In memoriam: Biljana Kovačević Vučo

Hrabra žena, plivač protiv struje u vremena kada je to bilo posebno teško. Zadužila puno Srbiju svojim radom na stvaranju institucija koje balansiraju snagu i sveobuhvatnost državne vlasti prema pojedincu i doprinose stvaranju pravednijeg i srećnijeg društva.

Verovatno jedna od osoba čiji će tretman u okviru istorije Srbije biti pokazatelj zrelosti nacije kojoj je pripadala, bez obzira na krvna zrnca - da parafraziram njenu čuvenu i puno puta zloupotrebljavanu izjavu.

Voleo bih da sa vremenom zahvalnost prema njoj postane opšte mesto, a ne izuzetak.

Nisam je srela dvadeset godina… A upoznale smo se jos pod kraj studentskih dana.
Vidjale smo se po zurkama i sedeljkama. Bilo je to vreme IGROKAZA. Jedan od omiljenih bio je “Star Track” retrospektivno. Citirali smo ili improvizovali dijaloge Captain Kirk-a, Dr.Spock-a, Mr. Sulu-a uz obavezno Scotty-jevo “Aye,Aye Sir!”
Izmisljali smo cak i nove avanture posade “Enterprise”-a.
Onda su dosla deca a stigla i americka serija DINASTIJA. Tu je tek bilo materijala za zabavu. Obicaj je bio da se sastanemo u necijem stanu i gledamo tekucu epizodu izmisljajuci na licu mesta sta bi bilo kad’ bi bilo. Varijacije su bile beskrajne. I dok su sva nasa deca spavala praznili smo se smehom do suza. Svi smo imali ozbiljne profesije,
malu decu i malo para. Smeh je bio lekovita droga. Besplatna zabava.
A bilo nas je raznih: iz sveta nauke, medicine, prava, obrazovanja, umetnosi i … slobodnih metnosti. Bilo nam je zajednicko: ODBIJALI SMO DA ODRASTEMO.
Letovali smo grupno. Na Bracu. I onda kada uspavamo decu na krilima, po mrezastim ljuljaskama ili poljskim krevetima u nama su se budila deca. Uskakali smo u “Enterprise” ili postajali karikature likova “Dinastije”. Osamdesete su vec bile poodmakle. Nove Godine smo proslavljal na neku zadatu temu. Usput deca su rasla i vec znala da otpevaju poneku strofu AZRE i Dzonija Stulica (Poljubi me ravno u dupe), Bore Corbe (Ti si kriva zbog mog piva, nemoj sreco, nemoj danas) ili Bajage (Dajte mi sarene pilule, pilule za lilule).
Those were the days…
Polako smo poceli da se rasipamo. Neki su odlazil na usavrsavanja u inostranstvo. Pa se vracali. Deca su nam posla u skolu. A deca u nama se PRITAJILA.
Devedeste su prebrzo stigle.
Poslednji put sreli smo se na anti-ratnim demonstracijama pred Skupstinom…
A iz V r e m e n a I g a r a pamtim jednu, bas decju igru, vezanu za slicnost sa zivotinjama.
Bilja je izabrala da bude BAMBI!
Na to su svi prisutni popadali sa stolica smejuci se.
Kad god se kasnije ta epizoda prepricavala, koliko god da smo se smejali, videla sam njene oci.
Imala je oci koje se ne zaborave. I smeh… I REC KOJA SE CUJE.

U onim vremenima bila je samo student, posle mama Gugija i Srkija, uvek dostojna cerka slavnog oca.
Zvezdanim Stazama sa ocima Bambija…


Ljiljana Lakic Svrakic

Oproštajni govor
Svetlana Lukić
21.04.2010.

Poštovani članovi porodice,

Dragi Biljini dečaci,

Dragi Duško,

Visokopoštovani i malo manje poštovani prijatelji,

Kada me je Duško zamolio da nešto kažem ovim tužnim povodom, pitala sam se, kao verovatno i mnogi od vas, zašto ja koja nisam bila njena prijateljica, koja je privatno skoro nisam ni poznavala, nikada nismo zajedno satima sedele na aerodromu čekajući neki avion ili učestvovale na nekoj konferenciji. A onda mi se učinilo da bi mi sve to samo zamutilo sliku o BIljani, a ta slika je jasna, baš kao što je i Biljana bila jasna.

Praktično u isto vreme, u noći između ponedeljka i utorka, kada je BIljana umrla, NE posle duge i teške bolesti, nego posle komplikacija koje su nastale tokom lečenja, koje se nadam da će neko umeti da nam objasni, dakle, u isto vreme umrla je i Doroti Hejt, osnivačica američkog civilnog pokreta za odbranu ljudskih prava. Povodom njene smrti oglasio se i predsednik Barak Obama i nazvao je majkom civilnog pokreta i herojem miliona Amerikanaca. Za razliku od BIljane, Doroti Hejt je ne samo doživela 98. godinu, nego su je odlikovali predsednici njene zemlje, od Kenedija do Klintona, a univerziteti kao što su Prinston i Harvard smatrali su da je za njihove studente dobro da jednu takvu ženu imaju za počasnog doktora i povremenog predavača. BIljana Kovačević-Vučo, naravno, takvu počast od svojih predsednika i premijera, od univerziteta, nije ni očekivala niti ih je mogla dobiti. Pre će Doroti Hejt u Srbiji dobiti počasti koje je zaslužila, nego Biljana Kovačević-Vučo. Da se tako nešto desi, ne bi bilo prvi put da mi u svojoj zemlji smatramo lošim, zlim, pogrešnim, ono čemu se kod drugih divimo. Koliko se samo tzv. patriota pozivalo na Noama Čomskog, koji bespoštedno kritikuje Ameriku, a koliko je tih istih patriota bestidno vređalo Biljanu. Ona je smatrala da je najbolji način da se voli sopstvena zemlja, taj da se učini sve da ona bude manje nepravedna, manje surova prema ljudima koji žive u njoj. Jedan od načina da zemlja bude manje brutalna prema svojim građanima, da od njih ne čini svakoga dana predatore koji izlaze iz svojih jazbina i napadaju prvog slabijeg od sebe, jeste da se toj zemlji, toj državi, njenim institucijama, njenim političarima, sudijama i policajcima to objasni u lice.

Slaviša SavićLjudi u pristojnim zemljama imaju određene trenutke u životu kada daju sve najbolje ili sve najgore od sebe, Biljana je živela u zemlji u kojoj u poslednjih četvrt veka, skoro svakoga dana, makar jednom, dođeš u priliku da moraš da daš sve najbolje od sebe da bi ostao pristojno ljudsko biće. To mogu da izdrže samo oni koji su umešeni od dobre ilovače, a BIljana Kovačević-Vučo JE bila prvoklasan ljudski materijal. To je pokazala i za vreme Miloševićevog režima i u tzv. demokratskoj Srbiji. Imala sam utisak da je i njoj, kao i mnogima od nas, bilo na neki način lakše 90’tih godina kada je demarkaciona linija između dobra i zla bila jasna, krvava, bez nijansi. Ni tada, ni kasnije, ništa važno i strašno nije moglo da se desi, a da Biljana Kovačević-Vučo nije imala šta da uradi ili makar kaže, ne samo o ratnim zločinima, nego i o Šešeljevom zakonu o informisanju i univerzitetu, o političkim zatvorenicima, uglavnom Albancima po srpskim zatvorima, da se bori za amnestiju momaka koji su pobegli iz zemlje ne želeći da učestvuju u Miloševićevim ratovima.

Kada su stigle tzv. demokratske promene, Biljana je, kao i svi mi već teško disala od napora, a onda je ubrzo stigla nova, sada izgleda, konačna teskoba. Izgubili smo ratove, ljude, teritorije, ali je ostalo mnogo nepotrošene frustracije i mržnje koja je dovela do atentata i puča 2003 godine, a onda i do nove lavine agresivnosti i mržnje prema ljudima koji su se osmelili da govore o onome što smo se usuđivali da radimo drugima i sebi. Ponekad nije bilo dana da Biljana Kovačević-Vučo ne dobije porciju mržnje i najnižih uvreda od nekog uglednog državnog službenika proevropske i demokratske Srbije, a o polusvetu koji piše po tabloidima i da ne govorim. Biljana im je remetila tzv. nacionalno pomirenje, demokratizaciju i evropeizaciju Srbije svojim pitanjima o političkoj pozadini atentata na premijera Đinđića, uzimanjem u odbranu Vladimira Popovića, zastupanjem novinara kao što je Željko Bodrožić, branila je i Biljanu Srbljanović od Emira Kusturice. U isti mah, bila je meta najgoreg šljama koji hoda ovom zemljom, od ulice do sudnice u kojoj su je vređali, od direktora javnog servisa do advokata i sudija koji su dopuštali da je ponižavaju i vređaju na mestu na koje se ide po malo pravde.

Za Biljanu Kovačević-Vučo su i mnogi njeni istomišljenici govorili da je suviše prgava, da je pomalo ekstremna, da ne bira reči… A koje su to reči adekvatne i nisu preterane kada treba govoriti o smrti, klanju, genocidu, atentatu, homofobiji, šovinizmu i fašizmu. Koje su to reči i koja je strast preterana kada se govori o svim ovim stvarima koje jedno društvo izuzima iz zajednice civilizovanih naroda?

Biljana Kovačević-Vučo nije osoba koja je sklapala lake pogodbe, za razliku od mnogih, ona je znala da nema ni lakih ni teških pogodbi između dželata i žrtava, između marodera i onih koji su pali. Ona je znala da jedan, pa drugi pa treći ustupak prekim putem vode u kukavičluk i još prečim putem u saučesništvo.

Srbija će se ugasiti, ne zbog pohlepnih trećerazrednih političara i biznismena nego zbog kukavičluka i osrednjosti njene elite. Ta inteligencija je znala da se 90’ih mora oslanjati ne samo na svoju pamet nego i na svoju hrabrost, znala je da mora platiti cenu koju je morala da plati u Miloševićevo vreme da bi mogla da bude poštovana. Sada malo ko želi da bude hrabar, svakoga dana gledamo kako se ljudi povlače pred očiglednošću. Kod BIljane ta opcija nije dolazila u obzir, a to joj nisu praštali ni neprijatelji ali ni mnogi istomišljenici. Ona nas je svojim postupcima obavezivala, gurala nas tamo gde radije ne bismo, jer nam je potreban predah, da uzmemo vazduh da bismo preživeli. Ona nije zastajala da bi uzela vazduh, baš kao što nije pravila pauze dok je govorila, a govorila je brzo, strasno i inteligentno. Zastajala je samo kada bi joj na vrhu jezika bila neka teška reč kojom bi nekoga uvredila, a govorila je najčešće o ljudima koji predstavljaju hemijski čisto podlaštvo, nepoštenje i surovost.

Godinama smo se četvrtkom sretale da bismo napravile intervju za Peščanik, o svemu smo govorile, o Ćosiću, Tijaniću, Koštunici, Tadiću, Radetu Bulatoviću, o reformi sudstva i o paradi ponosa, ali od jučerašnje noći u glavi mi je jedna njena teza, koja nije tipična za nju. Govorila je o tome kako će ljudi od pripadnika naroda postati građani i uzdala se u poreze, bilo mi je čudno da ona pominje poreze, rekla je - kad počnu da plaćaju poreze počeće od države da traže svoja prava. To je bio prvi trenutak kada mi se učinilo da smo poraženi, da cela priča o vrednosti ljudskog života, ljudskim pravima, pravima manjina, ne mogu da se prime na ovom tlu. Ne verujem u moć poreza, baš kao što i ona nije verovala. Danas pomalo verujem da je Perikle bio u pravu kada je u besedi na sahrani Atinjanima, u čuvenoj pohvali atinske demokratije rekao: GDE VRLINI NAJVEĆE NAGRADE DAJU, TU I NAJBOLJI GRAĐANI NIČU.

Jednog dana, kada neki predsednik Srbije za Biljanu kaže, kao što je Obama rekao za Doroti Hejt, da je majka civilnog pokreta i heroj stotina hiljada građana Sbije, znaćemo da je ova Srbija zaslužila da je zovemo našom zemljom.

Do tada, Biljana će za nas biti pametna, hrabra i lepa heroina koja je svoj život posvetila borbi za ljudske živote i za prava ljudi da žive kao pristojna ljudska bića. Koliko nas to za sebe može da kaže?

Govor na komemoraciji Biljane Kovačević-Vučo u skupštini grada Beograda

Peščanik.net, 21.04.2010.

[b]život najdragoceniji čovekov posed, a lekari neznalice su kadri i to da mu oduzmu. Civilizacija koja može programski da se liši života na čemu počiva? To je civilizacija smrti. Pravo bez opoziva je sudbina. Nijedan čovek, pa ni lekar, nema pravo da drugome čoveku zamenjuje sudbinu.
Za lekare ubice:[/b]
Samo život krivicu iskupljuje, smrtna kazna oslobađa krivice. Između nje i oslobađanja od kazne razlika je samo terminološka. Da bismo pravu odmazdu odmerili moramo najpre znati njenu prirodu, a mi ne znamo prirodu smrti. Smrt u kojoj gledamo kaznu može biti i nagrada. Ako bismo izmenili svoje varvarsko antropocentrično shvatanje smrti, ako bismo poverovali da je umiranje prvi čin neke naše šanse, nekog višeg načina postojanja, mi bismo je smesta svojim krivcima oduzeli.
Pogubljenje bolesnika sve više postaje eutanazija. Injekcija i formalno čini smrtnu kaznu eutanazijom. Eutanazija pretpostavlja nepopravljivost forme koja se uklanja iz života, a forma bolest koja je neizlečiva.