Predrasude – izbor ili sudbina?

Govorite li jezikom predrasuda?

Imate li predrasude? Jeste li rob/inja stereotipa?

Na jednoj multimedijalnoj izložbi u Ženevi, umetnik je hiperrealno na jednom zidu napravio vrata na kojima je pisalo "Ovde mogu ući samo ljudi bez predrasuda".

I nema ko nije probao da uđe. Vrata su, naravno, bila nacrtana na zidu.

Nije problem kolike i kakve predrasude nosimo u sebi, problem je da li smo ih svesni i da li umemo da ih kontrolišemo. A još veći problem je da li su predrasude "obavezan" deo običaja, navika, skoro pa da se može reći - "kulture" jednog društva.Problem je i ako smatrate da ćete biti prihvaćeni u društvu samo ako prihvatate i širite predrasude, ako ih smatrate delom svog identiteta.

O čemu sve ljudi imaju predrasude?

Spisak je neverovatno dug. a najveće "poglavlje" tog spiska je pod naslovom "različito od nas i nepoznato nama".

Rasne, etničke, verske, polne, obrazovne, statusne, ekonomske, socijalne, ....ne znam kakve sve razlike smo sposobni da uočimo i da od njih, zbog njih (a ustvari zbog sebe) izgradimo čvrste tvrđave predrasuda od kojih se odbija svaka komunikacija. Sudar dve snažne predrasude proizvodi potpuno odsustvo dijaloga, to je monolog čiji je cilj "da ostane samo jedan" kao u čuvenom filmu "Highlender". "Branioce" predrasuda odmah prepoznate po takvom stavu - oni su skloni diskvalifikaciji sagovornika, a retko ili nikako razgovoru o temi.

Ljudi sa posebnim potrebama toliko su nam često nevidljivi potpuno, a spremni smo da se uvredimo ako nam neko skrene pažnju na to da oni postoje, da žive tu pored nas sa svojim teškoćama za normalan život i da treba ukloniti samo malo predrasuda, pa da se svi osete bolje, i oni i mi koji ih ne vidimo zato što nećemo da gledamo. A mogli bi, to je slobodan izbor svakog od nas.

Stereotipi i predrasude, ako su gajeni, ako se ocenjuju kao "društveno poželjno ponašanje" dovode do razvijanja netrpeljivosti, do mržnje kojom se, i inače, predrasude hrane. Uz neznanje kao glavno jelo.

Mnoge žene veliki deo svojih svakodnevica provode kao mete, objekti (ili žrtve) predrasuda o njima samima, o društvenim ulogama koje su im namenjene, o tome šta je u redu reći ženi (ili o ženi), predrasuda o tome da je njen izbor da bude potčinjena žrtva, da je sama kriva i da izvoli to menjati, ako joj se ne sviđa.

Evo, izvolele smo. Neke od nas.

Ne sviđaju nam se predrasude, stereotipi, bahatost, arogancija, vladavina neznanja i nasilja u društvu.

Evo, izvolele smo da kažemo da su predrasude IZBOR delova društva u kojem živimo, a nikako naša SUDBINA.

I to što se kaže, može i da se dokaže:

Pre manje od 100 godina smatralo se da žena NE TREBA da ima pravo glasa, da ide u školu, da se zapošljava, da nasleđuje imovinu, da se oblači kako joj drago, da odlučuje sama o bilo čemu, da slobodno odlučuje o rađanju, da bira da živi sama, da putuje sama, ....Neke hrabre žene, sifražetkinje, feministkinje, pripadnice ženskih i radničkih pokreta, književnice, umetnice, započele su borbu protiv tih predrasuda, borbu čije rezultate uživamo mi, rođene u drugoj polovini prošlog veka. Obezbedile su nam život u kom neke predrasude NISU sudbina. Jer su one izabrale da ne budu. I kad su mogle one i kad su mogli i neki drugi - možemo i mi.

Može se izreći primedba da borba protiv predrasuda može da potraje i ceo ljudski vek i da se do rezultata i života bez bar nekih od njih, dolazi sporo i teško.

I ?

To nikako nije razlog da se odustane, mi žene to tvrdimo. I možemo pozvati za svedoke afro-amerikance, pripadnike raznih manjinskih etničkih grupa, rome, žrtve nasilja zasnovanog na predrasudama, žrtve verske netolerancije,....duga je lista svedoka koja traži da se dužina liste predrasuda smanji.

Borba protiv predrasuda može se odvijati na dva načina:

- ili se donose zakoni kojima se zabranjuje na predrasudama zasnovano ponašanje

- ili postoje organizovani delovi društva, uticajni i ugledni pojedinci/ke koji svojim slobodnim glasom i akcijama "žigošu" ponašanje zasnovano na predrasudama kao nepoželjno u društvu

A može i kombinacija oba načina. Jedino se odustati ne sme.

Iskustvo me naučilo da svaki razgovor o predrasudama vodi do dva stava:

- jednih koji tvrde "da je oduvek tako bilo i da je svuda tako" - pa ma o čemu bilo reč

- drugih koji tvrde "da se sve može menjati i da je svuda različito" - pa ma o čemu bilo reč

Imam li ja predrasudu o tome da je često nemoguće dijalogom utvrditi koji su u pravu? Imam li predrasudu da to zavisi od teme, vrste predrasude? Ili....

Možda bi mogli, ako nemate ništa interesantnije da radite, da malo razbijamo predrasude...ili bar da zagrebemo po nekima od njih...Predrasude ne vole kad se o njima razgovara, tako se smanjuje neznanje, one se toga boje...