Sumnjivi Peščanik

Davno, kada mi je kao mladom novinaru pokretač bila misao da ono što pišem može makar neznatno doprineti bržem kraju Tiranina, jedan stariji i iskusniji kolega mi je, nakon jednog teksta u kojem sam, verovao sam, „gađao“ esenciju, rekao: Dobro je, ali se ne zanosi da bilo ko može ikada napisati bilo šta suštinski novo. Sve je već napisao Šekspir.

Te reči sam kao mladić smatrao pretencioznim a samu pomisao na takva poređenja iracionalnom. Već neko vreme od kako sam postao tipično sredovečno džangrizalo shvatam onog kolegu. Razlika je samo ta da je kada je o politici u Srbiji reč sve već napisao Nušić.

Ovo danas on je video ima tome dobrih 120 godina i sve je podrobno opisao u Sumnjivom licu. Neverovatno je da je sve isto. Samo su razmere drugačije. Onda je bila jedna tipična palanka, danas je čitava država. Onda su akteri bili sreski kapetan Jerotije i nekoliko pisara - svi željni klase, danas je to pola vlade gladno novih miliona. Onda je sresku vlast držao u šaci lokalni bakalin, gazda Spasa, čuvajući priznanice dugova načelnika i pisara, danas je poverilac srpska verzija Eskobara. I onda i danas samo jedan tekst bio je dovoljan da uzdrma učmalu sredinu ustrojenu na strahu, lažima, korupciji i licemerju.

Ima još sličnosti: onda Branislav Nušić, danas Pera Luković jedini su precizni lakmus stepena palanačkog duha. Spočitavaće mi da ne stoji poređenje velikog Nušića i _____________ (staviti pridev po želji) Pere Lukovića. Naravno da je tako. Ne pada mi na pamet da ih poredim. Navodim ono jedino što je nesporno, ono po čemu su Nušić i Luković identični: jedini su autori, svaki u svoje vreme, čiji su tekstovi izazivali u potaji kikot, a u javnosti, od strane istih čitalaca, sablazan.

Trebalo je da se ponovo setim Nušića da nađem rešenje sedmodnevne muke izazvane sa jedne strane unutrašnjom potrebom da napišem nešto na temu „slučajeva“ „Država protiv Čedomira Jovanovića“ i „B92 protiv Pere Lukovića“ i sa druge činjenicom da mi, kada je o drugom „slučaju“ reč nije lako da pišem o kolegama, prijateljima, nekadašnjim saradnicima, u ona „vunena vremena“ i saborcima - sada žestoko konfrontiranima međusobno. Pošto nikada ne pišem tekstove bez stava bio sam odlučio da se ne oglašavam videvši da ima dosta adrenalina i bez mog popovanja.

Sinoć, međutim, saznajem da je redakcija B92 odlučila da ukloni sa ovog internet sajta banner (reklamni pravougaonik) emisije Peščanik i da baner ne vraća dokle god u toj emisiji ima mesta za ____________ Peru Lukovića. Opet palanka. I to gora od Nušićeve.

Ako je Petar Luković sve najgore – kreten, prostak, bolesnik, sotona u ljudskom obliku – je li akcija uklanjanja reklame Peščanika preduzeta zbog termina poput „skot“, „ludača“ i sl. (koje, btw, apsolutno ne podržavam i smatram ih uvredljivima i još važnije nesvrsishodnima), ili je razlog čista pizma. Da ne kažem nešto gore. A ne, nije to nego principijelnost i profesionalizam. A važi li to i za uvrede nanete na internet forumima (pa obrisane) Peri Lukoviću i njegovoj porodici (uključujući i anamnezu njegove supruge)? I jesu li uvrede suština Perine kritike ili je suština ono kako su izgledale na RTV B92 dve emisije u kojima je gost bio Čedomir Jovanović?

Da se razumemo: pitanja upućena Čedomiru Jovanoviću: „od čega živite“ i „koliko košta odelo koje nosite“ naravno legitimna su. Ali su tendenciozna i neprofesionalna dokle god Draganu Šutanovcu ne bude upućeno pitanje koliko košta poreske obveznike i kako ga nije sramota da se službenim automobilom pod pratnjom i rotacionim svetlima vozi sa fudbalske utakmice (Zvezda-Bayern) i da pri tome pratnja rasteruje „ko Turke na buljuke“ narod koji se vraća sa utakmice; dokle god Vuku Jeremiću ne bude upućeno pitanje o finansiranju njegovog školovanja u Velikoj Britaniji; dokle god Slobodanu Milosavljeviću i Predragu Bubalu ne budu postavljena pitanja o biznisima koje formalno vode njihove supruge; dokle god Vojislavu Koštunici ne budu postavljena pitanja o tome da li je o ubistvu Zorana Đinđića rekao „celu istinu“ i o tome koliko košta ovu zemlju kupovina Telekoma Republike Srpske po političkoj ceni znatno višoj od one koju je ponudio daleko bogatiji takmac itd itd. Za atribut profesionalizma nije dovoljno propitivati stalno Velimira Ilića o koncesiji i Čedomira Jovanovića o „skupom odelu“. Verovati da je to dovoljno – glupost je i diletantizam. Tvrditi da je to dovoljno – čisti je bezobrazluk.

Ovo uopšte nije priča o tome dokle može da ide jedan mainstream medij kakav RTV B92 danas jeste, o tome treba li B92 da bude lepršav kao u mladim danima, je l' ovo vreme za kohabitaciju i kolaboraciju ili za revoluciju. Jasno je da je prošlo vreme onakve revolucije, jasno je da u vreme surovog ranog kapitalizma mora postojati Veliki brat jer on finansira neke druge, vredne sadržaje. To – kakav mora ili bolje rečeno jedino može da bude B92 dakle ni u jednom momentu nije sporno.

Sporni su poimanje granice na kojoj se zaustavlja sloboda i razlozi iz kojih se to čini. I u tome se, drage kolege, ne slažemo. Kao što se ni '91. nismo slagali u tome da li je nazivanje onog oko Knina „Republikom Srpskom Krajinom“ bez dodatka „samozvana“ suština ili tek nebitna forma tako se ni danas ne slažemo u vezi sa tim da li je Peščanik ekstrem pa su protiv njega kao takvog sve akcije dopuštene i legitimne ili je Peščanik zaista jedino ili makar jedno od retkih mesta u ovoj zemlji na/u kojem je moguće slobodno govoriti. Znamo se dobro zato znam da znamo da je i onda reč bila o suštini (uostalom, to je vreme pokazalo) kao što je i danas u slučaju Peščanika reč o onom drugom. Pitanje nije čak ni da li ćete vi to priznati. Pitanje je samo kada ćete to učiniti. I koja će cena za to biti plaćena.

A cena skidanja jednog običnog bannera jedne emisije ste vi. Kuda ste krenuli i gde ćete stići ako granicu budete pomerali na niže umesto na više? Bojim se da u tom slučaju možete već sada da napravite u informativnoj redakciji B92 mesta za doajene takozvane Nove srpske političke misli. Tamo gde ovaj put vodi oni već suvereno vladaju. I tu su bolji od vas. Na vašu sreću. Ako se zaustavite – još uvek i na vašu čast.

Mislite o tome.

---------------------------------------------

Kada sam, pre godinu i po počeo da pišem na ovom blogu napisao sam da mi je čast da budem na ovom mediju i u onakvom društvu. Još veća čast bi mi bila da ako već budem morao da odem odavde ne onda kada ja to poželim nego kada vi to odlučite odem zajedno sa Peščanikovim banerom.

Ako odlučite da uklonite ovaj blog, molim vas da uklonite i moje ostale blogove.