Intelektualac u književnosti, čemu?

                                                                                                  An intellectual is a person who's found one thing that's more interesting than sex. (Aldous Huxley)

Oldus Haksli (1894-1963), engleski pesnik, romansijer, esejist, putopisac i dramski pisac, bio je veoma učen čovek. Svako pisanje o njemu obično počinje sa ukazivanjem da je on poticao iz vrlo intelektualnog miljea, kako sa očeve tako i sa majčine strane, te da je prilazio književnosti kao - intelektualac. Činio je to kao neko koji trezveno odmerava, analizira, pravi sinteze, beleži, a onda svoj naučni metod znalački kombinuje sa umetnošću. Prema tome, urodjen, nasledjen i odnegovan intelekt njegov bio je njegova najveća snaga, pa su njegove knjige prvenstveno namenjene sofisticiranim čitaocima, premda neke od njih (‘Setni Krom', 'Kontrapunkt života', 'Vrli novi svet', 'Vrata percepcije') imaju vrlo veliku čitanost širom sveta.

Haksli je, dakle, od malih nogu bio upućen na nauku i umetnost (pored književnosti, dobro je poznavao muziku, slikarstvo i svetske religije/filozofije). Njegov deda bio je čuveni biolog Tomas Haksli, naučnik i univerzitetski profesor, koji je, pored ostalog, ostao upamćen kao «Darvinov buldog», odnosno vatreni borac za priznanje naučne opravdanosti Darvinove teorije, mada je slovio za agnostika. (Neki ukazuju da su njegova predavanja oduševljavala mladog H. G. Velsa i navela ga na pisanje pseudonaučnih novela). Piščev otac Lenard Haksli bio je poznat pisac i novinar (koji je, pored toga, posedovao veoma dobro opremljenu laboratoriju u kojoj su njegovi sinovi sticali svoja prva znanja iz sveta nauke). Sa majčine strane, pradeda mu je bio dr Tomas Arnold, čuveni engleski prosvetni pregalac, a deda Tom Arnold, brat poznatog pesnika, esejiste i kritičara Matjua Arnolda. A piščeva majka Džulija Arnold-Haksli bila je jedna od prvih Engleskinja koje su stekle univerzitetsku diplomu, te je osnovala i vodila jednu poznatu školu za devojke. Njegov brat ser Džulijan Haksli bio je svetski priznat biolog, a polubrat Endru Haksli, takodje, bio je naučnik svetskog glasa (dobitnik Nobela za medicinu).

Medjutim, odrastanje Hakslijevo bilo je obeleženo trima velikim nesrećama, koje su na njega ostavile duboke tragove. Kada je imao četrnaest godina umrla mu je majka, što je on, u bolu svom, pesnički smatrao 'velikom izdajom života', te se u odnosu na mnoge druge dugo smatrao nekako uskraćenim. A dve godine kasnije, njega pritiska - slepilo, kao velika crna mora, jer oči njegove nisu - valjale. Gotovo da je tada potpuno oslepeo. Bio je primoran da nauči azbuku za slepe i da se njome služi pri čitanju knjiga, ali i nota, jer se bavio muzikom i svirao klavir. Tek posle mučnog perioda od oko tri godine vid mu se donekle popravio na jednom oku, da je mogao da nastavi studije. A treća velika nesreća zadesila ga je kada se njegov omiljeni brat Trev, tri godine stariji od njega, koji je važio za toplog, nesebičnog mladića, i za koga je bio veoma vezan, izvršio - samoubistvo. Mnogo je patio za izgubljenim bratom, koga je u odrastanju smatrao «svojim zaštitnikom».

Mada je najpre želeo da studira medicinu, pa biologiju, odlučio se za književnost i filologiju, koje će završiti na najboljim engleskim školama (Iton, Oksford), sa briljantnim ocenama. Svoju književnu karijeru započeo je pisanjem pesama (objavio je četiri zbirke) i satiričnih priča, u kojima je ismevao modu i manire visokog društva u Britaniji, da bi se pritom latio pisanja romana, eseja, putopisa i dr. Bio je prijatelj poznate bogatašice Otoline Morel, koja je u svom domu četvrtkom okupljala umetnike, medju kojima su neki bili članovi ‘Blumsberške grupe' umetnika (Virdžinija Vulf, Liton Strejči, E. M. Forster, ekonomist M. Kejnz, slikari i drugi).

Haksli se oženio 1919. godine, u 25 godini, s Belgijankom Marijom Nis, koja je tada još bila tinejdžerka i koja je, kao izbeglica, boravila u Engleskoj za vreme Prvog svetskog rata. S njom je imao jednog sina. Veliki deo života Hakslijevi su proveli u inostranstvu, uglavnom u Italiji i Francuskoj, a zatim u SAD. Putovali su mnogo, uključujući Indiju, Bliski Istok i Centralnu Ameriku. Družili su se, za vreme tih izbivanja po inostranstvu, s piscem D. H. Lorensom i njegovom ženom Fridom.

Supruga Marija, sa kojom je bio u prisnoj i uzornoj (mada nekonvencionalnoj) vezi do kraja njenog života, umrla je od raka, 1955. godine. Sledeće godine, Haksli se oženio, po drugi put, s italijanskom violinistkinjom-terapeutkinjom Lorom Arčerom. Ona se, kao i on, bavila pisanjem, te je naročito ostala upamćena kao Hakslijev prvi biograf, sa knjigom «This Timeless Moment». Godine 1961. izgorela je njihova kuća u Kaliforniji, zajedno sa velikom Hakslijevom bibliotekom i mnogobrojnim pismima i dokumentima, što ga je veoma pogodilo. Umro je u svojoj 69 godini, na svom imanju u okolini Los Andjelesa (mada nikada nije postao američki državljanin), baš onog dana (22. novembra 1963. godine) kada je ubijen američki predsednik Džon Kenedi.  

Haksli je objavio pedesetak knjiga, na različite teme. Kaže se da je u prvim knjigama kritikovao  «viktorijanske i edvardijanske društvene principe koji su umnogome doveli do stvaranja povoljne klime za izbijanje Prvog svetskog rata». Smetala mu je «spoznaja da je pred njegovim očima, kao i očima čitave Evrope, nivelisano sve ono što je nekada imalo neku vrednost, da je svaki smisao obesmišljen i da se ogromna praznina, poput crne rupe u svemiru, kretala čovečanstvom, nemilosrdno ga gutajući». O tome je pisao u mnogim svojim knjigama.  A pošto je lično bio pogodjen sa problemom vida,  o čemu je pisao i više knjiga, on se bio odlučio da živi u Kaliforniji, verujući da baš svetlost tog kraja odgovara za njegov vid, kao i primenjujući razne metode sanacije vida koje su u to vreme predlagali poznati američki lekari, mada u duši nikada nije voleo Ameriku. Jedno vreme zanosio se pacifizmom i učestvovao u mnogim kapanjama protiv primene sile; zagovarao je doktrinu neangažovanja iz Istočnih filozofskih pravaca (uključujući tumačenje nekih stavova iz Vedante). Takodje, u jednom periodu života bio je posebno okupiran naučnom fantastikom, uz pokazivanje pesimizma («Ne očekujte happy end, nema ga», govorio je), tako da je njegov pristup umnogome bio antiutopijski,  jer je, za razliku od nekih utopista, ljudskom rodu proricao mračnu budućnost. Bavio se istočnjačkim religijama i filozofijama. Ostao je upamćen i po tome što je lično pravio eksperimente sa halucinogenim drogama, koje iskustvo je opisao do najsitnijih detalja u  jednoj knjizi. 

Od velikog broja Hakslijevih knjiga, ja ću se ovom prilikom osvrnuti samo na njegova četiri dela ('Setni Krom', 'Kontrapunkt života', 'Vrli novi svet' i 'Vrata percepcije').

«Setni Krom» ('Chrome Yellow', 1921, što se kod nas različito prevodi, ponekad kao «Žuto kao hrom» i «Kromov kukavičluk») jeste prvi njegov roman. Mada sam nije učestvovao u Prvom svetskom ratu (zbog slabog vida), on je progovorio glasom svoje generacije koja je prošla kroz rat, ali čiji su svet ideja i shvatanja porušeni gorkim razočarenjima, lutanjima i krizama nastalim posle rata. Knjiga se smatra duhovitim i oštroumnim štivom, sa mnoštvom veoma dobrih opservacija tadašnjeg društva, koje se okupljalo na imanju jednog aristokratskog para (Filip i Otolina Morel). U pitanju su predstavnici viših krugova, koji su umnogome društveni paraziti, jer žive od imovine stečene trudom predaka; oni vode beskrajne diskusije, ponekad izuzetno zanimljive, a da se pritom ništa naročito ne dogadja. Tom knjigom autor je odmah osvojio čitalačku publiku; skrenuo je na sebe pažnju svojim blistavim intelektom, koji je izbijao iz njegovih redova, te svežinom duha i osećanjem za humor i satiru, kao i ležernošću sa kojom je govorio o onome što se dotle smatralo neprikosnovenim svetinjama. Ima mnogo cinizma i ismevanja tog preživelog sveta, te ukazivanja  na preživelost «lažnih bogova».

Evo kako je jedna od ličnosti iz knjige razmišljala o prirodi kao ‘nerazumljivoj, ravnodušnoj, promenljivoj, nepredvidivoj u svojoj neobuhvatnosti': «Ja sam uvek naročito uživao u kubizmu. Volim da gledam slike iz kojih je priroda potpuno izgnana, slike koje su iključivo proizvod ljudskog uma. One mi prižaju isto zadovoljstvo kao neko dobro rasudjivanje ili matematički problem, ili graditeljsko delo. Priroda je suviše široka i suviše zamršena, i iznad svega - isuviše besmislena i nerazumljiva. Ja se osećam kao kod svoje kuće samo pored čovekovog dela... ja sam u stanju da razumem sve što čovek napravi ili smisli. Zato uvek putujem podzemnom žeeznicom a nikad autobusom... Jer kad čovek putuje autobusom, on čak i u Londonu ne može a da ne vidi nekoliko nepravilnih božjih dela - na primer, nebo, neko slučajno drvo, cveće u izlozima. Ali putujte podzemnom železnicom i nećete videti ništa drugo do čovekovo delo - gvoždje u geometrijskim oblicima, betonske prave linije, šarolike površine keramičkih pločica.... Sve je to ljudsko i sve je proizvod prijateljskih i razumljivih umova. Šta su filozofije i religije nego duhovni tuneli probijeni kroz univerzum? Kroz te uske tunele... čovek putuje udobno, nalazeći načina da zaboravi da se svuda oko njih, ispod njih i iznad njih, nalazi mračna masa zemlje, beskonačna i neispitana. Da, dajte mi uvek tunel i kubizam; dajte mi ideje. A poštedite me prirode, poštedite me svega što je neljudsko, veliko, zamršeno i nejasno. Ja nemam hrabrosti i, pre svega, nemam vremena za tumaranje kroz taj njen lavirint».

Medjutim, delo koje je Haksliju obezbedilo sigurno mesto u engleskoj književnosti jeste ‘Kontrapunkt života' (Point Counter Point, 1928). U tom njegovom najobimnijem i najkompleksnijem, ali veoma čitljivom romanu, ima mnogobrojnih likova, medju kojima su oslikani D. H. Lorens i autor lično, s tim što su ti likovi uporedjeni sa instrumentima nekog orkestra, a svako od njih je, po autorovom vidjenju, igrao posebnu životnu ulogu. Likovi su, dakle, parodije poznatih ličnosti, kako iz sveta umetnosti tako i ličnih Hakslijevih poznanika.

Jedna od glavnih ličnosti romana jeste umetnik Rampion (nadahnut likom D. H. Lorensa). On je zagovarao «predavanju životu», ali je voleo da mnogo diskutuje o smislu života, naročito o odnosu tela i duše i negativnom uticaju hrišćanskog negiranja tela. Na jednom mestu, on ovako razmišlja:

«Čovek ne može ukinuti svoje senzacije i osećanja potpuno a da se i fizički ne ubije. Ali ih može omalovažiti posle svršenog čina. I, u stvari, veliki broj inteligentnog i dobro vaspitanog sveta to i radi - omalovažava čovečansko u interesu nečovečanskog. Njihov motiv se razlikuje od hrišćanskog; ali je ishod isti. Jedna vrsta uništavanja samog sebe. Uvek isto», nastavi on, a u glasu mu mu planu iznenadan gnev. «Svaki pokušaj da se ispadne nešto bolje nego čovek - ishod je uvek isti. Smrt, jedna vrsta smrti. Vi pokušavate da budete nešto više nego što ste po prirodi i ubijate nešto u sebi i postajete mnogo manji. Mene su toliko zamorile sve te budalaštine o uzvišenijem životu i moralnom i intelektualnom napretku i životu za ideale i svemu ostalom. Sve to vodi smrti. Isto onako sigurno kao i kad se živi za novac. Hrišćani i moralisti i kulturne estete i sjajni mladi naučnici i poslovni ljudi a la Smajls - sve te jadne sitne ljudske žabe koje pokušavaju da se naduju da bi izgledale kao bikovi čiste spiritualnosti, čistog idealizma, čiste efikasnosti, čiste svesne inteligencije, pa onda prosto puknu i od njih ostanu samo delići male žabe - uz to još delići u raspadanju. Cela je ta stvar ogromna glupost, ogromna odvratna laž. Vaš mali smrdljivac Sv. Franja, na primer». On se obrati Berlapu, koji se bunio. «Prosto-naprosto smrdljivac», uporno ponovi Rampion. «Glupi, sujetni čovečuljak, koji je pokušao da se naduva da bi postao Hristos, a koji je uspeo samo da ubije u sebi svaki smisao o uljudnosti, uspeo samo da sebe pretvori u gadne, smrdljive otpatke pravog ljudskog bića. Traži da se razdraži i uzbudi ližući gubave! Uf! Odvratni mali izrod! On smatra da je suviše uzvišen da bi poljubio ženu; hoće da je iznad tako vulgarne stvari kao što je prirodno, zdravo uživanje, a jedini je rezultat što je uspeo da ubije i ono poslednje zrno čovečanskih obzira koje je ikada bilo u njemu i da postane smrdljivi izrod koji jedino može da se uzbudi ližući gubave čireve. Ne leči on gubavce, zapamtite to. On ih prosto liže. Radi svog sopstvenog zadovoljstva. Ne njihovog. To je gnusno».  

Povodom objavljivanja prevoda ove knjige na naš jezik Isidora Sekulić napisala je esej, koji se koristi kao predgovor nekim njenim izdanjima. Pored ostalog ona je beležila: «Sa ovim svojim romanom Haksli je, kao nikad pre ni posle, izveo muziciranje lepe književnosti. Pred teškim zadatkom da da roman ideja, dakle roman ljudi koji imaju ideja, ali da pored toga dade i roman života, i to punog života, života sa atavističkim i životinjskim primesama, Haksli se rešio da pokuša orguljsku tehniku. I uspeo je ovoga puta u potpunosti. Genijalnom jednom tehnikom, i ideje i život se rastvorili u nečem trećem, što je čista, fluidna, lako čitana umetnost, čisto umetničko uživanje».

Hakslijeva skeptična i pronicljiva intelektualnost posebno je došla do izražaja u knjizi ‘Vrli novi svet' (Brave New World, 1932), u kojoj se daje zastrašujuća vizija budućnosti ljudskog roda. Nauka i tehnologija se vide kao sredstva za sputavanje ljudskog duha. Neki tu knjigu smatraju njegovim najboljim delom. U pitanju je distopijsko vidjenje visokorazvijenog tehnološkog društva u budućnosti, ali je ovde umnogome značajno to što je, za razliku od «naučnog optimizma» H. G. Velsa, Haksli zauzeo veoma pesimističke stavove.

Džordž Orvel će 1949. godine napisati svoju „1984" (Nineteen-Eighty-Four), po uzoru na „Vrli novi svet", dok neki veruju da je Hakslijev „Vrli novi svet" nastao po uzoru na roman „Mi" (Мы, 1921), ruskog pisca Jevgenija Zamjatina, iako je Haksli negirao da je to delo bio pročitao pre nego što je započeo rad na sopstvenom. Neki smatraju da ove tri knjige i danas predstavljaju klasiku antiutopijske «science fiction». U odnosu na Orvelovu "1984" Hakslijeva knjiga se pokazuje kao duhovitija, a i naučno tačnija kada se razmatraju stvari kao što su genetski inženjering i kloniranje, TV kultura i sl.

„Vrli novi svet" je svet otudjenosti, potrošačkog mentaliteta, lažne sreće i neprikosnovenih autoriteta, gde se vlast uspostavlja i održava pomoću sile i apsolutne kontrole. Naime, opisano je društvo koje je po zamisli njegovih tvoraca idealno: stubovi društva jesu kastinska podela, brisani su individualiteti i upotrebljava se droga. Svako novorodjenče biva genetskim manipulacijama proizvedeno za pripadnika određene kaste (od Alfe do Epsilda), i potpuno je intelektualno spremno za poslove koji mu prema podeli rada pripadaju. Otuda je svako srećan i zadovoljan svojom ulogom, živeći životom koji mu je zadat i ne zavideći drugim kastama. Za razliku od Orvela, koji će se posvetiti «tehnologiji u službi masovne kontrole», Haksli se prvenstveno bavi biologijom, jer je ona upotrebljena za stvaranje onakvih ljudi kakvi su vlasti potrebni. Nauka se poštuje iznad svega, ali ne sva nauka, već samo ona čija istraživanja služe interesima vladajuće elite. Stvaraju se ljudi-zombiji, koji svrhu svog života nalaze jedino u pokornom služenju vladarima (industriji), a jedini odušak pronalaze u zabavi (koja, ponovo, donosi profit toj industriji). Svetska država podstiče jedino onu nauku koja podupire njena shvatanja sveta, dok se svaka nezavisna potraga za istinom smatra opasnom  i seče se u korenu. Čudovišnost ovakve društvene organizacije je sagledana iz vizije divljaka, čoveka rodjenog u rezervatu koji još uvek jeste ljudsko biće kakvim ga je priroda stvorila.

Kada se pojavio prvi put, «Divni novi svet» dočekan je 'na nož', kako od strane književnih kritičara, tako i od sveukupnog medijskog establišmenta, da bi tek nakon više godina stekao svoj kultni status.

Mnogo kasnije (1958. godine) Haksli će dopuniti svoje delo, napisavši «Brave New World Revised», kada će priznati da je omanuo što nije prepoznao zlokoban potencijal nuklearne fisije, imajući u vidu da je atomska energija bila popularna tema u razgovorima i pre nego što je knjiga napisana. Drugim rečima, on je verovao da je individualna sloboda mnogo bliža svom nestajanju nego što je on to zamišljao.

Bavio se Haksli sa još jednim smelim poduhvatom, koji su neki smatrali besmislenim. Bio je zainteresovan za problem uticaja halucinogenih droga na ljudsku psihu, pa je pravio eksperiment na sebi, pod kontrolom lekara/psihijatra, i svoja lična iskustva upečatljivo je opisao u noveli "Vrata percepcije" (The Doors of Perception, 1954). Za moto ta knjiga ima ove reči Vilijama Blejka: "Kad bi se dveri opažanja ljudskog otvorile, sve bi nam se predočilo kakvo jeste, beskonačno".

U pitanju je bila halucinogena droga meskalin, koja se dobija od prilično neuglednog pustinjskog kaktusa pejotla, koji raste u Meksiku i američkoj državi Teksas. Priča se da su još stari Asteci znali za čudotvorna svojstva tog kaktusa. Smatralo se da oni koji žvaću koren pejotla ili popiju napitak pripremljen od tog kaktusa imaju vizije koje su kod nekih zastrašujuće, a kod drugih vesele i vedre; da pejotl poseduje svojstva stimulansa, vraća energiju, utoljuje glad i žedj, uklanja svaki osećaj straha." U Hakslijevo vreme neki lekari su istraživali dejstvo te droge na obolele od šizofrenije; medjutim, kod Hakslija  je prevladala radoznalost da se podvrgne ispitivanju, kako bi pomno zapisivao kako on, pod dejstvom droge, reaguje na muziku, slike i sve predmete koji ga okružuju. Priželjkivao je da dodje u stanje kada će "zakoračiti u druge svetove". Očekivao je da će mu meskalin pomoći da "pobegne iz zatvora jezika i oslobodi se tiranije konceptualnog razmišljanja",  da će učiniti da se on oseti "kao Adam na dan svog postanka - čudo gole egzistencije", ali i da "od obične baštenske stolice shvati da se nalazi pred Strašnim sudom."

Za svoje iskustvo, koje je detaljno opisao u  "Vratima percepcije", Haksli kaže: "Hrišćani bi ga nazvali ‘nezaslužena božja milost' koja ne vodi ka spasenju duše, ali pomaže, i treba je, ako vam se ukaže, prihvatiti sa zahvalnošću. Takvo iskustvo - ono koje vam pruža mogućnost da osetite kako ste istrgnuti iz korena obične percepcije i na par bezvremenskih sati, direktno i bezuslovno, potpuno oslobodjenog uma, sagledate spoljni i unutrašnji svet - predstavlja neprocenjivo iskustvo za svakog, a naročito za intelektualca." Sve u svemu, Haksli nije bio razočaran svojim iskustvom, verujući da mu je  droga pomogla da otkrije "svetu viziju stvarnosti", da na novi način sagleda spiritualne i moralne implikacije iskustva.

Kada je knjiga objavljena odmah je postala bestseler. Haksliju su stizala mnoga pisma čitalaca, ali i brojnih prijatelja, sa opisima sličnih vizija izazvanih meskalinom. Bilo je, naravno i onih koji su ga oštro kritikovali, posebno činjenicu da on toj drogi pripisuje uzvišene duhovne moći. Tako je Tomas Man, drugi veliki pisac koji je svojevremeno hvalio Hakslija, njegova "Vrata percepcije" opisao kao "neodgovornu knjigu koja zbunjuje svet i sprečava ga da se mudro i razumno pozabavi opasnim (smrtonosnim) pitanjima sa kojima se trenutno suočava".

U poznim godinama svojim Haksli je pominjao da su dva dogadjaja u njegovom životu bila od sudbonosnog značaja. Prvi je očna bolest, koja ga je bila dovela do skoro potpunog slepila. Druga je kada je saznao za tzv. Bejtsov metod lečenja očiju, koji ga je rukovodio da se nastani u SAD. Po tom metodu, uz veliku volju i potrebnu tehniku on je umnogome bio savladao negativne okolnosti s kojima je došao na svet. To je učinilo i da on dodje do zaključka da je «problem slobode u psihološkom, a ne u političkoj smislu, u velikoj meri - tehnički problem», što će umnogome determinisati njegove životne stavove i imati odraza na njegovo pisanje. Pritom je polazio od toga da čovek mora naći načine da se oslobodi osnovne ljudske slabosti - egotizma, što provejava iz većine njegovih dela.

Da pomenem još i to da je Haksli, u godinama koje su sledile, nastavio da lično istražuje efekte psihodeličnih supstanci, uključujući drogu LSD (koju je prvi put uzeo 1955. godine). Zabeleženo je da je, na samrtnoj postelji, tražio od svoje supruge da mu ubrizga dozu LSD. Tako su njegove poslednje reči bile: "LSD 100 miligrama IM, u mišić".

-----------------

Trivijalnosti

- U poslednje vreme, sa potrebne  vremenske distance, pojavilo se više dobrih biografija Oldusa Hakslija. U njima se potvrdjuje da je Haksli bio veliki čovek, dobar pisac, uz nezaobilazno isticanje da mu je intelekt bio - najvažnije oružje.

Medjutim, obavezno se ističe pikanterija da je Hakslijeva supruga Marija, koja je važila za dobru suprugu i dobru majku,  bila - biseksualka. A nije sve u tome. Kažu da je bilo slučajeva «trojstva», odnosno da su Oldus i Marija istovremeno bili u vezi sa jednom osobom (uvek sa ženom, naravno). Te da je Marija «nameštala» neke zgodne žene svom - suprugu. Takodje, pominje se da je, kada je videla da će umreti, Marija zdušno tražila, medju svojim poznanicama, ženu koja bi je zamenila kao nova supruga Hakslija. Tako je ona «odabrala» Italijanku Lauru Arčeru, i poslušni Haksli se oženio njome, posle Marijine smrti.

- Hakslijev lik pojavljuje se u gornjem desnom uglu na ilustraciji za jedan od najpopularnijih albuma svih vremena "Klub usamljenika narednika Pepera" (Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band) legendarnih Bitlsa.

- Članovi američkog benda "Dors" (Doors) odlučili su se za ovo ime (vrata) inspirisani upravo Hakslijevim esejom "Vrata percepcije".

- Ima nagoveštaja da je Haksli bio jedan od istaknutih engleskih intelektualaca koji su izražavali sumnju da je Vilijam Šekspir ikada išta napisao, već su smatrali da je ser Francis Bejkon,  najučeniji čovek svoga doba, bio (originalni) autor dela koja mi danas znamo pod - Šekspirovim imenom.

- Haksli je bio stalno u pokretu, izmedju Italije, Pariza, Londona i Kalifornije. Kao čovek radoznalog duha, zanimao sa za mnoge teme, od francuskog simbolizma do pacifizma, od hrišćanstva do istočnjačkih religija, za Volta Diznija, za meskalin i LSD.  Kao u slučaju njegovog zemljaka i savremenika filozofa Bertranda Rasela, Hakslijeva mišljenja su tražena na svim stranama, jer je bio učen i svestran čovek, a pritom pristupačan, a nastupao je sa mnogim idejama i - idejama o idejama. A bio je, očigledno, liberalan i po pitanju seksualnog života uopšte.

- Naravno, ima onih koji su Hakslija cenili, ali su imali rezerve po pitanju životnosti njegovih postavki. Tako je cinični Andre Žid (Gide) rekao: «Haksli je vrlo inteligentan; ali oseća se da je on na probleme naišao usput. Nije ih sam iz sebe, i s bolom, rodio».