Novinarije i moralije

Danas nije lako ni u jednoj profesiji. Ako zanemarimo svakodnevnu jadikovku i ako se osvrnemo na Svet oko sebe, zapazićemo da se ljudi spore oko različitih  važnih tema vezanih za etičke dileme sa kojima se u svom radu sreću. Tako kako je u medicini, u advokaturi, biologiji, genetskom inženjeringu, fizici...filozofiji...tako je u svakoj drugoj oblasti života. Svuda se javljaju dileme oko kojih se debatuje. Nigde nije sve jasno, čisto i nedvosmisleno. Koplja se lome oko eutanazije, korišćenja lakih droga u medicinske svrhe, abortusa, genetski modifikovane hrane, presađivanja organa, lekarske i advokatske tajne...mnogo je tema o kojima eksperti imaju različita mišljenja, ali pošto život zahteva odsečne odgovore, etički komiteti, sudovi ili zakoni regulišu ophođenje pojedine zemlje i društva prema problematičnim temama, ponekad onim sa margina naučne ili društvene oblasti, ponekad onim novim i nastalim sa razvojem nauke i tehnologije.

Sloboda medija, sloboda novinara i uopšte – sloboda javne reči i misli, na listi su tema o kojima se raspravlja u civilizovanom svetu, veoma često i veoma dugo. Kod nas neuporedivo kraće, možda zato što nismo naučeni na debatu, ili zato što još nismo shvatili da postoje pitanja na koja odgovori nisu podrazumevajući i koja  se bez rasprave ne mogu rasčivijati.

Nedavni slučaj emisije TVB92 u kojoj je gostovao Nebojša Medojević učinio je vidljivom dilemu na koju nema konsenzualnog odgovora. Zato je potpuno zbunjujuća činjenica da nije usledila ozbiljna rasprava urednika, novinara, pravnika, predstavnika novinarskih udruženja i drugih zainteresovanih za temu, iako je otvorenih pitanja na pretek.

Na ta pitanja na jedan način odgovorio je g. Medojević koji je emisju nazvao ”sačekušom”, a na sasvim drugi autor emisije koji je rekao da bi građani bili uskraćeni za mnoga saznanja da nema «takvih poteza» (referišući na uključenje lica sa poternice).

Potom su usledile reakcije koje su se uglavnom bavile sadržajem izrečenog, ali ne etičkom dilemom koju je emisija Jugoslava Ćosića otvorila.

Zapamtio sam Miloša Vasića koji je u Utisku nedelje izjavio otprilike kako je to što predsednik Srbije ima da kaže nebitno i protokolarno, ali treba da načuljimo uši zbog onog što će Cane imati i želeti da nam saopšti.

Sećam se takođe, nedavne prošlosti i situacije kada smo načuljenih ušiju očekivali šta će nam napokon ”otkriti” Legija, na početku suđenja za ubistvo Zorana Đinđića.

Napokon, setićemo se  oprečnih komentara kada su pojedine novine objavljivale intervjue koje je Legija kao poslanice slao iz zatvora.

Dobro je da se novinarska udruženja dogovore treba li ili ne dati ulicu pokojnom Ćuruviji, važno je da novinari i svi drugi stručnjaci, uključiv i pravnike, debatuju o NATO paktu, ali izuzetno korisno bilo bi da se desi i diskusija koja će  novinarima, posebno onim mlađim, dati odgovor koji bi im razrešio dilemu da li je moralno davati prostor licu s poternice. I odgovor na pitanje šta je i dokle seže novinarska sloboda koja podrazumeva pravo novinara na slobodno i objektivno izveštavanje, na traganje za istinom. I šta podrazumeva pravo javnosti da bude istinito i objektivno informisana, a šta pravo da ne bude manipulisana i obmanjivana? Na šta imaju pravo osumnjičeni za teška krivična dela? Da li je njihovo pravo da izaberu advokata i brane se na sudu, ili je bolje da se pozivu suda ne odazovu, a da potom dobijaju prostor u programima tipa ”mikrofon je vaš”?

Potom, bilo bi korisno da novinarska udruženja, njihovi etički odbori, kao i ugledni novinari i javni radnici, kažu neku reč o tome kako bi po njihovom mišljenju trebalo da se ponašaju oni koje ova lica pomenu (optuže, naruže i sl.)? Treba li da tuže medije, ili  da se upuste u tuženje onih koji su već odbili da se odazovu sudskom pozivu zbog sumnje na mnogo ozbiljnija nedela? Možda prozvani treba da se prave ludi? Ili da se pravdaju? Koja je od ovih loših mogućnosti najmanje loša?

Zemlja u tranziciji koja gradi svoje institucije morala bi da ima i instituciju slobodnog novinarstva sa jasnim etičkim kodeksom koji rešava dileme i kada su ovakve situacije u pitanju.

Stanje u kome je moralnost postupaka u ovako važnoj oblasti društvenog života, nedefinisana – nije održivo.

Nepostojanje jasnih etičkih normi u novinarstvu stvara hijatus u kome se talože zluradi čekajući u niskom startu da vide koga će osumnjičeni sve da osumnjiče, e da bi, u skladu sa svojim potrebama i direktivama, dreknuli: ”Tako je!”.

A zakon linča nešto je anahrono i odavno odbačeno.

Ili sam ja naivan?