Vita, Virdžinija i druge žene koje vole žene, čemu?

                                                            Žena koja nije prevazišla želju da bude muškarac često sanja mostove koji su suviše kratki da bi dostigli drugu obalu (Z. Frojd: Tumačenje snova)

Putovati na jug znači putovati nizbrdo (Virdžinija Vulf: Orlando)

Svašta čovek može naći preturajući po starim novinama, pogotovu ako ga interesuju muško-ženski odnosi. (‘Stare novine treba bacati', kaže mi Monika, kada je sa mnom, ali mi ne vredi govoriti). Tako, u jednom prošlogodišnjem magazinu za žene (a ne znam tačno šta sam tražio tamo), naletim na članak sa udarnim naslovom: «Udajem se za ženu». Lepo piše da se jedna od zvezda  popularne serije Seks i grad, Sintija Nikson (43), često vidja na njujorškim demonstracijama za ljubav, mir i legalizaciju istopolnih brakova. Pritom, s ponosom svima pokazuje svoj dijamantski verenički prsten i izjavljuje da će se udati - za svoju dugogodišnju partnerku Kristinu Marinoni (42), čim u državi Njujork bude usvojen zakon po tom pitanju. «Moj privatni život je moja stvar», izjavila je nasmejana Sintija. «Ja sam zaljubljena žena i ne krijem da je moja nova ljubav - žena. Ja sam šesnaest godina živela u nevenčanoj vezi sa fotografom Denijem Mozisom, sa kojim imam dvoje dece - Samantu (12)  i Čarlsa (6). Čim smo se Deni i ja razišli, a to je nekako došlo samo po sebi, ja sam počela da se vidjam sa Kristinom. Da se razumemo: nikad nisam imala problema sa svojom seksualnošću. Ništa se nije iznenada probudilo, a da je bilo potisnuto. Jednostavno, srela sam ovu ženu i zaljubila se u nju. Ranije sam život provodila sa muškarcima, a sada volim drugu ženu i srećna sam zbog toga».

Žena, dakle, namerava da se uda za drugu ženu. Ili je možda bolje reći - da oženi drugu ženu. I to saopštava urbi et orbi, sa blaženim osmehom na licu. 'Njeno pravo, svakako', mrmljam ja sebi u bradu, iako mi je tu nešto pomalo nejasno. Šta, ne znam tačno. Ipak, da ne budem konzervativan, nešto u meni šapuće ono što je već postalo floskularno: Vive la liberté!

A zašto mene uopšte zanima baš tako nešto? Pa, eto, onako... Kako sam prošlog četvrtka pisao o dvema dobrim britanskim književnicama, još uvek sam u «britanskom fazonu», pa me je ova informacija o američkoj glumici koja vezuje svoj dalji život za drugu ženu podsetila na životnu priču Vite Sakvil-Vest, jedne manje poznate britanske spisateljice, ali svojevrsne ličnosti. Zato ću još samo danas ostati na britanskom tlu, pre nego što se vratim na neke manje provokativne teme, mada ozbiljnost i nije baš prejaka crta mog blogovskog karaktera, he, he, he...

Vita Sakvil-Vest (Victoria Mary Sackville-West, The Hononorable Lady Nicolson, best known as  Vita Sackville-West,) bila je engleska spisateljica i pesnikinja. Objavila je čak pedesetak knjiga. To znači da je pisala lako, rado i često, a naročito je volela da piše pisma. Skoro da nije bilo dana a da nekome nije napisala pismo. Usput, vodila je uzbudljiv život, i to tako što je uglavnom radila ono što joj je bio - ćef. Nastojala je da ne  pridaje značaja tome šta drugi misle o njoj, jer je bila ubedjena da sve što radi - radi shodno svojim instinktima i zahtevima tela i duše, a da pritom nikome ne misli zlo. U njenim biografijama obično se ističe ovo: "She was famous for her exuberant aristocratic life, her strong marriage, and her passionate affair with novelist Virginia Woolf". Tako dakle, em aristokratkinja sklona preterivanjima, em pristalica čvrstog braka, em biseksualka, koja je bila u vezi i sa mnogo poznatijom spisateljicom Virdžinijom Vulf! Kako može iole radoznao čovek biti indiferentan prema takvoj osobi? Naravno, mene, koji imam fino kućno vaspitanje, najviše je zanimalo ono u sredini - pominjanje čvrstog braka. Nije to mala stvar kada je brak čvrst «k'o stena», kako bi se narodski reklo, zar ne?

Da bih saznao više o Viti Sakvil-Vest nije trebalo mnogo surfovati po Netu. Išao sam prostijim, ali pouzdanijim putem. Uzeo sam u ruke knjigu «Portret jednog braka», od Najdžela Nikolsona (Nigel Nicolson: Portrait of a marriage), u hrvatskom izdanju (Naprijed, Zagreb). Autor je sin Vitin, pa zna čovek o čemu govori, vešto kombinujući majčine autobiografske zapise sa onim što je on imao da kaže. Pritom, pada u oči da se nimalo nije stideo da otvoreno piše o tome kako mu je majka bila lezbejka, već je, ljubi ga majka njegova, portretiše s velikom naklonošću i ljubavlju. Tako se knjiga sastoji od pet delova: dva dela nose potpis njegove majke, a tri je on lično napisao komplementarno, sa potrebnim objašnjenjima i svojim vidjenjima.

U uvodu, Najdžel Nikolson piše ovako: «Ovo je priča o dvoje ljudi koji su se uzeli iz ljubavi i kojih se ljubav produbljivala kako su prolazile godine, iako je svako od njih bio stalno i s medjusobnim pristankom, nevjerno jedno drugom. Oboje su voljeli ljude svog vlastitog spola, ali ne i isključivo samo njih. Njihov je brak ne samo prebrodio nevjernost, seksualno neslaganje i druga izbivanja, već je na kraju kroza njih postao jačim i uzvišenijim. Oboje su pristali da poklone jedno drugom potpunu slobodu, bez propitkivanja i predbacivanja. Čestitost je proizilazila iz nečestitosti. Njihov je brak uspio jer nisu mogli živjeti jedno bez drugoga. Ako im je brak bio matična luka, onda su njihove ljubavne avanture bile samo usputne u njihovu životu. Oboje su se vraćali u matičnu luku gdje im bijaše obitavalište. Ova je knjiga zapravo hvalospjev braku, iako govori o braku koji se doimao promašenim, jer je bio nepotpun... Ipak je to bila jedna od najosebujnijih i najuspješnijih bračnih veza u kojoj je dvoje razboritih ljudi ikad živjelo«

Ako je ovo hvalospev braku, onda je postalo očigledno da svakakvih brakova ima. To je, dakle, zanimljivo. Na to ću se vratiti kasnije.

U knjizi se relativno malo govori o seru Haroldu Nikolsonu, mužu Vitinom i ocu Najdželovom, mada izgleda da je i on bio veoma koloritna ličnost. (Ali manje koloritan od Vite, zato što Vitini biografi, pored sve njene zanimljivosti, ističu da je ona bila i teška i često vrlo neprijatna ličnost). Visokog roda i veoma obrazovan, Harold je bio diplomata, političar i književnik. Naročito su bile zapažene njegove romansirane biografije Verlena (Verlaine), Tenisona (Tennyson), Bajrona (Byron), Svinberna (Swinburne), Sent-Beva (Saint-Beuve), kralja Džordža V i drugih. Odlično je govorio više stranih jezika (francuski, italijanski, nemački, farsi i drugi). Neki fini čovek.

A nešto kasnije sin Najdžel i ovako opisuje svoje roditelje: "Vita još od svog djetinjstva nikad nije prežalila što se nije rodila muško. Jednom je (svojoj ljubavnici) Violeti citirala poznatu izreku kraljice Elizabete Prve svojim dostojanstvenicima: ‘Kad bih imala šiljak mjesto rupe, gospodo, ne biste tako sa mnom postupali'. Od svoje je majke naslijedila dar za zapovijedanje, i u većini je slučajeva bila vrlo odlučna. Harod je opet posjedovao neke ženske osobine: svoju osjećajnost i svoju nježnost. Vita je kadikad ostavljala zastrašujući dojam, Harold nikad, iako je u društvenim i diplomatskim krugovima slovio za mladog lava".

Pada u oči da je Harold mnogo, i to nežno, voleo svoju suprugu Vitu; tolerisao je njene česte i otvorene lezbejske veze, pored ostalog i zato što je i on sam bio - biseksualac, odnosno zabavljao se (ponekad) s drugim muškarcima. Razlika medju njima bila je u tome što je on bio diskretan i umeren u svojim istopolnim vezama, dok su kod Vite to najčešće bile srceparajuće avanture, koje su ponekad dovodile u pitanju opstanak braka. Stoga je on njene lezbejske veze zvao 'petljancijama' (romantičarsko predavanje telom i dušom), dok je ona njegove veze s muškarcima nazivala - 'provodima', jer je on u svojim sporadičnim vezama s muškarcima, izgleda, tražio i nalazio prvenstveno telesno zadovoljenje. Kažu da nikada nije bio u nekoj dužoj ljubavnoj vezi s drugim muškarcem, dok su Vitine lezbejske veze - trajale, jer je ona umela da se zaljubljuje «do koske». Bilo kako bilo, priča se da je on zbog nje napustio i diplomatsku karijeru (pošto ona, u svojoj razmaženosti, nije volela da putuje i živi u inostranstvu s njim), kako bi bio s njom u Engleskoj i kako bi se zajedno bavili - vrtlarstvom. Naime, oboje su bili veliki zaljubljenici u drveće, cveće i zelenu travu, pa su kupili zamak u Kentu (Sissinghurst Castle) i tamo kreirali izvanredan vrt, à l'anglaise, vrt koji je i danas jedan od najlepših u Vel. Britaniji i ima više od 200.000 posetilaca godišnje. Vrtlarstvo im je, dakle, bilo zajednički hobi, pored pisanja. Za taj vrt se obično kaže da predstavlja «a tribute to their love and a visible expression of their personalities". Volim lepe vrtove.

Najveća lezbejska ljubav Vite Sakvil-Vest bila je Violeta Trifusis. Dok je Vita verovala da njena sopstvena priroda poseduje «paralelni dualitet», Violeta je važila za skroz-na-skroz lezbejku; ona ne samo da je prezirala muškarce i nije dozvoljavala da je dotaknu, nego se grozila i kada bi videla slike muške dece. Daleko bilo! S njom je Vita jednom izgubila glavu i pobegla od kuće, u Francusku (pritom se uglavnom oblačila u muško odelo i koristila za sebe muška imena - Julijan i Dimitri, dok je Violeta bila Eva), da bi se naknadno, ipak, predomislila i vratila kući, dragom mužiću i deci. Bilo je to izvedeno u stilu onog biblijskog povratka Sina razmetnoga,  ili, kako bi to Francuzi lepo rekli: Le Retour de l'Enfant prodigue. Harold je praštao, kao onaj koji mnogo voli.

Medjutim, medju onima koji vole da čitaju knjige, Vita je ostala najviše upamćena po svojoj vezi, kao što sam gore naveo, sa Virdžinijom Vulf, mada je ta veza bila daleko manje strastvena nego veza sa Violetom. A od veze Virdžinija-Vita imala je vajde i svetska vrhunska literatura. Naime, Vita je poslužila kao inspiracija (i model) Virdžiniji da napiše jedno od svojih najboljih dela - ‘Orlando'. (Sama Virdžinija Vulf je u svom Dnevniku od 5.10.1927. godine zapisala: "And instantly the usual exciting devices enter my mind: a biography beginning in the year 1500 and continuing to the present day, called ‘Orlando': Vita; only with a change about from one sex to the other"). Tako je Virdžinija Vulf transformisala Vitu Sakvil-Vest u androginog putnika/putnicu (jer je ona čas žensko a čas muško, ili obrnuto) kroz vreme. Ta knjiga je nezaobilazno štivo za proučavanje i razumevanje Virdžnije Vulf. Ovako Najdžel Nikolson to vidi: "Učinak Vite na Virginiju sav je sadržan u ‘Orlandu', najduljem i najčarobnijem ljubavnom pismu u književnosti, u kojem ona razlaže Vitu, smišlja je kroz stoljeća, prebacuje iz jednog spola u drugi, igra se s njom, odijeva je u krzna, čipke i smaragde, ruga joj se, udvara joj, ovija magličastim velom i završava fotografirajući je u kalu Long Barna, sa psima, u očekivanju Virginijina dolaska idućeg dana... Njezino je prijateljstvo za Vitu bilo najvažnije od svega, osim Harolda, upravo onoliko koliko je Vitino bilo najvažnije za Virginiju, osim Leonarda, i možda njezine sestre Vanesse. Ako pokušamo naći sliku i priliku odnosa Vita-Harold, onda je to odnos Virginia-Leonard, iako postoje razlike, jer je Virginia bila seksualno frigidna, a Leonard nije bio homoseksualac. Nihovi su brakovi bili slični po slobodi koju su dopuštali jedno drugome, po postajanosti njihovih ljubavi, po svom intelektualnom, duhovnom i nefizičkom temelju, po gorljivosti svih četvoro da uživaju u životu protiv svih konvencija, po tom da predano rade, igraju se vatrom osjećaja - i po njihovoj brižnosti jednog za drugo". 

Vita i Virdžinija su se poznavale, odnosno družile dvadesetak godina, sve do nenadne Virdžinijine (dragovoljne) smrti, 1941. godine. U tom periodu one su se mnogo dopisivale, izmenivši preko pet stotina pisama, koja su skupljena u posebnu knjigu. Za ta pisma se kaže da predstavljaju "a wonderful account of a close friendship between two highly intellectual women and the lives they led". Naročito volim ovo isticanje "intelektualne žene", jer takve mogu biti veoma zanimljive.

Naravno, ljubavi Vite prema Violeti i Virdžiniji bile su različite, jer su te dve žene umnogome bile različite. A da je bilo i drugih žena u Vitinom životu, bilo ih je. U poslednjim danima svog života, u jednom pismu Haroldu (njih dvoje su komunicirali pismima svakog dana kada su bili odvojeni, a ona mu se obraćala sa Hadji), ona je pisala: "Tačno je da sam jedno vreme u svom životu bila ludo zaljubljena u Violetu, ali to je sada daleka prošlost, ispucana strast (passion completely spent);  jedina istinska ljubav koja  je nadživela sve turbulencije u meni jeste ljubav za tebe i tvoja ljubav za mene".  

Na kraju, da kažem i to da je Vita Sakvil-Vest umrla u sedamdesetoj godini, šest godina pre muža Harolda, ostavljajući ga tako da duboko tuguje za njom. U svom Dnevniku, Harold je, tri sedmice posle Vitine smrti, zapisao: "O, Vita, isplakah oči za tobom". Sin Najdžel navodi da je često zaticao oca kako plače tiho za stolom; a ponekad je i glasno jecao šetajući se po njihovom zajedničkom, prelepom vrtu, onda kada je mislio da ga niko ne čuje i ne vidi. Ako patetičnost ostavimo po strani, dok ovo pišem Harold mi izgleda kao lep primer muškarca koji biva duboko ucveljen nakon suprugine smrti, sve do svoje smrti. C'est la vie. Jer se za njihov brak i danas govori: It was one of the happiest and strangest marriages there has ever been. Da, da, uvek je lepo čitati o srećnim brakovima, i o unesrećenosti onoga ko poslednji umre, zar ne?

Ipak, moram reći i ovo: mada sin Najdžel Nikolson u svojoj knjizi "depicts his parents as loving each other until the day they died", mnogima se može učiniti da taj njihov brak i nije baš bio brak u klasičnom smislu, već zajednica dvoje biseksualaca-intelektualaca, koji su prihvatili brak i ispunjavali "seksualne bračne obaveze" samo na početku, u prvih nekoliko godina zajedničkog života, u kom periodu su rodjena dva njihova deteta. Ostatak zajedničkog života, od oko četrdesetak godina, živeli su kao prijatelji, privrženi jedno drugom, što im nije smetalo da imaju homoseksualne veze s drugima. Da li je to bio «civilizacijski pomak napred» (a small triumph of civilization), kako negde pročitah? Ne znam. Ono što znam jeste da je taj brak formalno ispunjavao dva bitna, veoma bitna, uslova: (1) producirao je decu i (2) partneri su se svojski voleli/poštovali. Jedino što je, već nakon isteka nekoliko prvih godina, izostajala seksualna dimenzija, što su oni zdušno nadoknadjivali drugde, odnosno s drugima. Nije bilo, dakle, seksa «sve dok ih smrt ne razdvoji». Može li se tako? Odgovor je stvar shvatanja. Bilo kako bilo, mnogi kritičari su pozdravili objavljivanje knjige «Portret jednog braka», ističući: «The book created the legend of Vita and Harold who led compartmentalised lives, had multiple relationships, careers, published a tremendous number of books, created the Sissinghurst gardens and remained devoted to one another. It is a well written and well crafted tribute". (Bilo je, naravno, i onih koji su objavljivanje knjige smatrali svojevrsnim izdajstvom, te smatrali sramotnim to što je autor ukazao svetu na "intimnu dimenziju njegovih rodtelja"). Ta knjiga, napisana još daleke 1973. godine, i danas je veoma popularna. I danas kritičari i čitaoci ukazuju na nju rečima: »Read it. It's mind opening». A da je knjiga važna, pokazuje i činjenica da je po njoj državni BBC napravio popularnu seriju, pod istim naslovom.

Trivijalnosti:

- Vita je bila veliki frankofil; obožavala je francuski jezik, smatrajući ga preciznijim i izražajnijim od engleskog. Tako joj je smetalo ambivalentno englesko 'you', koje ne pravi razliku izmedju «ti» i «vi». Stoga je sa svojom ljubavnicom Violetom komunicirala na francuskom jeziku, koristeći mogućnosti koje pruža glagol «tutoyer» - da se, zbog velike medjusobne bliskosti, jedna drugoj obraćaju sa - «ti». A i nekoliko od svojih mnogih knjiga direktno je napisala - na francuskom. S druge strane, umela je Vita da se divi onome ko govori i piše dobar engleski. Tako je u jednom pismu Virdžiniji Vulf pisala: "How I envy your English--How do you manage to make it as limpid as French, and yet preserve all the depth of its own peculiar genius?"

- Vitina majka bila je poznata po tome što je imala mnogo neskrivenih ljubavnih afera dok je bila u braku sa svojim suprugom, Vitinim ocem. Medjutim, sve njene ljubavi bili su isključivo - muškarci. S tim u vezi, njoj je smetalo što njena kćerka Vita voli - druge žene, a još više što i njen zet ima sklonosti ka drugim muškarcima. U svojoj puritanskoj ograničenosti to nikako nije mogla shvatiti. Stoga, kada su Vitini sinovi, kao deca, dolazili kod nje, ona im je govorila kako "nemaju sreće sa svojim roditeljima, jer im je majka lezbejka, a otac peder". Deca su to, naravno, prenosila majci, što je Vitu izludjivalo. Jednom prilikom ispričala je to Virdžiniji Vulf, koja je na to reagovala bez mnogo razmišljanja: "Staru bi trebalo - otrovati".