U potrazi za politikom, logikom, ljubavlju

Tri hica u glavu iz neposredne blizine dok je spavao u kući u bogatom kraju u Meksiko Sitiju. Sutradan je, na Uskrs 1986., po novinama pisalo da se radilo o imućnom biznismenu. On je bio mnogo toga, ali ne i imućni biznismen. Oni koji su znali ko je u pitanju su, i nehotice, odmah primetili ironiju. Preživeo je sedam godina, tridesetih, kao lični sekretar, prevodilac i telohranitelj Trockog živeći i radeći s njim tokom izgnanstva u Turskoj, Francuskoj, Norveškoj i konačno Meksiku, ali je na kraju pao kao žrtva ljubavi, mada bi se pre moglo reći zavisnosti, svoje četvrte (ili pete, “u zavisnosti kako se broji” govorio je) žene. Ana-Marija Zamora, ćerka imućnog i uticajnog meksičkog advokata, koji je među svojim poznatim klijetnima imao i Trockog i Diega Riveru (a s tim i Fridu Kalo), je odmah po ubisvtu presudila i sebi. Komemoracije povodom smrti su održane na Harvardu, Stanfordu i Institutu Poankare u Parizu. Svaka od ovih institucija ga je smatrala (želela?) dovoljno svojim da bi ga udostojila ovakvim činom, iako je on najduži do svoje akademske karijere proveo na Njujorškom Univerzitetu, gde je svoj odnos sa studentima sumirao rečima “njih nije briga, a i mene nije briga”.  

 * * *

На пролеће 1997. сам слушао убедљиво најнеобичнији, а свакако међу најбољим и најкориснијим, курс у мојој студентској каријери. Нисам га ни узимао за кредите, узимао сам га онако, за своју душу, поврх редовних курсева. Пети, од тридесетак колико смо добили током семестра, домаћи задатак је гласио

”Пронађите књигу која приказује фотографију Стефана Бауера-Менгелберга”.

Уз ову кратку инструкцију нам је била дата и фотокопија једне странице из неке књиге. Стефанова фотографија са диригентском палицом и партитуром под руком је преко целе странице, а на дну пише ”Стефан Бауер-Менгелберг, са партитуром за Бетовена, око 1960.”. Срећом, види се и безмало половина суседне странице, али по вертикали, тако да је сваки ред прекинут и информација која се може добити је јако фрагментирана. Помињу се Mannes College, Margie Jonas, Van, New York и IBM.

Диригент, дакле!

Претрага по Интернету не даје ништа. Ни Yahoo, ни Google, ни Ask, ни … шта је већ постојало тада. Ништа у електронском каталогу универзитетске библиотеке. Провера дискова са музичким референцама даје само један резултат. Стефан је 1987. у ”In theory only” објавио полемички одговор на чланак извесног Ковалског у истом броју, који се тиче ранијег Стефановог рада ”О једанаест-интервала дванаест-нота редовима” објављеног 1965. у “Perspectives in New Music”. Налазим писмо из 1987. и откривам да се у краткој информацији о аутору једино наводи да се ”Стефан Бауер-Менгелберг бави адвокатуром у Њу Јорку”.

Адвокат, дакле!

Проналазим рад из 1965. Нешто о музичкој нотацији и компјутерима. Тамо стоји да Стефан предаје математичку логику на IBM-овом Истраживачком Институту.

Професор логике, дакле!

Комбинација музика и компјутери по електронским каталозима ми открива некакав приручник за програм за музичку нотацију. Стефан није аутор приручника, али је аутор програма.

Програмер, дакле!

Следи  дуготрајна и мукотрпна провера музичких каталога (физичких каталога, а не дискова) и часописа са радовима које налазим у каталогу. Једина корисна информација се налази у краткој белешци у ”International Musician” из 1960. Каже да је Стефан рођен у Хајделбергу 1927., и да је дошао у САД кад му је било дванаест.

Немац, дакле!

И још да је управо постављен за диригента Филхармоније у Сеинт Луису и да је диригентско умеће стекао радећи са, између осталих, Бернштајном.

Ипак диригент!

Ту негде сам помислио да је најпаметније отказати се. Како пронаћи књигу у којој се појављује слика човека који је диригент Филхармоније у Сеинт Луису 1960., професор логике на IBM-у 1965., адвокат у Ну Јорку 1987., … ? Је ли то уопште све исти човек? Наравно да је било најпаметније отказати се. Неко време сам чак и успео да се отргнем. Али узалуд, већ је био наступио онај моменат кад оно што је најпаметније лети кроз прозор и кад се проблем усвоји као свој. Сасвим свој. Да, немам никакве користи од решавања овог проблема, да, курс узимам факултативно и познавање чињеница  из живота Стефана Бауер-Менгелберга ми савим сигуно неће никада бити потребно у животу, али, да, решићу проблем по сваку цену, нећу спавати, нећу јести, занемарићу своје стварне обавезе и интересе и, да, сав свој жар и снагу ћу усмерити на проналажење те књиге. Па нека кошта шта кошта, већ сам у тачки у којој је урадити другачије, изнутра, скупље.

Две недеље касније пробам са другим приступом. Сви трагови повезани с музиком су ме водили посвуда, али никада ништа опипљиво. Да пробам логику. Поново претаживања по каталозима. Хиљаде погодака повезаних с логиком. Али само 36 имају комбинацију логика у пољу за наслов и Ван у пољу за аутора (Ван је било име које се појављивало на оној страни са Стефановом фотографијом). Потражим свих 36 у библиотеци. Књига ”Од Фрегеа до Гедела”, чији је едитор неки Жан ван Хajенорт, садржи пријатно изненађење.  Састоји се од 46 најзначајнијих радова, по едиторовој оцени и избору, у математичкој логици у периоду 1879-1931. Стефан се појављује у индексу 25 пута и свих  25 пута се односи на реченицу ”Превео Стефан Бауер-Менгелберг” после неког од радова који је у оригиналу на немачком.

Преводилац, дакле!

Следим овај нови угао. Налазим све књиге које имају неке везе с ван Хajенортом. У једној откривам да је био телохранитељ Троцког. Шта? Чекај, зар се није радило о едитору дефинитивно најзначајније књиге о изворима и историји логике икада написане на енглеском језику? Али немам времена да размишљам о још једном човеку који је имао више страна. У овом тренутку је Стефан једини који ме занима. Кад сам исцрпео све што се могло наћи у нашој библиотеци одлазим колима, неких шездесетак километара, до Корнелa. Има понешто што већ нисам нашао, али ништа опипљиво. Привлачи ми пажњу да је једна књига, ”Политика, логика, љубав – живот Жана ван Хajенорта”, аутора Аните Феферман, излистана у Корнеловом каталогу као да је нико није позајмио, а не могу да је нађем на полицама. Не питам библиотекаре за помоћ. Искрено, већ сумњам да је то та књига, али да је професор намерно сакрио. Ово не би било уопште чудно за њега – једино би било чудно да је то та књига, а да је он није померио. Ту је негде по полицама али на погрешном месту. Нема теорије да ће је ико наћи пре него што семестар заврши и професор је врати на место. А тад је касно.

Не сналазим се с Корнеловим електронским каталозима најбоље. Налазим књиге на Корнелу лако, али не умем да одатле проверим да ли имају ту књигу на Сиракјуз Универзитету. Нема везе, седам у кола и возим тамо, неких 90 километара даље. Немају је, али се сналазим с њиховим каталогом много боље и одатле откривам да имају књигу у неколико библиотека у Њу Јорку.

Враћам се кући и одлучујем да се одвезем до Њу Јорка за викенд. Ако и није та књига, имаће милион других. Уосталом, у Њу Јорку је и Mannes College, музичка школа која се помињала на оној половини странице. Убеђујем колегу да иде са мном. Његова сестра живи тамо привремено, годину дана, јер јој је дечко на неком студирању/усавршавању режије на Њу Јорк Универзитету. Неће. Каже да би ишао тек следеће недеље. То је мени касно. Завршни испит, који нам је професор заказао на врху Кетскилс Планина, је тог другог викенда, а тад је и тамо крајњи рок за предају свих домаћих. Неће. Не иде ми се сам. Сазнам да је истог викенда кад и мој испит веома интересантна конференција на Корнелу. То га поколеба и одлучи да иде са мном да би могао да иде на конференцију оног другог викенда док се ја пентрам по планини да бих отишао на испит.

У суботу, у Њу Јорку, прво одлазимо у Јавну Библиотеку у 42. улици. Тамо се не може шетати слободно међу полицама. Узимам редни број, наручујем ”Политика, логика, љубав” и после 15 минута, кад на огромној табли засветли мој број, одлазим да је подигнем. Јесте. То је та књига.

Политика, логика, љубав, дакле!

Узимам редни број, наручујем које странице желим да буду ископиране (насловна и још пар око оне са фотографијом) и после 15 минута, кад на огромној табли засветли мој број, одлазим да их подигнем.

После тога налазимо колегину сестру, њеног дечка, и још две њене пријатељице и остатак дана проводимо уз пиво зезајући се по Њу Јорку. Сутрадан на путу кући сирена мог аутомобила почиње, из чиста мира, да непрестано и неподношљиво свира. Нисам никакв механичар, али се завлачим испод кола, налазим где је сирена и кидам насумице једну од неколико жица које је повезују. Бука престаје.

Најзанимљивије је што је сирена и даље радила сасвим лепо после тога кад се користи на уобичајени начин. Моја претпоставка је да је сирена била повезана са неким термостатом који опомиње да је мотор преврућ и да сам ја, на срећу, покидао управо ту везу. Свеједно, никада нисам утврдио у чему је стварно била ствар. Некако, то није био тип проблема који може постати мој. Сасвим мој.

* * *

Чини се да је, као и увек, школа заказала и није ме научила апсолутно ничему корисном.

Данас, нешто мало више од десетак година касније, је за пар минута, помоћу Интернета, из било ког краја света могуће наћи више информација о Стефану Бауeр-Менгелбергу него што сам ја успео сакупити по библиотекама у држави Њу Јорк током скоро три месеца 1997. Она књига се такође сада може наћи за пар минута, помоћу делова реченица који су се видели на суседној страни. Ускоро ће се, и у пракси а не само у теорији, савим лако моћи наћи и само помоћу скениране фотографије. Пар минута. Било ко с Интернет везом.  

Сати и сати копања по различитим, некомпатибилним, непотпуним и непоузданим електронским и папирним каталозима по разним библиотекама, прикупљања информација, праћења трагова, проверавања извора, повезивања чињеница, промашаја, путовања и лутања (фигуративних и стварних). Апсолутно ничему.

Не бих их мењао низашта.