PODRŠKA ! STUTTEN !

Holandski đaci su, za petak, najavili nove demonstracije, u Amsterdamu i Hagu. Ovo je blog podrške.

Decu treba podržavati. Ni jedna država ne bi smela da pendreči svoju budućnost. Čak ni kada se budućnost buni, gađa jajima parlament i državnu televiziju, zato što ne želi da joj se poveća broj časova u školi, bez prethodno obezbeđene adekvatne nastave.

Kako god, ja nikako ne volim kada policija mlati klince. Bilo gde. Zbog bilo čega.

Šunjala sam se po netu da vidim šta se to dešava u Holandiji i kada sam videla snimke, na kojima se cerekaju i viču đaci, odmah mi se učinilo poznato i skoro domaće. U Holandiji nisam u životu bila, ali je pre godinu dana, Holandija bila kod nas. Holandija je stigla kod nas oličena u klincu, Majronu Flerenu. Majron je, đačkom, gimnazijskom, razmenom, stigao iz Horsta, pokrajine Limburg (J). Kod našeg Prestolonaslednika.

Na poklon nam je doneo keramičke kućice amsterdamske, gomilu spekulaas keksa u svim oblicima (tu me odmah kupio, crkla bih za cimet i đumbir), male lale drvene i još svašta nešto holandsko.

Majron je bio baš dobar dečak. Samo nije mogao da jede ništa što nije gotovo kupljeno u radnji, iz kesice, konzerve ili kutije. To sam shvatila već drugog dana. Majron je sa zaprepašćenjem gledao upravo skuvan ručak i ljubazno, sa usiljeno-srdačnim smeškom, pravio zen šare po tanjiru. Kraćom inkvizicijom Majron mi je priznao šta obično jede, kod svoje kuće i ja sam otklipsala u radnju po »gotovo«. Šta sad tu, nek uživa dete, baš ću ja da mu ugradim prirodnu hranu u životni opus, kako da ne...

Majron je sa Prestolonaslednikom išao u školu i uveče napolje. Sa svojom mamom je, telefonom, žvrgolio na holandskom. I sa drugarima smeštenim kod Prestolonaslednikovih školskih drugova. Posle tri dana bio je kao domać u našoj kući. Sa sve svojim holandskim. I mačke su Majrona prihvatile kao svog. Uvaljivale mu se u krilo i prele. Jedno dete više. Puna dnevna soba. Kud god kreneš, natrčiš na neko dete. Nema veze, kod nas je i tako gužva, kud' svi tu i mali Majron.

Nedelju dana je prošlo brzo, Majron je već postao i koristan (sam od sebe mi je nosio kese i korpe iz auta), kada je došlo vreme za rastanak. Uveče sam odvezla dvojicu skoro zarozanih pubertetlija pred gimnaziju (da nisu tako Veliki i Odrasli i Ozbiljni, garant bi se rasplakali).

Tamo nas je čekala gomila roditelja, holandske i domaće dece, nastavnika. Celu uličicu su zakrčili. To se smejalo, cikalo, dovikivalo. Nosili su jedni druge na leđima, ljubili se kao pred smak sveta, grlili i davili od smeha. Mi roditelji smo stajali malo sa strane i čuvali torbe. I one kese sa sendvičima i sokovima. Kad su autobusi krenuli, za njima je, uz vrisak, na zaprepašćenje neinformisanih prolaznika, trčala iz sve snage, gomila naših klinaca. Mahali su, vikali, smejali se bez daha. Holanđani u autobusu su, pripljeskali noseve na veliko, zadnje staklo, smejali se do ušiju, mahali i lepili dlanove u pozdrav.

Kuća nam je, još neko vreme, nekako bila prazna bez Majrona.

Ove jeseni je naš veliki sin otišao kod Majrona, u Horst, Limburg. Majronova mama se brinula o njemu. Njihove mačke su ga prihvatile kao svog. Nosio je kabanicu i kišnim Limburgom, biciklario samo tako...Mi smo njima poslali poklone, slovenačke potice i slovenački kuvar, slovenačko vino i slovenačke ukrasiće. A, oni su nam, ponovo, uzvratili spekulaasom (hvala im). Usput smo dobili i konzervu, samo je otvoriš, sipaš vodu i nikne lala. I njihov, limburški pekmez od jagoda, koje tamo rastu u ogromnim količinama, plus neki gadan koren za žvakanje (dugo je skupljao prašinu u kujni, ali se niko nije usudio da ga isproba). I sir u obliku klompe. I klompu u obliku sira.

Zbog svega ovoga, dok na you tubu gledam kako holandski panduri tuku holandsku decu, koja viču Majronovim jezikom, sve se nešto plašim da je tamo negde, među njima i naš Majron. I to mi se ni malo ne sviđa. Strašno je ružno.

Podržite holandske klince! I našeg Majrona!

p.s. Kazezoze, javi šta se dešava.

I dragan7557, koji je prvi upozorio na ovo...javi se!