Gde Dunav ljubi hrid

ili

. par crtica o Petrovaradinskoj tvrđavi ili Varadinu (ili Péterváradi vár, Peterwardein) koja se ustvari zove - Đava (ne znam tačno kako se to "Đava" pravilno piše, ali znam kakva je, kolika je i koliko je snažno to ime i profil njene siluete uzdignute na 40 metara visokoj steni nad Dunavom duboko i neizbrisivo otisnut u svima nama sa leve i desne strane Dunava, u Nova Sadu i u Petrovaradinu) - 

Prvo se živelo na - Đavi, tako tvrde istorijski i arheološki artefakti. Današnji Novi Sad se  pominje u XVI veku, Gerardius Mercator beleži naselje pod imenom "Bistritz", kasnije se naziva imenom "vodeni grad" nastao na mostobranu preko puta Đave (gradili ga mnogi mi, razni i šareni), sve dok nije 1.februara 1748. Elibertacijom dobio svoje današnje ime (jedno od mnogih, na više jezika) i status slobodnog kraljevskog grada. Svaki momak Fruškogorac (tako kažu) nije se mogao oženiti dok nije napravio "novi sad" (novo grožđe, novi zasad loze).

Dočim - na Đavi i oko nje su ljudi živeli, kokanda, oduvek. Dokazi o praistorijskim naseljima sežu do 4500. g. pre n.e., (a verovatno i ranije, razne ljudske fele nastanjuju ovu hrid, lepo mesto za život, rekla bih).

Đava, kakvu je danas poznajemo, izgrađena je tokom XVII i XVIII veka po ideji i planovima francuskog maršala Sébastien Le Prestre, Seigneur de Vauban kasnije Marquis de Vauban (15 May 1633 – 30 March 1707)

On je nikada nije video.

Možemo mu samo reći "Voban, gari, miran budi gde god da si, odličnu si građevinu smislio!"

Hrid na kojoj je Đava sagrađena mnogo je više od bazaltne stene i jednog od najstarijih delova tla kojim hodimo, mnogo značajnija nego što bi svaki kamen, sam po sebi umeo da bude. Nigde Dunav, osim Đerdapa, nema takvu značajnu okuku na svom toku, nigde kao ovde ta hrid nije bila istovremeno i granica i zid i razmeđe kultura i mesto gde su se sastajale civilizacije, hiljadama i hiljadama godina.

Ko proba da tu hrid zamisli BEZ Đave, neće mu misao trajati ni koliko bljesak - nema ničeg prirodnijeg no da se čovek potrudi i da sagradi građevinu koja će se stopiti sa vrhom hridi.

Rade to ljudi i na drugim mestima, svuda gde priroda tla kao da "začikava" ljude prizorom "ha, vidi šta sam ja lepo napravila, umeš ti, ha,umeš li ?"

Arheološka i istorijska istraživanja nam daju podatke ko je sve po Đavinoj hridi hodio, ko ju je gradio, ko rušio, ko osvajao, ko predavao, koliko je različitih kultura, jezika, običaja i ljudi videla od kada  Dunav teče pored nje, ne uspevajući da je pomeri, erodira, promeni, samo može snažno da širi svoj tok čim je prođe i razlije se prema Karlovcima, prema močvarama i ritovima koje pravi celim svojim tokom nizvodno kao da hoće da "nadoknadi" što nekako "skučen" i uzan mora teći pored Đave.

Od II i III veka pre n.e. Đavom hodaju Kelti, smenjuju ih Rimljani kojima je hrid istovremeno bila i granica carstva, sa leve obale (kaže Rim) žive - varvarska plemena Sarmata koji pokušavaju da osvoje rimsku utvrdu Kuzum (Cusum), izgrađenu na mestu današnje Đave. U IV veku dolaze Huni, vek kasnije Goti i Gepidi, posle njih Avari i Bugari, dok se istovremeno, južno od Dunava razvija Vizantija. U IX veku pohode je Ugri koji učvršćuju svoje kraljevstvo tokom narednih vekova i 1235. godine kralj Bela IV na hrid naseljava monahe - cisterciste (ordos cisterensis), a ugarski plemić Peter Tere daje naredbu za izgradnju zamka i srednjovekovne tvrđave (otuda  i ime - "petrova tvrđava") čiji se izgled znatno razlikovao od današnjeg i čiji je jedan deo bio i cistertitski manastir.Prvobitno je trebalo da posluži kao odbrana najezdi Tatara u XII veku. I - poslužila je, a u spomen na razne narode koji su je pohodili, uključujući u Turke, hrid ima toponime koji ih čuvaju od zaborava,

Kamen temeljac današnjoj tvrđavi položio je Princ Croy, 18.10.1692., kažu zajedno sa poveljom o utvrdi, koja još uvek leži negde u lagumima hridi i čeka da bude nađena.

Izgradnju su nadzirali princ Eugen Savojski, grof Karafa, feldmaršal Kaprara i prestolonaslednik Josif.

Skoro stogodišnja izgradnja trajala je za vreme Leopolda I, Josifa I, Karla VI, Marije Terezije i Josifa II, koji je i jedini od careva bio na Đavi, nekoliko puta.

Stalna vojna posada postavljena je već 1702. i činili su je čete mađarskih husara i odredi srpskih hajduka, a u vreme Napoleonovih ratova carska riznica je iz Beča preseljena na Đavu zbog uverenja da je ona - "neosvojiva".

Izgrađena je na 112 hektara i druga po veličini je u Evropi, veća od nje je samo tvrđava Verden u Francuskoj (koja je slavna i iz mnogo drugih razloga).

Đava se nagledala ratova, sukoba, posagrađivalo se nad Dunavom preko stotinu mostova, pontonskih, gvozdenih, betonskih koji su je trebali spajati sa levom stranom, bilo je ratova u kojima je s njenih bedema bombardovan Novi Sad, bilo je ratova koje je pomagala, štitila i strateški "pokrivala" južno od Save i Dunava, bilo je i bombardovanja, skorih, koji su proizveli Dunav u jedinu reku koja teče "iznad svih svojih mostova" i bilo je perioda mira kad se obnavljala, razvijala, gledala kako grad preko puta nje raste i širi se, ali nikad predaleko od nje, skoro kao da postoji nevidljiva granica iza koje se, možda, iz Nova Sada ne bi moglo "dobaciti pogledom" do Đave, pa što ondaK tamo kuće da gradiš?

Sat na Đavi je iz Alzasa, poklon je Marije Terezije i pravi je simbol cele Đave (uz Dugu kasarnu koja joj oblikuje profil). Prečnik satnih krugova je 2,5 metra, u samom satu se nalaze tri kugle (od 76 kg) i klatno (šetalica), sat se navija ručno i za to je bio zadužen Lajoš Lukač, dugo vremena. Brojčanik se nalazi na sve četiri strane tornja, brojevi su "rimski", a njegova posebna zanimljivost je što mu mala skazaljka pokazuje minute, a velika sate. Kažu da za to postoje dva razloga - prvi da lađari i sa velike daljine vide koliko je sati (a i ko da mari za minute dok ploviš Dunavom?!), a drugi što sat otkucava cele sate, kad su bivale i smene straže, pa su minuti nebitni.

Kažu i da sat "kasni" po hladnoći, a po lepom i toplom vremenu "žuri", pa ga poneko zove i "pijani sat". Tokom XVIII veka stanovnici Petrovaradina su plaćali komunalni porez (tkz "satarina" ) koja im je bila naplaćivana zbog korišćenja sata (pa sad ti dokaži da vreme nije novac!) . Na samom vrhu sata, na jabuci, nalazi se vetrokaz sa kompasom koji pokazuje strane sveta, ali na jarbolu nema koplje (kako je uobičajeno) već - srce.

Sat na slici pokazuje da je 17.15, lep, vedar letnji dan, bez vetra...

 Još samo u Gracu postoji takav sat, nigde više i on je veći, naš je opet, kao i Đava - drugi po veličini u Evropi.

Na Đavu te prvo vode kao sasvim malo dete, porodično (obično kao nekakvu nagradu, izlet na Đavu je - neopisivo i nezaboravno zadovoljstvo), ondaK ideš sam /a, prvo danju, s posle i noćom, dugo vremena je sinonim za reč "bar" bio - bar na Đavi. a bogami i - tamburaša je bilo nijedanije.Možeš peške, dugim i vijugavim stepenicama  kroz više različitih nivoa, možeš u muzej (nekad prirodnjački, pa gradski), možeš i do planetarijuma ili samo da se skitaraš okolo. Ako imaš drugara i familije u umetničkim ateleljeima - možeš i tamo. (Ali nije lepo da o tome posle pričaš - what happens there, stays there).

Fotografi Đave su posebna priča, kažu i da je naš prvi fotograf Anastas Jovanovi, prvi fotografisao i Đavu, 1850., vraćajući se iz Beča, a preko Nova Sada, sve noseći u Beograd prvu kameru na Balkanu.

I postoji još jedna velika, lepa i tajnovita priča vezana za Đavu - njeni lagumi, podzemni hodnici na četiri nivoa i nikad dokazana legenda da je jednom bilo suvog hodnika i prolaza skroz ispod dna Dunava, sve do leve obale.

Sve tajne podzemnih hodnika i laguma, knjiga i slika ima na ovom linku.

Đava nekako nije samo "tvrđava" i mesto koje prepoznate kao "omen" Nova Sada, Đava je, vremenom, skupila na svojoj hridi toliko "sveganečega" da je neodoljiva i posebna kao retko koja druga građevina na koju imate sreće da naletite ili imate sreće da u njenoj svetloj senci živite. Nije se "pokondirila"ni za ovih deset godina prave svetske slave i festivala EXIT, koliko god se pravi zaljubljenici u nju često "mršte i roguše" (s pravom, rekla bih) na to šta su joj sve ljudi "priredili" za to isto vreme.Ostala je nekako "komi fo", kao da je spremna da, po ko zna koji put, oprosti ljudima sve šašavo što rade ponekad i sebi i njoj.

Gledam je kako se menja (i menjals se) i nije da ne bih imala što-šta kasti o raznim promenama, ali - neću. To bi bilo kao da se žališ što u lubenici ima - koštica.

Ili da zaboraviš priče o ljudima kakav je bio Đildo Pesapane, koji ju je bukvalno spasao od uništavanja u XX veku.

Ako vam je Đava "usput i nisput" - nemojte je nikad propustiti pohoditi, dobrim će vam uzvratiti, garant. Ako nije, stavite je za obilazak u neki svoj plan - nećete se pokajati.

Tu hrid vredi videti.

dodatak:

Za vez reči i šlingeraj slika u ovom tekstu zaslužni su (više nego ja):

Radošević - Design

Veljko Milković

Nenad Šeguljev