Da se vratim argumentima.
Prva grupa argumenata počiva na stavu da svi zločini moraju biti osuđeni. To svi se nekad odnosi na zločine jedinice Nasera Orića u enklavi, nekad na bosanski konflikt, nekad na ratni raspad SFRJ, nekad se ide unatrag do Jasenovca, a nekad bogami i do Otomanske imperije.
Druga grupa argumenata se bavi nacionalnim i/ili državnim ponosom. Kaže se da ne bi trebalo da potpišemo ništa što dolazi kao pritisak sa Zapada. I to onog Zapada koji nas je bombardovao, a za to se nije izvinio, niti rezoluciju o tome doneo. A i Rusi mogu da se naljute.
Treća grupa argumenata insistira na pravnim, političkim i finansijskim posledicama Rezolucije. Kaže se da će država morati da ispovrti keš oštećenima, da se slabi pozicija u odbrani Kosova, da ćemo priznati krivicu pred međunarodnim sudovima i drugim organima.
Sa ove strane se ti argumenti odbijaju time što je:
- srebrenički zločin najveći pojedinačni zločin učinjen u ime našeg naroda, uz znanje i saradnju određenih struktura ove države i od strane službenih lica na plati ove države, te da svaki narod ima da se suoči sa svojim zločinima,
- neophodno da ovo društvo raskrsti sa mitovima i da se suoči sa odgovornošću (makar i metafizičkom) za taj zločin, jer ako su trijumfi naših reprezentacija i naših timova naši trijumfi, ako su istorijske svetle tačke naša istorija, ako su uspesi naših umetnika naši uspesi – onda su bogme zločini naših oficira i naših grobara naši zločini,
- pitanje elementarne ljudskosti i pristojnosti da saučestvuješ u komšijskom bolu i patnji, pogotovo ako su je tvoji prouzrokovali, pogotovo ako su je prozrokovali računajući da to rade i u tvoje ime.
Ova dva bloka argumenata deluju nepomirljivo. Hteo bih, stoga, da ponudim alternativni model.
Predlažem da, umesto Rezolucije o Srebrenici, Skupština Srbije održi Minut ćutanja. Taj Minut ćutanja bi, naravno, trebalo da prenosi Javni TV Servis. Oko toga bi se, siguran sam, saglasili i osnivači Sigurne Ratkove kuće i poslanici namirisani tamjanom. Jedan minut nije mnogo, a time bi Skupština Srbije pokazala saosećanje za tragediju žrtava i njihovih porodica i spremnost na suočavanje sa odgovornošću, a sa druge strane bismo pokazali da ne pristajemo na pritiske Zapada, a ne bismo trpeli ni pravno-političko-finansijske posledice.
Dakle, samo jedan minut.
Ali, za svaku od žrtava.
Verujem da bi pet dana, trinaest sati i dvadeset minuta direktnog prenosa ćutanja za žrtve zločina u Srebrenici bilo dovoljno vremena da se shvati razmera tog zločina. Da se shvati da je ubijeno osam hiljada ljudi. Da je to osam hiljada puta jedan čovek. Čovek koji se rodio, školovao, zaljubljivao se, trčao, smejao se, plakao, molio za milost – i ubijen.
Možda je to dovoljno vremena da se shvati da je u pitanju organizovan zločin. Da su ljudi ubijani, potom premeštani i grupno sahranjivani uz pomoć mehanizacije. Koja je čekala spremna. Jer je postojao plan. Plan eliminacije Muslimana iz srebreničke enklave. Čime taj zločin postaje genocid.
Pet dana, trinaest sati i dvadeset minuta ćutanja.
Nadam se da je to dovoljno vremena da zaista shvatimo i da osetimo iskreno žaljenje.
Onda nam Rezolucija i ne treba.
Boban Skerlić
http://skerlic.org/
