Konzilijum

  Još onomad kada nas je februarski sneg zatrpavao, preseče me nešto iz čista mira preko leđa, onako stravično.

  Sve nadajući se da će proći samo od sebe odvalim beli dan do poden u krevetu. Onda se setim supice pa hajd polako do kuhinje....a tamooo!!!!

  Kroz sve prozore (bez zavesa) blješti onaj sneg oči izbija, ne mogu da se pravim da ga ne vidim. Zavirim na ulicu, svi trotoari uredno očišćeni, samo kod mene narod gazi sneg do kolena. Ne gine mi lopata puta 20 metara dužine puta 2 metra širine trotoara...nema šanse sa ovim leđima.

 Sažalim se na sebe onoliko, ne mogu da vam opišem, čak mi na pamet padale one vesti iz novina "našli penzionerku posle nedelju dana...puj,puj,puj i tako dalje, i vidim da moram nekome da javim da sam bolesna a baš taj deo sam htela da preskočim. Zašto? Pa zato :

Pozovem telefonom najudaljeniju Komšinicu i kažem joj da sam u kući ali sam bolesna. Iz cuga shvata situaciju i kratko kaže. "Evo mene sa lopatom". Ne treba ti lopata samo dođi da se uveriš da sam živa i tu sam...kaže ona da je drugi Komšija već triput prošao pored moje kuće i svima javio da sam opet negde otputovala zato je sneg  u mom dvorištu i na ulici netaknut, tu ga je vetar baš lepo nabacao. 

 Pozovem i Komšiju da mu kažem da sam tu, da ne bude u zabludi, ali javi mi se njegova Žena. I ona iz cuga shvati situaciju i kaže : "Evo mene odmah sa lopatom" . I nju jedva odvojim od lopate ali je pozovem da dođe i ona, sneg će mi Komšija br3 da počisti samo da ga zvrknem telefonom. I tako bi.

Čim su došle dve Komšinice banule su i dve moje Drugarice. Dok sam ja kuvala drugu kafu stigla mi je i Sestra sa kesama voća, čajevima i ručkom za tri dana, sa njom pod ruku Drugarica iz ateljea. Odmah je obaveštena Sestra paničarka iz Bg, koja će se po potrebi ubacivati u telefonske sednice Konzilijuma sa zadatkom održavanja panike da ne posustanemo. 

 Podeljena su zaduženja i svakog dana izveštaje podnosimo uz kafu, kolače, slatkiše i voće koje su besomučno dovlačile u nenormalnim količinama. Dok ja zabušavam u kuhinji, kao kuvam petu kafu, on se već sete svaka neke boljke ali i čaja ili leka koji je tu boljku "ovako" (puc prstima) odneo...ja im nisam ni potrebna dok malo ne posustanu i ne sete se da me propitaju kod kog sam danas doktora bila, šta je rekao, da li sam zakazala i za kad neko snimanje.

Jesam, za maj , juni i septembar. Tu one skoče , pa ja nisam normalna, sto puta ću da manjkam do septembra a niko neće znati od ČEGA a to je najvažnije od svega. Okreću telefone, hvataju veze, voze me i predaju iz ruke u ruku...i tako skoro tri nedelje. Meni prosto žao što se taj bol smanjio, nekako nestaje sam od sebe i skoro pa da mi nije ništaa. Gre'ota da im uzmem igračku iz ruku.

U ranu zoru zvoni mi telefon i Drugarica ma zabrinuto pita da li mi je malo bolje, da li sam makar malo trenula? Kažem da upravo spavam...ma ništa, zvaće ona kasnije, cele noći je brinula. Hoću telefon da spustim na nešto a da ne prekinem onaj tanki sam što me upravo hvata...i spuštam ga "pored", čujem "tras" ma nema veze...spavam. Odjednom zvoni nešto. Telefon? Sat? Vrata?

 Vrata.

 Skačem iz kreveta i bol me na pola savija, pipam papuče, milim do vrata a tamo moja Drugarica izbezumljeno koluta očima "Što se ne javljaš na telefon? Celo jutro zovem! Koliko je sati? DESET! Pa dobro uđi, sad ću ja kaficu...našla je telefon ispod stola, ne radi, ma taj ima padavicu sad će da proradi, ja ga popravljam i stavljam na bazu, on smesta počinje da zvoni...konzilijum je na vezi.

 Tako sve do pre desetak dana.

 Tada sam jedne noći osetila da mi je jako loše, ne dišem dovoljno, svakog minuta mi se smanjuje ona cevčica u grlu.Pumpice ne pomažu. Čekam da svane, nemam nameru da budim Drugaricu iako je ona svoj Jugo iz '45 baš doterala sa generalne i čeka spremna ko zapeta puška, nekako ću ja to bolje taksijem.....ali ne lezi vraže. Stiže taksi stiže i Drugarica, izgrdi me na pasija kola al me dočekala da ne mogu ni da se svađam, samo ćutim dok me pakuje u ono sedište koje se izgleda skupilo? Piči prema bolnici i napeto gleda pred sebe, onom portiru je samo mahnula da diže rampu. Izvela me iz kola, dovela do doktora, Dr je odmah došao, pregledao i rekao da moram da ostanem.

  Dobro, samo da odem kući po stvari?

 Kaže Dr ne može, ne bih stigla do kuće , usput bih se ugušila, dušnik je skoro zatvoren,nego da dam ključ Drugarici, doneće mi ona šta treba.

Drugarici drhće ruka dok uzima ključeve od kuće. Mene već bockaju i pakuju u krevet . Bila sam tamo deset dana, ceo Konzilijum Drugarica+Komšinica+Sestara+ Zaova me je sve vreme obilazio, dovlačio voće, sokove, posteljinu, jastuke, ćebad, pidzame, kozmetiku...danas su me otpustili. Bio mi Konzilijum na kafici, potamanili smo deo slatkiša a imaćemo i za nedleju dana ako se potrudimo.

 Inače, Drugarica Spasilac Života gazi 71-vu godinu, vozi taj Jugo kao reli vozač, nikada ga nije ni ogrebala, kada hoda za njom treba trčati...malo su nam samo dosadni ti pnzioneski dani ali izdržava se nekako.

 Nisam baš htela da pišem o bolesti nego o drugarstvu, ali omaklo mi se, nekako mi to spasavanje života zaslužuje bar jedan blog? Niko mi još do sada nije spasao život a vama?