I-aaa-R

Negde u sitne večernje sate bambi je nestao sa programa za opuštanje, na kom je nikao napaljeni tetreb i, vukući krila po dnu ekrana, ripio na kokošku svoje vrste. Bakica skrhane ruke je sramežljivo spustila pogled, dobivši ten boje sveže lave. Njen prvi komšija, uprkos bolu u krvavoj nozi, raširio je oči u formu slavske tacne i, otvorenih usta, pažljivo pratio tetrebovu tehniku gaženja. Princeza se pubertetlijski zakikotala kao praporac, uprkos otečenoj nadlanici, koja je do tog trenutka iz nje izvlačila samo cvilež neutešnog šteneta.

Taman kad smo svi iz pratnje ekipe koja je izgledala kao da je preživela nalet brzog voza, očekivali tetrebski hepiend, iz jedne od bočnih soba je iskočila spodoba belo-zelenih tonova i vrisnula:

-        MUŠKO!

Ćopavi komšija je poskočio presečenih seksualnih nagona, Bakica je zanemela, a Princeza je pokušavala da shvati biološki rebus kojim je tetreb, još uvek marširajući po kokici, već uspeo da ispili potomstvo. Saplićući se preko slomatanih starosedelaca ljubljanskog urgentnog centra, OnebolniceukojojjeoperisanTito, do oduševljene sestre su se probili rođaci kojima je krik bio upućen. Zabrinuta majka desetogodišnjeg klinca slomljene ključne kosti, upakovanog u jaknu iz koje su visili prazni rukavi, zabrinuto je procvilela: »Mi smo ovde već peti sat, a popodne su mi rekli da ću čekati deset sati...ona je i rodila čekajući...možda su je doveli u trećem mesecu«. Bakica je prepadnuto štucnula, a Ćopavi stradalnik iz saobraćajne nesreće je promumlao: »Dobro je što smo u hitnoj pomoći, koliko bi li inače čekali...«

Broj sapatnika pokvarenih udova je rastao, na klupama više nije bilo mesta, a mladić zavijene glave, koji je ležao krkljajući na jednoj od njih je došao u opasnost da postane predmet pobune stojećih ranjenika.

Na ekranu se debeli trut spustio u cvetnu čašicu, srećno grokćući bez tona, dok je Princeza tiho stenjala gledajući ruku koja joj je narastala brzinom dobrog hleba.

Slomljeni dečak je naslonio glavu na Bakicu, dok je njegova majka zauzela busiju pored vrata, bez kvake s naše strane, u nadi da će uspeti da ukeba medicinsku sestru koja se prikazivala svake prestupne godine, dok su hitni slučajevi urgentnog centra gubili osećaj za prostor i vreme. U čekaonici pomenutog centra sata nema, jer valjda među kljakate pacijente ne treba unositi dodatan nemir, koji bi samo pogoršao njihovo urgentno za pregled stanje.

Negde oko ponoći, kada je čekanje muklo pritislo čekajuću bratiju, iz grudi verovatno slomljenih rebara, mladića koji se probudio na svojoj klupi, izvio se uzdah: »Da se izljubimo, ko zna hoćemo li i dočekati narednu Novu godinu...« Brkati čekač, koji je dotle čekaonicu povremeno tresao strahotnim kašljem, je zarežao: »Novu godinu ćemo dočekati, ovde, ali lekara nećemo...«

Princeza su se, uz bolećive uzdahe, sklapale oči plave, u nadi da će sanjati Gorana Višnjića i naučno-fantastičnu seriju o hitnoj pomoći, u kojoj pacijenti stižu na hitan pregled za manje od četiri sata, čak možda odmah i hitno što ime odeljenja i govori. U kojoj lekari obaraju rekorde šprinta na sto metara i u kojoj zaboravljeni pacijenti ne leže satima pred vratima ordinacije, uz opasnost da dobiju išijas i pneumoniju uz svu muku koja ih je tu dovela.

Truta je zamenila pozamašna medicinska sestra demonstrirajući nam oblačenje u zaštitno odelo pet brojeva manje od njenih telesnih kapaciteta. Ako se tom brzinom oblače i u stvarnosti, u ordinaciji bez kvake spolja da ne bi hitni slučajevi nasrtali na njihov arogantni mir, onda nije ni čudno što je sirota polomljena bratija, u čekaonici urgentnog odeljenja Onebolniceukojojeoperi-

sanTito, stenjući od bolova, zaboravljala kuda i zašto je došla, padajući u vremensku rupu iz koje ni Goran Višnjić ne bi mogao da je izvuče.

Na ekranu se ponovo pojavio seksualni manijak od tetreba, to mu je bila već peta kokoška te noći.