Lepota kafanskih zabluda

   Ako hoćeš da upoznaš ljude, da vidiš stvarno kakvi jesu, onda ne izlazi iz kafane. Pre 30-ak godina tašta mi je u nekoliko navrata dobronamerno uputila primedbu, u vidu pitanja „zašto svakog dana moraš u kafanu.„ Moj odgovor je bio iskren „da se vidim sa ljudima i prijateljima, dogovorim posao, saznam ono što sam propustio, odigram koju partiju karata, i naravno, uz sve to, nešto popijem.„ Bilo je tako. Kafana je institucija duše, mesto rasterećenja, oduška, bezbrižnosti, iskrenosti, inventivnosti...na čijim se vratima misao povučena spolja prekida i počinje druga namenjena i važeća samo za taj prostor. U njoj se rađaju specifični odnosi, alkohol nema veze sa tim, u kojima nije bitno ime, reč je neprikosnovena, razgovor otvara začepljene „retorte„ čovek otkriva sebe do srži...a šank pamti nedovršene slučajeve i sledeći put podseća gde se stalo, nutka pomoć kao starije čeljade deci bombonu.

   Kafane u koje sam odlazio imale su svoja pravila. Najvažnije je bilo - svi se ovde nalazimo sa jednim ciljem i svi smo ravnopravni, bez obzira na debljinu novčanika. U kafanu ne donosiš sav novac koji imaš, a ne iznosiš ni pare od onoga koji se doneo. Znači učiš da raspolažeš novcem, raspoređuješ ga da imaš do fajronta, dajući napojnice konobaricama - „zadrži kusur„- u sebe ugrađuješ humanitarne osobine. Kad ti ponestane sredstava za plaćanje zamoliš da piješ na crtu. Takva molba biće uslišena ukoliko si redodvan na toj lokaciji, ako si izmirio ranije obaveze, dobro se vladao i bio uljudan /razbijanje čaša, izbacivanje suvišnosti, pipkanje osoblja u svakom pogledu su otežavajuće okolnosti/. To se zove poverenje.

    Poverenje se iskazuje i u razgovorima sa „sapatnicima“, hoću reći kafanskim istomišljenicima. Ne moraš da se složiš sa iznetim stavovima, rečima, mislima, ali moraš da prihvatiš da ono o čemu se govori u raju za trošenje suvišnog vremena(kao opterećenju korisnom) je baš tako i nikako drugačije. Nije to puko uvažavanje (tolerancija) sagovornika, već poštovanje nove misli, njenog značaja i značenja, uticaja u samom hramu, ali i kada se izađe iz njega. Sabesedniku se mora dozvoliti da kaže ono što je naumio, jer u suprotnom ni tebi neće biti dozvoljeno, ma koliko to bilo zanimljivo, opštekorisno ili u tebi mučiteljski nastrojeno. Zbog toga se dolazi u kafanu, ne radi alkohola – „toga imam i kod kuće„- da se pobegne od oveštalosti, podilaženja, radirednosti....

   Za poslovnost postoje separei. Mi, stare mušterije, ne idemo nikud od svojih stolova, naš „kafanski rad„ dostupan je svima, javnost našeg delanja je na prvom mestu, ne krijemo se, sem što smo u kafani, kao oni što idu u separee iz kojih ne čuješ ni glasa, zveckanje čaša i escajga, kao da nisu tu, kao da nešto muljaju, sve je pokriveno tišinom, velom tajne. Najčudnije je što iz separea izlaze istog izraza lica kao kad su ulazili, skoro bez kapi alkohola u sebi, mogli bi proći i analizu krvi. Kod nas nema mnogo priče o poslu sa takvima - „mogu li doći sutra u 10„  „da li je istina ...„ „ko je odgovoran ...„ „da li podržavate ono što je taj i taj rekao...„-  i nema tu filozofiranja, tajenja - kratka i direktna pitanja, kratki ili nikakvi odgovori, ali ponekad i smešak mnogo govori, pokret rukom, zastajkivanje ili ubrzavanje koraka....

    Kafanska bliskost ne odnosi se samo na one ispred šanka, to je totalno poistovećivanje sa personalom, šarenim stolovima, drvenim stolicama - koje se vremenom uobliče prema čovekovoj pozadini -  flašama, čašama i čašicama... sa ambijentom svaki put drugačije doživljenim. U takvom jednom ambijentu bliskost zna da se prevaziđe dosežući  srca, a kada se ona zagolicaju nema više kafane ili je ima doveka. Trojica prijatelja su se oženila konobaricama, da nisu išla u kafanu, ne bi nikada, zavitlavamo ih. Dvojica sa svojim, sada ženama, rade u kafani. Nekad davno mogao sam i ja da postanem večni rob kafane. Ščepala me jedna Roža i ko zna da li bih se iskobeljao da ne odoh na more, a ona u isto vreme u jednu stransku zemlju.Toliko se bila približila da nisam mogao da dišem. Lep osećaj. Sve ovo govori da je kafana porodična institucija ili zametak porodičnog života. Da nije bilo nje ne bi postojale mnoge porodice. Znam: da nije bilo nje, mnoge porodice bi postojale. U pravu ste, ali sam i ja.

    Igranje karata smatram porodičnom zabavom i razonodom, posebno kad nema strurje. Tablić, remi, šnaps u mojoj kafani tukli su se po stolovima za vikend, za turu pića i nešto na nabadanje, čisto da ne krče creva, ostalim danima se moralo raditi. I onako svako bi okrenuo po jednu turu. Nije bilo varanja, sem ako te ne uhvate, poverenje je bilo na najvišem stepenu. Ako kažeš da se nisi dogovarao sa partnerom, trojkom odneo malu dvojku, da  imaš „tri na karte“ ili „na budale„...onda ti se moralo verovati.

 Kafana, bez tihe muzike nije ništa. Muzička podloga veoma je bitna u životu, pa i kafani. Konobari su znali, pojavom našeg društva subotom pre podne, da skalu na radiju prešaltaju sa narodnjaka na Mocarta, zatim ubace kasetu Z.Č., onda neko izvadi kasetu sa omiljenim rok grupama, vraćamo se izvornim narodnjacima i na kraju se zovu tamburaši nekim povodom, a njega je uvek bilo.

 Jedno od kafanskih pravila je da sam uđeš u kafanu i iz nje sam izađeš. Često je bilo muka sa ovim poslednjim, ali posle provedenog dana u kafani imali smo strpljenja i u tim situacijama.

 Ne idem više u kafanu, a i kako bih kad ih više nema. U ove nove kafiće, barove, kladionice, podmlađene i osavremenjene stare kafane... ne zalazim ili vrlo retko, na kratko, sa društvom na po jednu, s’ nogu...neprijatno mi... devojke i momci odmah me prepoznaju kao oca njihovog prijatelja i prijateljice, časte, ja ne mogu kao nekad, a oni misle da će za 30-ak godina moći isto kao i danas. Neka ih, neka žive u lepoj zabludi.