Kokainske hronike

„Kokainske hronike predstavljaju dozu čistog, nerazblaženog, urbanog, sirovog i neumoljivog noira"

                                       Harlan Coben, književnik

Ne razumem se dovoljno u kokain. Postoje stvari koje nisam, niti ću probati. Nisam dovoljno zaludna, a osim toga, i ne treba mi. Što reče jedan moj prijatelj:"Ti ne možeš ni mirno na mestu da stojiš, samo ti još fali neki stimulans, pa da te skidamo špaklom sa zidova." Osim toga, duboko sam uverena da su me neki filmovi, muzika i naročito knjige iz vremena odrastanja učvrstili u uverenju da se naša vrednost umnožava sa svakom mudro donešenom odlukom. "Ljudsko biće ne nalazi zadovoljstvo samo u tome da postoji. Zadovoljstvo mu čini da vredi", rekao je lepo španski filozof Ortega. A kod nas koku iovako uzimaju samo oni što treba prvo da im objasniš da nije u pitanju pile. Ovde pošten svet, pa ni umetnici, bar većina njih, nema dovoljno kinte čak ni za izlet u zelenu zemlju Skenderbega ili čajeve troglavih Anda. I sama sam fino vaspitano, domaće čeljade.     

Prva odluka o tome da se neću upuštati u stvari koje ne umem i ne mogu da kontrolišem donešena je nakon čitanja jednog od najjačih autobiografskih romana 20. veka, „Dece sa kolodvora ZOO".  Kristijana F. i njena ekipa iz Berlina 70-tih, sa svim svojim overavanjima, prostitucijama i drugim gadostima, uskočili su iz knjige jedne noći u moj um kroz prvu pubertetsku bubuljicu i mesecima nisam mogla da ih izbacim. I danas su tu.  Ne mogu da zamislim da je neko zaklopio tu knjigu i rekao: "Cool. Hoću i ja tako." Pisana je da opomene, tako sam barem ja to onda videla.I to je ono što volim kod pojedinih knjiga, umetnosti uopšte. Njenu sposobnost da utiče na život. Da ga menja, ispravlja, čini boljim. Čak i kada dolazi sa dna. 

Bodler. „Veštački rajevi" na opijumu i hašišu.

Edgar Alan Po. Obožavam ga, ali on je bio alkoholičar sa teškim haludžama i milion puta sam se pitala ko to u stvari piše?

Pa, onda, američka kontrakultura: Aldaus Huxley. Koračao je brežuljcima obraslim pejotlom, lebdeo na krilima Meskalina. Ceo njegov život vredna je hronika. Igrao se da bi napisao „Vrli novi svet", i nastavio da eksperimentiše ne bi li otkrio još vrlije i novije svetove. Svoja iskustva hteo je da ugradi u farmakologiju i psihijatriju, a istraživanja je skupo platio. Da li je Huxley, osim što je bio pisac, bio i naučnik ili bio narkoman? Oba? Ta polemika traje već više od pet decenija. Ali nije bio jedini zagovornik upotrebe i istraživanja psihodeličnih droga. Setimo se Timothy Learry-ja, američkog pisca i psihologa, koji je govorio da uzimanjem LSD-a čovek otvara nova duhovna vrata iza kojih čeka mali terapeut spreman da pomogne.

Tu su i Jack Kerouak, Allen Ginsberg, Bob Dylan...

The „Acide House". „Ecstasy". Irvine Welsh. Ako neko nije čitao, a ono sigurno jeste gledao film „Trainspotting", opomunjujuću priču o manje više uzaludnim pokušajima mladih ljudi da se skinu sa dopa. 

Bukovski, Mika Oklop, Marko Vidojković...Patty Smith. Obožavana moja...

I sada, tom spisku dodajm ovu ludu knjigu. „Kokainske hronike", koje su skupili G.Filips & J. Tervalon, a koju je kod nas objavila nova i, što se mene tiče, odlično startovana Edicija „Cenzura".  Posveta priređivača, mr Filipsa i mr Tervalona glasi: 

Za svu našu braću i sve naše sestre kojima je danas život jedina droga.  

Oni su se našli, zaključili da je krajnje neobično to što, „pored svih antologija, od erotskih do kriminalističkih, nismo naišli ni na jednu čija je tema bio kokain, zlo našeg vremena." Zamisao je kasnije i zaživela i priče su počele da stižu: Lee Child, Laurra Lippman, Ken Bruen, James Brown, Robert Ward...Priče su odabrali kao posmatrači čovekovog stanja svesti prilikom raznovrsnih psihičkih i fizičkih promena. Odlična knjiga.

Verovatno bi svako od nas mogao da napiše najmanje jednu hroniku. Ja sam svoju već napisala, neću je ponavljati, ali iz komentara na tom mom tekstu i nekih mejlova kasnije, videla sam koliko samo ljudi ovde, na blogu, u svojoj najbližoj okolini, porodici, ima isti problem, svoje mile hroničare. Neke od blogera znam vrlo dobro i znam da su u porodicama preživeli pakao, neki od njih su i sahranili najmilije. Ali, ja o tome neću pisati, to su njihove hronike. Ja  mogu samo da kažem da su neverovatno hrabri što nastavljaju da žive svoje živote nasmejani. A šta nam za otpor, dakle, treba? Dobra ekipa, muzika, filozofije tek, tek, ko začina - malo Ortege i malo kritike čistog uma, hrabrosti, pameti i mašte. I dobra knjiga.