Beograd vs. provincija

Provincija? Ne volim tu reč. Pre svega što se upotrebljava u pogrešnom kontekstu. Neko je podelio Srbiju na Beograd i njegove provincije, odnosno delove Srbije koje pripadaju Beogradu a ne Srbiji. Rim je imao svoje provincije, a Srbija ima prestonicu i unutrašnjost. Balaševiću zbog pesničke slobode mogu da oprostim Provincijalku, jer zamislite kakva bi pesma bila kada bi se zvala “Devojka iz unutrašnjosti“. Ne, ovde nije reč o pesničkim slobodama ili geografiji i pripadnosti Beograda unutrašnjosti ili ostatka Srbije Beogradu. Ovde je reč o ljudima koji tu žive ili bar pokušvaju da žive. Beograd ni ostatak Srbije ne mogu jedno bez drugog.

Na nekoliko nezavisnih tekstova, na različitim sajtovima, na raznorazne teme o Beogradu sam naišao na zlobne komentare kako su neke stvari loše u Bogradu zbog ljudi iz unutrašnjosti koji su tu došli. Svako ima neku svoju muku koja ga ja zatekla i za koju mora da krivi nekog (nikad sebe) i naravno po sili zakona uvek je neko drugi kriv. Prst je uvek na gotovsu samo treba da se uperi u nekoga.

Na žaljenje jedne studentikenje kako nema para ovo je dobila kao odgovor, citiram:

"A šta ćeš ti u Beogradu na studijama? Studiraj u tvom rodnom mestu, a ako tamo nema fakulteta to je sa razlogom - njive su prazne (a seljaci su u Beogradu)."

Nije to ništa novo da neko ovako nešto lupi, nego je za mene alarmantno što je ovakav komentar dobio skoro više pozitivnih nego negativnih preporuka. Onih koji se slažu sa ovom izjavom ima sve više, izgleda da im je deda ostavio tapiju na Beograd u testamentu.

Nema opravdanja ni za jednu stranu. Ja sam se prvo pitao kako se uopšte postaje Beograđanin? Da li se Beograđanin postaje rođenjem ili je potrebno da se ubije par domorodaca i onda da sve to aminuje lokalni vrač? Nije mi jasno odakle dolazi tolika mržnja sa svih strana? “Beograđanima“ su krivi provincijalci jer nemaju posla, jer bacaju đubre, jer pljuju po ulicama, jer se tuku... spisak je poduži, valjda nema, voleo bih da verujem da nema “Beograđanina“ koji to nikad nije uradio (na stranu što se zna kako je po PS-u). Provincijalcima su opet krivi Beograđani jer teško žive, jer su plate van Beograda mnogo manje itd. Problem je što ništa od svega ovoga ne može da se generalizuje pa zato jedni druge sve više počinju da mrze, a sve to naravno bez razloga umesto da krive vlast koja je najvećim delom kriva za sve veće klasne razlike među ljudima. Vlast mora da smiri Beograd, jer ako se u Beogradu narod pobuni, onda će sve da pukne, dok je u Beogradu koliko toliko podnošljivo za život, nikoga nije briga za unutrašnjost a ljudi iz unutrašnjosti će da nastave da migriraju za Beograd.

U svom svôm neznanju i muci svako traži nekog koga će da okrivi. Pošto nema konkretnog krivca onda se okrivljuju ljudi iz okruženja, posla, komšiluka. Rečenice su poznate, tipa “Ma šta je on tu došao iz vukojebine pa sutra dan moja deca neće imati posla zbog njega... “. U današnje vreme, ovo je jedan od glavnih razloga mržnje. Ljudi nemaju posla, teško je svuda ali često zbog niske kvalifikacije je konkurencija prevelika i čovek mora imati neki kvalitet koji će ga izdvojiti iz gomile, ali ako je ta gomila prevelika očigledno je da je prosto nemoguće doći do izražaja. Veoma plodno tle za rađanje mržnje prema konkurenciji.

Ljudi dolaze u Beograd zbog posla u ubedljivo najvećem procentu. Gomila ljudi koje znam i koji su studirali u Nišu su posle završenih studija otišli u Beograd da rade. Što je manja sredina, ima manje posla tako da je i bilo kakva konkurencija prevelika. Poslodavcima je super jer u većoj konkurenciji kadrova mogu da izaberu bolje i kvalitetnije ljude ali lokalcima u Beogradu to smeta jer onda moraju da se više pomuče da dođu do posla. Konflikti su očigledni i sve je spremno da opšta makljaža počne i gaženje preko glava drugih da bi se zadovoljio sopstveni cilj. Borba je bezobzirna i sit gladnom ne veruje.

Imam prijatelje iz Bele Palanke pored Niša. Prosečna plata tamo je nešto preko deset hiljada dinara ili što bi rekli cigani nekada desetak črvenih. Šta sa tim novcem možeš da radiš i kako da živiš? Koga da školuješ i gde da pošalješ na školovanje. Niš jeste blizu ali ima fakulteta koji samo postoje u Beogradu, šta onda? Ništa, dete iako možda talentovano za nešto neće moći da radi to što voli i želi nego ono što mora.

Sa druge strane sam viđao ljude po fakultetu koji su konkurisali na fakultetima u Beogradu i odbijeni su tamo pa su onda došli u Niš jer je imalo mesta i manja je konkurencija. Videlo se koliko im je krivo što nisu u Beogradu i uvek su mogle  da se čuju priče kako će odmah posle studija da odu za Beograd. Ovo je ono što je mene iritiralo neopisivo. Trčanje za Beograd po svaku cenu. Pa onda “beogradske priče“ od onih koji su uspeli da ostanu gore. Tačno je da glavni grad nudi neuporedivo više bilo kakvih mogućnosti, kulturnog sadržaja bilo koje vrste, koncerata itd. nego ostali ali to i dalje meni nije dovoljan razlog da od njega pravim statusni simbol i da mi to bude cilj u životu, da eto živim u Beogradu.

Radio sam i živeo u Beogradu nekoliko meseci i na njegovu žalost, nije mi se svideo (a možda ni ja njemu, ne znam). Mnogo toga što je imao da ponudi nisam imao vremena da vidim, što zbog previše posla i prekovremenog rada, što zbog drugih obaveza ali sve u svemu nismo se našli. Ono što sam primetio u Boegradu je da su ljudi mnogo više otuđeni jedni od drugih, što je moža normalno za velike gradove, ali za mene neprihvatljivo kao mesto za život. Nikog ni za šta drugo osim za svoje obaveze nije briga. Ljudi mnogo manje sažaljevaju i saosećaju sa drugima, mnogo manje ljudskosti dolazi do izražaja.

Zadnji put kada sam išao za neku vizu, više se ne sećam koju sam ostao da prenoćim pa sam se sutra dan vratio nazad. Za ta dva nepuna dana sam prisustvovao dvema potencijalnim tučama. Jednu sam sam izbegao zato što sam se ujeo za jezik pa nisam jednom kratežu od metar i po ništa hteo da kažem jer mi je rekao da mu stojim na putu (na trotoaru na Terazijama, baš mali neki trotoar) gde on hoće da prođe, a došlo mi je bilo da ga uhvatim i naglavačke bacim u kontejner pored, samo nogice da mu vire iz istog a drugi incident se zamalo dogodio na Slaviji kada sam bio u tramvaju kada su dvojica taksista htela da idu onom ulicom pored McDonaldsa a tramvaj im je zakrčio put. Ne vidim ništa problematično jer vozač tramvaja ne može da ide napred, gužva je (baš čudno na Slaviji). Međutim tim pilećim mozgovima to nije bilo očigledno i dovoljno jasno pa su kreunli da psuju i na kraju su uleteli u tramvaj i počeli da maltretiraju vozača, sve dok isti nije uzeo onu šipku za razdvajanje šina na skretanjima. Nisu neki aduti koje ti Beograd ponudi kada dođeš na dva dana, da bi rekao “E, ovde hoću da živim!“. A i sve češće se vrte po novinama članci da su neki stranci prebijeni u Beogradu. Dešava se to svuda, da stranci izvuku deblji kraj ali izgleda da u našoj prestonici to postaje hronično.

Danas u Beogradu najmanje ima Beograđana, što je možda i dobro za veliki grad, ali ta nekultura i mržnja definitivno ne potiču samo od ljudi iz unutrašnjosti ili od Beograđana. Za mene su najgori oni koji su došli iz unutrašnjosti a sad su veći Beograđani (malograđani) od svih Beograđana. Prijateljica mi je isto neko vreme radila u Beogradu i tamo je od koleginice koja je došla iz neke vukojebine, živi u blizini Obrenovca i tu je nekoliko godina čula reči “A ti si iz provincije?“. Što bi reko Njegoš:

Ne bojim se od vražjega kota,

neka ga je ka na gori lista,

no se bojim od zla domaćega.

Na našu sreću ovde ne postoji đavolji nakot, nego samo zlo u ljudima koje je sve više počelo da izlazi na površinu i da se manifestuje sve očiglednije.

Ne mogu da kažem da sam previše putovao ali sam opet putovao mnogo više nego većina mojih vršnjaka. Nigde me niko nije pitao odakle sam, ko sam i šta sam takvim tonom. Nikoga nije bilo briga odakle sam ja, kako sam došao i zašto sam tu. U našoj prestonici to postaje stvar prestiža.

Za mene je moje selo centar sveta gde god da budem i gde god da odem, sve ostalo će da bude provincija samo malo bliža ili malo dalja. Beograd i ostatak Srbije ne mogu jedno bez drugog, pitanje je samo kada će to i ljudi shvatiti a dobrim ljudima kapa dole odakle god bili.