na dalekim bojištima, koliko po naglom usponu industrije i pobedi tamošnjih kartela i trustova; ono što je izgubljena generacija zaista izgubila, bila je ta iluzija o humanom i slobodnom razvitku; njena pobuna protiv vladavine novca, što je u isti mah bila i pobuna protiv nekih anglo-saksonskih tabua, licemernih gradjanskih vrlina puritanizma. A onda je došla Velika depresija, koja je još više usložnila situaciju, odražavajući se na sve segmente američkih života).

Da pomenem i to da su pisci-doseljenici, počev od  S. Beloua, I. Singera, Č. Miloša, V. Nabokova do Džampe Lahiri, unosili (i unose) specifičan, imigrantski ton u književnost SAD, što je čini interesantnijom, obogaćujući je, ugradjujući u nju nov rečnik.

Mada mi je teško da pojedinačno govorim o važnijim američkim piscima (ne verujem da bi to nekoga baš mnogo zanimalo), ne mogu a da kratko, bar kratko, ne pomenem trojicu velikih iz XX veka - Foknera, Ficdžeralda i Hemingveja.

Svakako, najdominantnija figura americkog romana XX veka jeste Viljem Fokner (Wiliam Faulkner, 1897-1962), kako po tome što je nametnuo «jedan novi način pisanja», tako i po temama koje je izabirao, što je sve imalo uticaja na druge pisce. U više od desetak slojevitih i mnogoznačnih dela on je ocrtao društvene tradicije i moralne probleme tri generacije južnjaka, iz jednog izmišljenog okruga «sete, more i sna» (Yoknapatawpha County). Naime, teški problem crnaca je česta gradja njegovih romana; on je smatrao da Jug treba da iskupi svoju krivicu prema crnačkim robovima, pa se borio za priznavanje njihovih punih ljudskih prava, u čemu je, moglo bi se reći, najdalje otišao medju belim američkim piscima.

Medjutim, za mene lično uvek je manje važno o čemu neko piše od onoga - kako piše. Fokner važi za teškog pisca. Moglo bi se reći da on u svojim delima malo brine za čitaoce, odnosno da im postavlja visoke zahteve. Njegov jezik je teško razumljiv, rečenice su ponekad protegnute na čitave strane, a razna umetanja su učestala. Dogadjaji u knjigama su povremeno vremenski neodredjeni, pa se ne zna jesu li se ranije desili, ili ih upravo doživljavamo, zajedno sa autorom, ili će se tek zbiti. Neke njegove ličnosti nose isto ime, ili su bezimene, pa čitalac koji se ne udubi ne zna zasigurno ko šta radi, ili o kome je reč. Zato čitalac mora imati strpljenja sa Foknerom.

(Monika se ponovo javlja, da bi mi rekla šta je Andre Žid /Gide/ jednom zapisao: «Otudjenost američkih pisaca me užasava. Mislio sam da ću pomeriti pameću od bola i grozote kada sam čitao 'Svetilište' i 'Svetlost u avgustu' od Foknera... A Fokner je jedna od najvažnijih zvezda nove američke konstelacije». Medjutim, napominje da nije samo Fokner težak za čitanje, ima teških pisaca i drugde. Kaže da prosečnom Francuzu teško padaju dugačke i komplikovane rečenice Prusta, kao što je i mnogima onima, koji govore standardni engleski jezik, teško da čitaju Džojsa - što toj dvojici nije smetalo da budu i ostanu izuzetno veliki pisci).

Za Frensisa S. Ficdžeralda (F. S. Fitzgerald, 1896-1940) se kaže da je «slikar desegregacije visokog društva na Istočnoj obali SAD», zauzimajući jedno od najznačajnijih mesta u američkoj literaturi izmedju dva svetska rata. Pripadao je tzv. izgubljenoj generaciji, ali njegovo lično ogorčenje razlikovalo se od, recimo, ogorčenja Hemingveja. Jer, on je umnogome insistirao na «ličnom oslobodjenju» i traženju ličnih zadovoljstava po svaku cenu, što su mnogi tumačili kao njegovu reakciju na psihološki šok izazvan Prvim svetskim ratom u SAD. Tako, već u svom prvom delu, 'S ove strane raja', on pokazuje manifest površne i buntovničke omladine iz «ere džeza», kada se novac lako zaradjivao, uz mnogo krijumčarenja, erotizma, opijanja alkoholom. Medjutim, on uspeva, koliko-toliko, da se uzdigne, te u 'Velikom Getsbiju', svom najpriznatijem delu, piše o dubokom razočaranju čoveka koji je živeo u svetu ispunjenom snovima o bogatstvu i sjaju. Iako su mnogi autora ove knjige smatrali snobom, delo ima poruku nad kojom se treba zamisliti. A u svom poslednjem (nedovršenom) romanu 'Poslednji magnat', koje predstavlja jedno od najboljih dela o Holivudu, Ficdžerald je pokušao da prikaže komplikovani stvaralački proces radjanja jednog filma. Sve u svemu, važio je za pisca za izraženim osećajem za tragični aspekt u životu, vodio buran život, uništavajući se alkoholom i tugom, tako da je umro relativno rano, u 44. godini. (Da napomenem da je on živeo sa jednom izuzetnom ženom; imali su bogat zajednički život, pritom su se medjusobno uništavali, pa se nije znalo «da li se psetance igralo sa lavom, ili lav sa psetancem»; takve supruge nisu imali Fokner i Hemingvej).

Ernest Hemingvej (Hemingway, 1898-1961) važi za najevropskijeg od svih američkih pisaca. Njegova najbolja i najpoznatija dela (‘Zbogom oružje', ‘Sunce se ponovo radja') karakteriše napor i pokušaj čoveka, suočenog sa užasima rata i dvoličnošću društva, da pronadje «stav prema životu, stav koji mu može pružiti izvesno dostojanstvo». Naime, njegovi prvi romani direktno govore o njegovim ličnim iskustvima u Prvom svetskom ratu (smatra se da je to jedan od najboljih primera osećanja ogorčenja, kao jednog vida reagovanja na rat, u posleratnom američkom romanu). Pisao je on i o borbama sa bikovima, o lovu na divlje zveri, ribolovu na morskoj pučini, profesionalnom boksu i krijumčarenju, pokušavajući u svim tim situacijama da proveri čovekove sposobnosti da postupi «kao muškarac pod teškim okolnostima». Pritom, u njegovim delima osećaju se nagoveštaji nasilja i smrti, «koji lebde u vazduhu i vrebaju priliku da se ustreme na čoveka». Stoga, Hemingvej smatra da je za čoveka najbolje da sačeka nasilnu smrt stoički, bez jadikovanja ili vidljivoh straha, pošto je to jedini način da je - pobedi.

Za razliku od Foknerovog načina pisanja, pada u oči da je Hemingvej pisao kratke rečenice, da su njegovi dijalozi sažeti i uzdržani, što odgovara čitaocima i pruža im mogućnost da bolje shvate ono što je autor hteo da kaže. S druge strane, neki kritičari smatraju da se ponekad ima utisak da je takav sveukupni Hemingvejev stav, ustvari, bio dosta površan i ciničan.

Sada ću dozvoliti sebi da budem malo konkretniji. Postoji jedna knjiga, pisana sredinom prošlog veka, koja sam čitao sa posebnim zanimanjem (Svako ima neku svoju knjigu, zar ne?). A kako sam ja od onih koji pridaju značaja prvim rečenicama, evo kako knjiga počinje: I am an American, Chicago born - Chicago, that somber city - and go at things as I have taught myself, free-style, and will make the record in my own way: first to knock, first admitted; sometimes an innocent knock, sometimes a not so innocent. But a man's character is his fate, says Heraclitus, and in the end there isn't any way to disguise the nature of the knocks by acoustical work on the door or gloving the knuckles...Radi se o 'Doživljajima Ogija Marča' (The Adventures of Augie March, 1953), svojevrsnom bildungsromanu Sola Beloua (Saul Bellow, 1915-2005), kojidonekle liči na 'Haklberija Fina' i 'Dejvida Koperfilda' iz XIX veka. Protagonista Ogi potiče iz siromašne jevrejske porodice, iz Čikaga; nema oca i živi sa majkom, bakom i braćom. On priča priču u prvom licu, od detinjstva do vremena kada postaje zreo čovek, s tim što je savršeno jednostavan u periodu dok je dečak i dok ga još opsedaju čudne iluzije. Nije gonjen željom da uspe u životu, ili da se potvrdi u nekom zvanju, već željom da ima «život sa smislom». Smatrajući sanjarski, pomalo filozofski, da je svaka odluka za bilo šta, ustvari, gubljenje nezavisnosti, on ostaje nevezan i slobodan, iako ni sam ne zna prema kom cilju se usmerava, jer on zapravo - nema cilja. Čemu? - pita se. On je od svega pomalo - student, lopov na sitno (kraducka, recimo, knjige), usvojeni sin, skitnica, prestupnik (pomaže u švercu ilegalnih imigranata), šegrt kod ljudi u zanatima koji mu odgovaraju, tobožnji intelektualac kada je u društvu studenata, nabedjeni trockista, ljubavnik, ukrotitelj orlova, moreplovac, trgovac oružjem i ne znam šta sve još. Sujetan je, snažan, životan i često pomalo budalast (za sebe svesno kaže da je neka vrsta tikvana), ali nije namćorast i zločest; on beži od onih «ja» koje čoveku nameće svet, što nije lak zadatak. Insistira na «raznovrsnosti življenja», mada nije sasvim zadovoljan sobom, niti je siguran u duši da će ta njegova raznovrsnost dovesti do željene lične nezavisnosti. Na kraju knjige vidimo ga oženjenog, u Parizu, u okovima tudjinštine, s tim što sanja da se vrati u Ameriku i da ima decu. Medjutim, čak ni ta ideja o očinstvu ne umanjuje njegovu težnju da ostane slobodna ličnost - do kraja. Kaže: «Čovekov karakter je njegova sudbina», mada ne može jasno da odgovori na pitanje šta je to karakter, da li je on determinisan nasledjem i okolnostima, ili je dar od Boga. Ipak, shvata da se karakter stvara «unutra u čoveku», da se čovek u sebi napreže, izlaže se opasnosti i bori se, prečišćava račune, pamti uvrede, napada, vraća uvrede, poriče, blebeće, optužuje, trijumfuje, nadmudruje, sveti se, plače, istrajava, oprašta, umire i ponovo vaskrsava... Sve to sam u sebi! Posebno mi je u sećanju ostalo pitanje koje, pri kraju knjige (koju neki ubrajaju u 100 najboljih knjiga svih vremena), kada se nadje sam sa drugarom koji se vidi mesijanski predodredjenim "da spasava svet", Ogi sam sebi postavlja: "Why did I always have to fall among theoreticians?" I ja sam, neretko, bivao u situaciji da to pitanje postavljam - samom sebi.

Ima, naravno, još američkih knjiga koje sam voleo, ali ne bih sada da idem u širinu. A onda je iznenadno nešto posebno iskrslo, i nateralo me da pomenem još dve knjige, koje su veoma poznate i van SAD. A šta me je to nateralo?

Evo ovako. Vučen radoznalošću, surfovao sam po Netu i naleteo na jedan veoma zanimljiv i lako čitljiv tekst našeg uvaženog blogokolege VS. Sam Bog me je naveo na njega. Taj celoviti tekst, pisan pre dve godine, govori, na jedan vrlo duhovit i znalački način o raznim stvarima (jer, VS je izvrstan pripovedač), uključujući i američku literaturu. Elem, u razgovoru je dotaknuto i pitanje zašto se na ozbiljnim svetskim fakultetima ne predaje - 'američka književnost', a predaje se ‘evropska književnost': Prenosim delić tog razgovora: «Svi koje si pobrojao (Fokner, Vulf, Belou, Miler, Ficdžerald, Dos Pasos, Melvil, Hemigvej), zajedno sa onima koje si zaboravio, mogu da stanu u jedan semestar, a fakultet traje četiri godine. A i kakva su im dela? Melvil juri kita, onaj Hemigvejev starac Santjago peca li peca, a kad konačno nešto upeca, to mu pobegne. Kako da o takvim delima govori jedan profesor, koji drži do sebe i svojih studenata? To je literatura za kurs ribolovaca i to početnika, a ne za ozbiljan fakultet. A znaš li zašto Amerika nema velike pisce?» Nisam znao, ali nisam ni stigao da odgovorim da ne znam, jer...».

U vezi sa iznetim, moram reći da sam ja, bibliotečki crv u duši, prilično voleo baš dve pomenute knjige «iz oblasti ribolovstva», sa kojima se VS na duhovit način šali.

Najpre, moram reći da Melvilov 'Mobi Dik' (Herman Melville: Moby Dick) ima lep početak: Zovite me Ismail. Pre nekoliko godina - svejedno baš koliko - imajući malo ili nimalo novca u kesi, a nemajući ničeg naročitog što bi me zanimalo na kopnu, naumio sam da malo proplovim morem i vidim vodeni deo sveta. To je moj način da se otresem sete i uredim krvotok... Za mene je ta knjiga, iz XIX veka, bila sinonim «jednostavnog i groznog mornarskog romana», nalik na neke dobre romane Dž. Konrada, knjiga koja obradjuje večitu temu - borbu izmedju dobra i zla, kroz jednostavnu fabulu; ujedno se u njoj prikazuje čovekov nagon da ponekad drsko poželi da vodi borbu i sa onim što ga prevazilazi, te da zato mora platiti visoku cenu - svojim uništenjem.

A i Hemingvejeva knjiga 'Starac i more' (The Old Man and the Sea) je zanimljiva na svoj način. Ona počinje ovako: Bio je to starac što je sam samcit, u molom čunu, ribario u Golfskoj struji a da, eto, za osamdeset i četiri dana, nije ulovio ni jednu jedinu ribu... A kada stari ribar istrajava u veštini da ulovi ogromnu ribu, što će se dogoditi, da bi mu je potom nasilno istrgle i pojele ajkule, Hemingvej iz toga izvlači filozofski zaključak da «čovek može biti uništen, ali ne i pobedjen». (Treba imati u vidu i da je Hemingvej, u šezdesettrećoj godini, izvršio samoubistvo, verovatno sa ubudjenjem da time - pobedjuje život).

Privodeći ovo pisanje kraju, da kažem da su Amerikanci do sada dobili deset Nobelovih nagrada za književnost. Nije to mala brojka, svakako, ali ima drugih naroda koji su dobili više. Medjutim, zabeleženo je da su se, prilikom poslednje dodele te najviše svetske književne nagrade, čula američka negodovanja u stilu «zašto Nobel zaobilazi američke književnike?». Srećom, tome nije pridat neki značaj, čak su iz Nobelovog komiteta Amerikancima grubo poručili «da u svim kulturima ima dobrih književnika, ali da je američka književnost umnogome provincijalna», odnosno da je «Evropa, a ne SAD, i dalje središte književnog sveta, kao i da je kvalitet američke literature opao, jer su tamošnji pisci suviše pod uticajem svoje masovne kulture».

Evo liste Amerikanaca koji su dobili Nobelovu nagradu za književnost: 1. Sinclair Lewis (1930); 2. Eugene O'Neill (1936); 3. Pearl S. Buck (1938); 4. William Faulkner (1949); 5. ErnestHemingway (1954); 6. John Steinbeck (1962); 7. Saul Bellow (1976); 8. Isaac Bashevis Singer (1978); 9. Czeslaw Milosz (Poland/USA) (1980); 10. Toni Morrison (1993).

Do sada su Filip Rot (Philip Roth) i Dž. K. Outs (Joyce Carol Oates) već više puta bili nominovani, ali bez uspeha. Da pomenem i to da je jedna Dankinja nominovala Boba Dilana (Dylan), rok muzičara i pesnika, za Nobelovu nagradu. Iz Nobelovog komiteta je odgovoreno da ne isključuju mogućnost da bi Dilan mogao biti kvalifikovan za nagradu, uz uveravanje da bi "Nobelov komitet trebalo da bude otvoreniji u tumačenju šta jesta a šta nije književnost".

Pored Rota (čije su šanse minimalne), Outsove i Dilana, tom visokom svetskom priznanju za literature u vremenu pred nama nadaju se i sledeći američki pisci:  Cormac McCarthy (1933); Don DeLillo (1936); Thomas Pynchon (1937); Robert Stone (1937); Annie Dillard (1945); Tim O'Brien (1946); Jhumpa Lahiri (1967) i mnogi drugi. Ja lično "navijam" za Džampu Lahiri (kada joj dodje vreme), koja se bavi generacijskim konfliktima i problemima asimilacije imigranata, i koja je već dobila najveću američku nagradu (Pulitzer Prize for Fiction) za svoju prvu zbirku priča ‘Tumač bolesti' (Interpreter of Maladies).

A povodom američkih nobelovaca da dodam nešto što izgleda trivijalno, ali što je činjenično stanje: od osam američkih nobelovaca (native-born Americans), najmanje petorica su bili, narodski rečeno, notorne pijandure, odnosno veliki zavisnici od alkohola. (Eto dokaza da ne piju do besvesti samo Rusi i Poljaci). Ako ostavimo po strani romantični stereotip umetnika koji svoje nadahnuće crpe iz alkoholičarskog zanosa, ovde se radi o onima koji su, najblažije rečeno, preterivali. U pitanju su, naravno, Ficdžerald, Hemingvej, Fokner, O'Nil i Luis (redosled je nevažan), a zna se da je i Štajnbek pijančio na veliko...

Na kraju, da kažem da sam svestan činjenice da nisam rekao sve što je trebalo reći, odnosno da nisam bar pomenuo mnoge značajne američke autore, bez kojih slika američke literature ne može biti baš kompletna. Tu mislim na Dž. Londona, T. Drajzera (Dreiser), E. Koldvela (Caldwell), Dž. Apdajka (Updike), Dž. Keruaka (Kerouac), T. Kapotea (Capote), N. Majlera (Mailer), Dž. Boldvina (Baldwin), H. Milera (Miller) i druge. A nisam pomenuo ni jednog meni prilično dragog autora - Henrija Džejmsa (Henry James), zato što ga ja i ne smatram američkim piscem (mada ga Amerikanci smatraju), jer je najveći deo svog života proveo u Evropi, gde je i umro, kao britanski državljanin.

(Monika, koja pomalo nesvesno voli da njena reč bude poslednja, kaže da nije u redu govoriti o američkoj književnoj povesti a ne pomenuti - A. E. Poa /Allan Edgar Poe/, iz XIX veka. Ovo tim pre što Amerikanci, uzdiše ona, imaju malo originalnih autora sa kojima se mogu pohvaliti. A i zna se da je on uticao na neke francuske i druge «uklete pesnike». Ja na to odgovaram, odbranaški, da lično nisam baš veliki fan Poov, setivši se pritom da je Isidora Sekulić, mada se nije mnogo bavila američkom literaturom, prevodila na srpski Poove «Avanture Gordona Pima», kao i da je pisala esej o njemu, pod nazivom «Jedan od pesnika ponora». Medjutim, za mene je Po prvenstveno - pesnik, poznat po svojoj poemi 'Gavran', a ja nisam imao nameru da ovde govorim o američkoj poeziji, već samo o romanima; ipak, dok sam to govorio, sve vreme mi je kroz uši  odzvanjao onaj morbidni refren Poovog 'Gavrana': Nikad više, Nikad više, Nikad više).