Naš drug Staljin

Da li se komunizam i fašizam mogu izjednačiti po zlu?

Trst, 1950. Italijan stoji na bregu u zoni A, a naš Slovenac u zoni B. Slovenac drekne ka Italiji:

"Fašistiii!"

Italijan drekne ka Jugoslaviji:

"Comunistiii!"

A eho odjekuje:

"Istiii! Istiii! Istiii!"

Ova anegdota prilično odobro opisuje stav koji liberali imaju prema komunizmu i fašizmu danas. Obe ideologije su poražene, jedna u drugom svetskom ratu, a druga u hladnom, obe su inkompatibilne sa idealima liberalne demokratije, obe proizvode nasilje, uvode društvo u totalitarizam i dovode konačno od socijalne katastrofe.

Komunizam i fašizam (a posebno njihovi najtotalitarniji vidovi - staljinizam i nacionalsocijalizam) dakle treba da budu podjednako odbačeni kao totalitarne ideologije. Ali, iz nekog razloga, ovo mišljenje ne uspeva da uhvati korena nigde na Zapadu (pa samim tim ni u Srbiji). Postoji neka kvaka zbog koje, i dan danas, komunizam nije odbačen u istoj meri u kojoj je odbačen fašizam.

Pogledajmo nekoliko primera. Primer prvi: Jugonostalgija ili još bolje Ostalgie (žal za DDR-om). Zamislite nešto kao Reichstalgie? Nezamislivo. Film "Goodbye Lenin" je snimljen. Film "Goodbye Hitler?" Teško. Primer drugi: u Španiji Aznarovi narodnjaci se ubiše da objasne da nemaju veze s Frankom (iako ih je osnovao Frankov ministar Manuel Fraga), dok španski komunisti i danas s ponosom ističu vezu sa La Pasionariom (koja je bila njihov poslanik posle Frankove smrti) i Hoze Dijasom, staljinistom iz tridesetih. Primer treći: jedan od naših blogera ima Lenjina kao avatara. Zamislite da neko stavi Hitlera? Hmmm...

Mislim da je očigledno da komunizam nije toliko ozloglašen kao fašizam, iako oficijelni liberalni stav stavlja ova dva totalitarizma u manje-više istu ravan. Kako je do toga došlo? Zar tolike stotine stranica koje su napisane od Hane Arent naovamo, dokumentarni filmovi, inicijative u Evropskom parlamentu, zar ništa od toga nije imalo uspeha? Izgleda da nije.

Da bismo ovo razumeli moramo da istražimo da li između komunizma i fašizma ima neke suštinske razlike i to razlike koja ide na ruku komunizmu, jer se ta totalitarna ideologija drži uprkos naporima da se dekonstruiše. Nakon toliko godina, Staljin je i dalje naš drug.

Nekoliko primera koji ukazuju na suštinu razlike između ova dva totalitarizma:

Primer broj jedan: zamislite da nekom padne na pamet ideja o "socijalizmu s ljudskim likom". Nema potrebe za misaonim eksperimentima, ovo je smisio Aleksandar Dubček (socialismus s lidskou tváří). Zamislite sad da nekom padne na pamet ideja o fašizmu s ljudskim likom. Ne samo da s eovo nije desilo većje sama ideja potpuna besmislica (Suzan Zontag je inače koristila ovu frazu da opiše sovjetsku vojnu upravu u Poljskoj).

Primer broj dva: u okviru Staljinovih čistki optuženi je bio primoran (često upotrebom fizičke i psihičke torture) da prizna da je učestvovao u zaveri protiv Staljina. Priznanje i pokajanje su bili integralni deo staljinističkih progona. Hitler ne samo da nije primoravao Jevreje da pre egzekucije priznaju da su učestvovali u jevrejskoj zaveri, njega to nije ni interesovalo. Bilo mu je dovoljno da ih pobije. 

Komunizam je totalitarna ideologija koja je nastala na tradicijama evropske prosvećenosti, (otud ideja o ljudskom liku i potreba za priznanjem), dok je fašizam upravo uspostavljen kao antipod idejama proisvećenosti (otud su za naciste Jevreji krivi zato što su Jevreji, a ne zato što su nešto uradili). Zbog ovog odnosa prema prosvetiteljstvu, komunizam može najviše da bude najviše degradacija prosvetiteljstva, ali ne i njegova negacija.

U ovome leži i specifični horor komunizma, posebno staljinizma. Nacisti su se zadovoljavali time da ubiju ljude spolja, a komunisti su morali da ih ubiju i iznutra (iznuđeno priznanje je po meni kao još jedno ubistvo). Porediti komunizam i fašizam je kao porediti ubistvo iz strasti i ubistvo s predumišljajem. Ubistvo iz strasti, kao i komunizam, ne ubija samo žrtvu, za razliku od ubistva s predumišljajem i fašizma.

Ako u analizu komunizma i fašizma uključimo i njihov odnos prema prosvetiteljstvu, raspored snaga u drugom svetskom ratu dobija novu dimenziju. Zaista, zašto su se na istoj strani našli Staljin i Čerčil, a protiv Hitlera? Naravno postoje različiti geopolitički razlozi, ali Staljina i Čerčila je u isti savez gurnuo pre svega Hitler. Hitler je, dok je ratovao s Velikom Britanijom, objavio rat i Sovjetskom Savezu, a onda i SAD. Hitler je hteo da ratuje i protiv liberalne demokratije i protiv komunizma. Hitler je, jednom rečju, hteo da ratuje protiv prosvetiteljstva.

Odnos liberala prema komunizmu bi stoga trebalo da se unekoliko promeni. Umesto da istrajavaju u izjednačavanju komunizma i fašizma u čemu neće uspeti, potrebno je da komunizam analiziraju kao sunovrat ideala prosvećenosti. Komunizam se s fašizmom ne može meriti po zlu, ali se može meriti po tragediji. U ubistvu sa predumišljajem veće je zlo, a u ubistvu iz strasti veća je tragedija.

P.S. Super su komentari na prethodnom postu. Imam osećaj da je moguće da diskusija nekud vodi, a ne da se svodi na puko prepucavanje. Hvala svima. Nastavljamo. Ja sad udaram jedan post dnevno da nadoknadim što nisam bio redovan :)