park u kragujevcu

gost autor: adar

da ne poverujete,večeras prvi put sa nama:

   Kakvo je ovo vreme? R E VE M! Kao magarac što tvrdoglavo stoji i ni makac dok mu neko ne objasni, što reče Siniša Pavić, „Kakva je prednost vas praznoglavaca nad nama punoglavcima?“

      Negde sam pročitala da možda postoje na Zemlji mesta na kojima je sve moguće. Ako postoje, Park je jedno od njih.

      Kao bežični internet. Mesto na kome se uspostavljaju veze sa tananim nitima iz prošlosti koje vode pravo do srca, na kome sadašnjost nije samo niz trenutaka koji smenjuju jedan drugog već deo večnosti okačen o ogromne krošnje pune vetra i neba i gde budućnost obećava da će imati iste takve tanane niti što do srca vode.

      Nigde i ništa više nije isto u ovom životu, ali Park je mesto gde je i ono što je postalo drugačije još uvek ostalo lepo.

      Sećam se kako je nekada u prolećna i do odmaklo jesenja nedeljna popodneva Park postajao živo srce grada.

      Moja porodica, kao i sve druge koje sam znala, odmah po ručku je počinjala da se sprema za izlazak. Niko nije pitao gde se ide. Pa, to se znalo. U Park, naravno.

      Bio je to veličanstveni ritual biranja „stajaće“ odeće i retka prilika za udešavanje, onako, od glave do pete.

      Kada bismo se, tako uparađeni, umešali u čitavu šarenu reku isto tako udešenih mama i tata sa decom, koja je tekla gore, uzbrdo ka Parku, kao sve čarobne reke što teku, sestra i ja smo, s mašnama veličine omanjih helikoptera u kosi i ručno heklanim dokolenicama, bile uverene da se nalazimo u samom centru sveta, a zakoračujući u Park da ulazimo u Oz kraljevstvo.

      Ove se današnje devojčice ne igraju ni gore, ni igde „Školica“ nacrtanih parčetom cigle na asfaltnoj stazi, ne igra se više ni „Oduzimanja zemlje“, jer su i deca i roditelji već na izgubljenoj zemlji oduzetoj od želje za samo malo normalnih zemaljskih dana, a „Care, care, kol*ko ima sati?“ je skroz deplasirano u satu kad svi savršeno znaju koliko je sati, dok carevi grade po Potemkinovim nacrtima.

      Nema više onih ringišpila posle kojih smo, smantani i s mučninom, rešavali: „A, ne, ne, hvala lepo, nikada više“, da bismo se posle samo jednog kruga šetnje ponovo vraćali i trčali da opet zauzmemo mesto za „još jedan krug“.

      Ni burića nema, ni bicikala koji su šipkama bili vezani za centar kružnog platoa čiji su koncentrični krugovi bili jedini mogući domet za naša užagrena srca.

      Nestala su smešna ogledala pred kojima smo i roditelji i mi jednako bili deca zabavljena neverovatnim mogućnostima sopstvenih odraza.

      Sećam se kako je i kasnije, kada sam odrasla, taj isti Park ostao stecište mojih najlepših trenutaka.

      Tu smo, potpuno obuzeti čarima pauze, nakon nepojmljivo dugog sedenja na predavanjima ili vežbama na Mašincu, džuprili na klupama, jeli svoje pogačice sa salamom, upoređivali rezultate proračuna grafičkih radova ili izvodili performanse imitirajuči nekog od profesora, najčešće onog što je paranoično zahtevao apsolutnu tišinu na svojim predavanjima i bio sve vreme dok je govorio ili pisao po tabli tako obuzet koncentrisanim osluškivanjem oko sebe da se činilo da mu uši i stvarno postaju kao oni neki radari u vanzemaljaca što se okreću i sakupljaju inkriminisane zvuke. Trebalo je talenta za prikazati njegovu preneraženost kada se jednoga dana, u mrtvoj tišini punog amfiteatra, potpuno neočekivano i neprikladno, začulo tanko izgubljeno mjaukanje mačeta koje je, tu zalutavši slučajno ili uz malu pomoć nekog inspirisanog studenta, prošetalo svoje mršavo telo po sred glavnog prolaza.       

      Svašta nešto smo tu voleli da radimo.

      U hrapavu koru bezbrojnih stabla što su davala, a i sad daju dušu Parku i u klupe, iako smo znali da se ne sme, urezivali smo imena simpatija i ljubavi „do groba“ i probodena srca sa inicijalima združenim najčešće samo pukom željom.

      I začudo, privlačnost Parka je i za ove danas klince, kao i za sve druge, ostala neokrnjena.

      Neprevaziđena za zaljubljene i one malo manje zaljubljene, za šetnje, ljubakanja i ljubljenja, za sedenja u grupicama i otkidanja od priče i sanjarenja do zvezda.

      Nezamenljiva za ćaskanja ili prosto ćutanja dokonih penzosa što sa rukama na onom delu tela pozadi, usamljeno ili u grupicama, lenjo promiču duž staza.

      Idealna za mlade mame i tate što skroz važni guraju u kolicima svoje potomke pazeći da deluju skroz nezainteresovano dok ispod oka merkaju da li im se ko divi i i za bake i za deke što gube dah i, predajući se višoj sili, polažu ruku na predeo srca, dok usplahireno jurcaju za svojim čigrastim unucima, ma za svakoga živog.

      Ovo su, uglavnom, emocije.

      Neću govoriti o potrebama i našim i planete, o zdravlju i o razumu, dostaje mi potpuno da posegnem i samo za emocijama, takvim kakve budi ovo mesto, i da kažem – NE!

      Nemojte. 

bilo je već, al da podsetim

 i u kragujevcu seku

i slike

i td.

nego, ja nisam iz kragujevca,

ali mi nekoliko prethodnih generacija jeste.

volim ga.

i ne volim da mi ga raznose.