Tužba i kontratužba

Savo Štrbac - Oluja imala kapaci

SPISAK SRPSKIH ŽRTAVA NA VIŠE OD 200 STRANICA

Predsednik Informativno – dokumentacionog centra «Veritas», advokat Savo Štrbac, bio je saradnik tima Republike Srbije za izradu odgovora na hrvatsku tužbu za genocid protiv Srbije, te izradu kontra tužbe protiv Hrvatske.

Savo Štrbac je odgovorio na nekoliko pitanja koje smo mu u vezi tužbe i kontra tužbe postavili.

-         Kako u činjenično – pravnom smislu komentarišete tužbu za genocid koju je Hrvatska pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu podnela protiv Srbije..

Hrvatska tužba protiv Srbije za genocid je po mom mišljenju neutemeljena i ona je produkt jednog već prilično stabilizovanog mita u hrvatskoj javnosti o Hrvatskoj kao žrtvi i mita o «domovinskom ratu» kao najvišoj vrednosti. Rezultat toga rata jeste samostalna država Hrvatska, ali etnički očišćena od Srba koji su i u građanskom i u etničkom smislu bili konstitutivni deo te države.

U strogom pravno – činjeničnom smislu zločin genocida je najteži zločin i u definisanju bića toga zločina moraju postojati elementi namere, plana i realizacije potpunog ili delimičnog uništavanja jedne etničke, verske ili druge skupine, ubijanjem, proterivanjem i drugim nečovečnim sredstvima. Znači mora postojati genocidna namera i plan za realizaciju te namere. Namera i plan da se etnička, verska ili druga različita grupa potpuno ili delimično uništi. U Hrvatskoj su se događali ozbiljni ratni zločini, poput zločina na Ovčari, ali oni ne nose oznaku ni prirodu zločina genocida. To su bili zločini protiv čovečnosti, pravila i običaja rata, ozbiljna kršenja ženevskih konvencija, ali ne i zločin genocida. Sudski postupci vođeni u tim predmetima pred haškim tribunalom za ratne zločine su to dokazali.

Dakle, priliko podnošenja te tužbe, Hrvatska se rukovodila političkim a ne pravno - činjeničnim razlozima.

-         Srbija je početkom ove godine podnela odgovor na tužbu i kontra tužbu protiv Hrvatske za genocid. Vi ste bili u timu za pripremu kontra – tužbe. Šta nam možete kazati o tome..

  Ne mogu mnogo o tome govoriti jer postoje proceduralne prepreke u tom smislu. No, mogu kazati nekoliko stvari koje su važne ili oko kojih postoje neke nedoumice u javnosti, pa i neki krivi podaci koji su se, vezano za kontratužbu mogli čuti, u Srbiji ili u Hrvatskoj. Jedna od tih nedoumica je  obim kontratužbe. Skoro, u emisiji prikazanoj na HRT-u, u nedelju, 14. marta, ove godine, moglo se čuti  kako naša tužba ima 500 stranica i da na više od 200 stranica tretira događaje iz drugog svetskog rata, odnosno da se odnosi na zločine koje je NDH počinila nad Srbima iz Hrvatske. Istovremeno smo mogli čuti da hrvatska tužba sadrži tekst od 2.500 stranica, što bi onda moglo biti tumačeno kako mi i nismo imali nekog materijala da napravimo valjanu tužbu.

Moram zbog preciznosti kazati, da se kontratužba sastoji od 5 knjiga koje zajedno imaju negde oko 1.600 strana, a da osnovni tekst tužbe ima 472. strane. Sve je dobro dokumentovano, a samo popis srpskih žrtava u ratu od 1991. do 1995. je zauzeo 200 stranica.

Kad u kontratužbi pominjemo zločin genocida koji je nad Srbima u drugom svetskom ratu počinila NDH, svesni smo činjenice da se za to ne može suditi Hrvatskoj po konvenciji o genocidu, ne može se suditi retroaktivno, ali je opis tog zločina veoma važan za ukupan kontekst onoga što se događalo devedesetih godina u Hrvatskoj. Uostalom, ostalo je zabeleženo priznanje najviših hrvatskih državnih funkcionera da je devdesetih godina, odmah po konstituisanju vlade koju je sačinio Franjo Tuđman, hrvatska vlast išla na namernu antagonizaciju Srba u Hrvatskoj, manipulišući strahom da bi se mogao ponoviti zločin iz vremena NDH-a. Takvu tvrdnju je izneo prilikom svedočenja u Hagu u procesu protiv Miloševića, tadašnji predsednik Hrvatske g. Stjepan Mesić.

Sve u svemu u Hrvatskoj jedino operacija «Oluja» ima kapacitet zločina genocida jer je za nju vezana i jasna namera i jasan plan. To govori Brionski sastanak najviših hrvatskih političkih i vojnih funkcionera i izlaganje Franje Tuđmana na tom skupu. Govori i činjenica da danas u Hrvatskoj živi samo dvesta hiljada Srba, a da ih je bilo 1991. godine između 600 i 700 hiljada. Da su nekad participirali sa skoro 15 procenata, a danas čine jedva 4 posto stanovnika. Govore brojni zločini koji su se dogodili nakon «Oluje» nad preostalim Srbima i kolonizacija koju je Hrvatska uradila nakon proterivanja Srba naseljavajući u njihove kuće i stanove Hrvate iz BIH, sa Kosova i drugih krajeva sveta. Govore diskriminacioni zakoni doneseni protiv povratka i potpuno onemogućavanje povratka, zbog čega se naša tužba odnosi na period sve do 1998. godine.

-         Vi u svojim javnim nastupima zastupate tezu da je razmatranje pitanja sadržanih u tužbi i kontratužbi, zapravo najviše u interesu proteranih Srba iz Hrvatske. Možete li to dodatno pojasniti...

Da, ja to zaista mislim i to tako objektivno jeste. Srbi iz Hrvatske su najveće žrtve ratova iz devedesetih godina. A ovo je konstatovao i sam predsednik Mesić. Kontratužbom skrećemo na to pažnju i imamo dobre izglede da to utvrdi i najviša međunarodna sudska instanca. Rekoh već, da je «Oluja» i sve vezano za nju, pre i posle, rezultati do kojih je dovela, kontekst u kome se odvijala, zapravo zločin genocida. Planiran i realizovan.

Proterani Srbi iz Dalmacije, Like, Korduna, Banije, Zapadne Slavonije, žrtve genocidne politike koje smo naveli na preko 200 strana u tužbi, statisfakciju mogu dobiti utvrđivanjem sudske istine. Tako stiču priliku za adekvatna obeštećenja za nepravde koje im je nanela hrvatska država preko uništavanja i otimanja imovine, diskriminacije, onemogućavanje povratka, nepriznavanje stečenih prava, obeštećenje za pobijenu rodbinu, kao i za razne druge nepravde koje su im nanesene.

Srbija i Hrvatska će za dogledno vreme opet živeti u nekoj vrsti zajednice, pod krovom EU. Moraće imati dobru saradnju. Suočavanje sa istinom i stvarnim događajima je važan preduslov da se sukobi i ratovi između ovih država i naroda više nikada ne ponove i da se trasira put novoj, kvalitetnoj saradnji.

- Očekujete li da tužba i kontratužba budu povučene, da vlade Srbije i Hrvatske dođu do zaključka da im je to najpametnije i najracionalnije rešenje...

Ne, ne očekujem. Ubeđen sam da će doći do glavne rasprave pred MSP. Možda bi vlada Srbije i pristala na tako nešto, ali poznavajući prilike u Hrvatskoj, uveren sam da povlačenje tužbe i kontratužbe ne dolazi u obzir. U Hrvatskoj se oko toga traži koncenzus, a to nije moguće. Toliko su mitovi o bezgrešnosti «domovinskog rata» i Hrvatskoj kao žrtvi, jaki da nema političara niti vlade koja bi se na to odvažila. Ni ja lično nisam za povlačenje tužbi. Neka se to raspravi zbog budućnosti..

(Objavljeno u zagrebačkim nedeljniku "Novosti", 19. 03. 2010. godine)