Seća li se ko još Indeks profesora....?

 Prostor na blogu ustupio sam "marumi".

Ona je moj gost, autor. Piše o blatu, korupciji i Srbiji koju moramo promeniti ako želimo živeti kao ljudi.Marumi je za povod uzela "indeksovce", a mogla je i "deltaše", mogla je i  ove što neće anketni odbor, mogla je i "Kiprane" u raznim varijantama, mogla one Veljine putare...bar povodi ne nedostaju...

No da ne gnjavim...neka Vam Marumi ispiča. 

Da li se neko još seća Indeks-profesora ili to vise nije sexy tema? A bilo je toliko toga o najnovijim BMV-ima, Hamerima, konjskim ergelama, putovanjima…

Neki od profesora su viđani širom ovog malog globalnog sveta. Viđali su ih u Tripoliju, Pekingu, Amsterdamu  (gde su odsedali u čuvenom hotelu Krasnapolsky a gde odsedaju kraljevi, prinčevi i princeze kada dolaze na svadbe kod holandskih pričeva). Bilo ih je i na Sredozemnim rivijerama a i na Jadranskoj odnosno Černogorskoj rivijeri. Sve to u vreme kada ni muva nije mogla da izadje iz Srbije kada su ljudi imali plate 3 nemačke marke i to sa zakašnjenjima od po nekoliko meseci.

Jedan prijatelj, ličnost od ugleda, mi je jednom prilikom ispričao anegdotu kako se sreo sa nekim profesorima a koji su mu ispričali kako treba da putuju u Južnu Afriku ali im je nedostajalo samo 2.000 DEM ‘’. Bivši KG dekan se požalio kako njegove kolege u Italiji od jedne mesečne plate mogu da kupe automobil’’ na što je on odgovorio da mu to zvuči neverovatno osim ako je bio član italijanske mafije jer ima kolegu u Milanu i zna da i nije baš tako sjajno.  Ispostavilo se da kolega dotičnog predaje u Rimu, valjda rimsko pravo.

Onda mu je dekan ponudio da ‘’doktorira’’ kod njih na pravnom u KG, a on ga je pitao šta će on sa jugoslovenskim pravom dok je plavuša pratilja dekana prevrtala očima merkajući ga na što su onda oni primetili kako je on u pravu i da ni oni ne znaju šta će sa svojim kad se Jugoslavija raspala i više ne postoji.

Zadubi se on u temu i na sajtu http://www.scienceguide.nl/article.asp?articleid=102947 pročita imena nekih profesora među kojima i ime plavuše dekanove pratilje pa ukapira da to nisu tek tako bili obični profani. [‘’ Investigative judge of district court in Smederevo Predrag Lukic has said that the prosecutor has stated a demand that against professors Emilija Stankovic, Jasmina Nektarijevic, Dragana Petrovic, Nenad Djurdjevic and Predrag Stojanovic investigative activities should be extended for new criminal acts. Investigative judge has said that they will be interrogated again after proceeding this demand, but he couldn`t be more precise about the date...’’]

Dakle, faculty of Law in Kragujevac se pročuo nadaleko pošto nam se Srbija silno prolasvljala dugi niz godina.

Ko se ne seća izjava gavnog vožda 90-ih SM kada je govorio : - Moja žena (MM) je univerzitetski profesor!’’, dok je i ona sam izjavljivala: - Ja sam profesor na univerzitetu’’!?

Ja se tih izjava sećam, samo se ne sećan nijedne javne osude ponašanja kolega u Kragujevcu. Čak šta više čelnici grada Kragujevca su brže-bolje zauzeli defanzivan stav u smislu ‘’zavere protiv njihovog grada’’ jer, zaboga, svuda ima korupcije pa je to nešto ‘’normalno’’.

Pita me nedavno prijatelj šta bi sa profesorima a ja zavirim malo u Kragujevačku literaturu i kad ja tamo a ono Nezavisna Svetlost na prvoj strani kopuje velikim slovima: -  КОЋЕСУДИТИПРОФЕСОРИМАУХАПШЕНИМУАФЕРИ " ИНДЕКС "  i o tome kako navodno  ‘’Смедеревци пребацују лопту "специјалцима"  (ceo tekst na sajtu stranica http://www.svetlost.co.yu/index1.htm).

Čitajući tekst pade mi nešto na pamet kako smo, kad smo bili mali a kada nam roditelji nešto zapovede, znali to da prebacujemo na mlađeg brata ili sestru u smislu – mama i tata kuci, kuca maci, a maca dlaci, idi dlaka ti si laka, a dlaka zaplaka.’’

Ko još živi na ovoj planeti a da ne zna kako se donose strategije dok se napušta osnovni stav sa posledicama odbacivanja demokratije i istine koja nam se samo površno prezentuje. Analizirajući tekst uočavam nesumnjiv prikaz jedne igre ‘’sudarajućih mišljenja’’ što znači da je režiser pripremio predstavu i za sada samo viri iza zavese da proceni kako će publika reagovati i da li je spremna da je podnese i prihvati. To se zove opipavanje javnog mnjenja. Umesto uspostavljanja pravne države i sprovođenja Zakona uvodi de ‘’transparetna debata’’ o nadležnosti suda. Pri toj raspravi stavljeni su samo neki aspekti a kako bi se lopta lakše kotrljala dok se javnosti ne zavrti u glavi. (- Mi nismo nenadležni, i mi nismo nadležni, ne nego ste vi ti koji ste nadležni…’’) sve u smislu da se zaboravi kako je sve počelo. Prosej malo kroz ređe sito a onda tim brašnom mesi istinu dok je ne umesiš u TVOJU istinu a onu NJIHOVU istinu potpuno razmesiš tako da PRAVA istina nikada ne dođe na videlo. Tu smo barem majstori. Zamagli pa vladaj!

Skeper je krenuo preko Nezavisne Svetlosti i njime će se mahati sve dok ne dosadi onima koji bi da remete mir decenijskog sistema – alaj’ volim ovaj režim plata ide a ja – strajkujem!’’

U javnosti se nije mogla primetiti naročita podrška nedavnim štrajkovima u sudstvi što veoma teši jer to znači da nam narod nije izgubio dušu i njegov vekovni osećaj za pravdu a koji je rezonovao – No cure, no pay’’. Zato su štrajkovi kod građana izazivali samo gađenje dok je podrška dolazila samo od zainteresovanih iz sudstva ili pak nekih uvlakača koji su u tome videli rešenje svojih predmeta po zasluzi za podršku.

Ono što u tekstu NZ nedostaje je argumentativno stanje koje bi trebalo da donese jasan zaključak ali sada javno iako ga usmeni mi već možemo da slutimo. Mnogi pešaci po mukama sa srpskim sudom posle njihovog dugogodišnjeg iskustva sa domaćim pravnicima stigli su do Strazbura. Njih je sve više, odštetni zahtevi su sve veći ali to legalističku državu i njene odgovorne  čelnike ‘’jakih državnh institucija’’ mnogo i ne tangira. Oni su sigurni u svojim blinndiranim automobilima, porodice su obezbeđene. Jad i beda osiromašenog i neupućenog naroda je daleko od njihovih očiju pa ona tako i ‘’ne postoji’’.

U Srbiji se i dalje sve podređuje mišljenju najglasnijih i dok se dva psa biju oko koske, trece krdo besnih pasa odlazi sa prepolovljenim koskama. Oni koji ćute, obična sirotinja za njih i ne postoje, njihovo je da veruju doktorima koji pišu recepte ali namerno izostavljaju da im objasne da se viralno upaljena ubeđenja kojih je pun svet, jedino mogu ukloniti antibiotikalnim tretmanom ako se kura završi. Sumnja je pravi lek koji je delotvoran samo u međufazi u kojoj realni ljudi treba da dođu do ubeđenja a kako bi došao kraj sumnji.

Nezavisna Svetlost ne samo da budi sumnju, bez da kaže da se ustvari takođe radi o njenoj krajnjoj pobedi, ona onaj deo nacije koja je realna poptuno deziluzioniše da će u skorijoj budućnosti doživeti pravnu sigurnost gledajući epilog jedne najozbiljnije afere ikada obelodanjene u Srbiji. Zato je ovde sumnja na svom mestu kao neizostavno razmišljanje na putu koji treba da prođemo u našem nesigurnom životu i ona je ključ ka našoj nezavisnosti i individualitetu. Sumnja je i početak autonomije rasvetljenosti kao načina razmišljanja. Ona, dakle, formira temelj naših vrednosti samo ako je pobedimo. Pobede nema bez pobede pravde ali ne smao njihove, pa i naše, nego one prave. Tu pravu mi sigurno prepoznajemo i bez Nezavisne Svetlosti koja samo nosi epitet nezavisne kao što je to slučaj sa medijima u celini.

Sumnju u ovom kontekstu, u kontekstu afere afere Indeks kao afere u nizu, moramo prevashodno staviti u pravu perspektivu jer sumnja kao kazna  proziva ceo društveni tok. Jer afera Indeks nije tek tako jedna afera. To je afera SVIH afera, ona je alfa i omega stanja našeg društva u celini jer se mi danas susretamo sa nestručnim kadrom u SVIM segmentima našeg društva. Posebno temelj našeg društva – pravosuđe, zavrednuje naše kritičko posmatranje. Ko su nam sudije, javni tužioci, ko njihovih pretpostavljeni ? Kolika je njihova svest i odgovornost, kakva je njihova stručnost ? Mnogo je pitanja dok parametri koji se primenjuju moraju biti na najvišem nivou a mi znamo da nije tako.

A onda naviru pitanja u vezi suđenja; Zašto i ko to sada navija da im se sudi u njihovon gradu kada znamo da tamošnji sud predmete vodi decenijama? Ila baš zbog toga ? Otkud to da baš kragujevački javni tužilac, koji je sistematski odbijao krivicne prijave protiv gradskih moćnika, bude promovisan prvo u Specijalnog tuzioca za org, kriminal gde on kategorički odbija da promi svoje bivse Indeks-profesore iako organizovane krimose, dok sada kao republički (doduše v.d.) poručuje isto i da im treba suditi u Kragujevcu. Mora da računa da se vrati u svoj grad i da pomogne svojim promoterima. A ima tu i vise pitanja, ovo samo za sada.

I u tom sudu ima sudija koje nikada nisu donosile presudu jer jednostavno ne znaju da je napišu. Drugi opet presude donose po sistemu simpatija i sopstvenih empatija. To nisu odlučne presude koje grade duboko poverenje kao nagradu za daleku budućnost. U tim odlukama i ‘’rešenjima’’ srce dobija prostora jedino da kuca, ali gde je mir, šta sa gušenjem u grudima od gneva koji se ljudima uteruje?

Užas i nepodnošljivost takvog sličnog stanja se može naći u knjizi Saltykows familije Golowljow (Amsterdam, Van Oorschot, 1972, str.69) gde se opisuje jedna plemicka dama,  Arina Petrowna Golowljowa, koja krajem XIX-og veka pati u neizvesnosti oko ukidanja poseda. Kao naslednik velikoposednika celi svoj život je autokratski upravljala posedom koji je učerestvoručila ali polako ali sigurno je gubila kontrolu nad lakejima, seoskim najstarijim (‘’gradonačelnikom’’), njenim čuvarima, knjigovođama...

Prva kriza koju je Arina Petrowna podnosila nije toliko izazvana ukidanjem poseda koliko od dugotrajnih priprema ka tom ukidanju. Priče koje su se raznosile, onda plemićka većanja i nihove peticije, potom provincijski komiteti, a onda redaktorske komisije – sve to je toliko iscrpljivalo njenu snagu uznemiravajući je. Arina Petrowna, koja je imala bogatu maštu, u svojoj glavi je sada imala svakave ‘’miševe’’ koji su pored svoje  šarenilokitosti njenu fantaziju činile stvarnošću a koja čoveka mogu da obuzmu i oduzmu.

Arina Petrowna je na jedan drugi način izgubila kontrolu nad stvarima tako da je dve godine od jutra do mraka vikala: ‘’Kad bi hteli da donesu odluku o ukidanju poseda, znali bi smo barem na čemu smo ! Stvar se samo razmatra ! Nit’ je meso nit’ je riba ! Nit’ je meso nit’ je riba ... ’’

U Arini Petrownoj Srbiji je sumnjičavost jedina ta koja običnog čoveka čini zrelim. Postoje menadžeri i vladari koji taj mehanizam lukavo koriste kako nikada ne bi doneli odluku. Takvi menadžeri i vladari se nalaze u sudstvu i tužilaštvima Srbije u zakonodavnoj i izvršnoj vlasti.. Najveća opasnost za demokratiju nisu dogmatici, već intelektualci koji sebe veštačkim putem održavaju na vlasti držajući nas neprekidno u sumnji. Svaku nameru oni prikazuju kao dobru dok je jedna jedina namera opstanak na privilegovanim pozicijama. Oni su lekari u privatnoj ordinaciji i jedini koji san mogu izlečiti. Parole; - Hleb za tri dinara’’, Stručnost na prvom mestu’’, Živela (Nova/Stara) Srbija !....’’’sve su to samo sjajne parole : nikad više dogme, nikad više nepoštovanja (međunarodnog) prava, nikad više stradanja novinara, nikad više kufera punih Eura, drumarina, taksi i poštarina, nikad više duvana, ispita bez pojavljivanja kandidata, nikad vise….’’

Ova skeptička vorma ‘’higijenskog’’ mišljenja je naizgled hipokratska: drži masu u iluziji i ona će abstinirati zlo. Ako nećeš divlju hordu iza jednog mišljenja, onda je nesloga (bukvalno isto što i sumnja) pokrenuti u glavama ljudi prava probatna vakcina.

Ima ljudi koji celog svog života hleb zarađuju sejanjem sumnje (afera kufer da se neko diskredituje) , ( krivične prijave u fijoci protiv mladje generacije ako se drzne da preuzima vlast), i koji svaku teoriju, plan, predlog, izjavu u javnom domenu, stavljaju u obojeni koš.

Sva retorička sredstva pri glasnim pobunjenicima su pri tome dozvoljena, jer je cilj neznanje. Ako neko pokaže da nešto zna , bez obzira ko to bio, taj se proglašava ‘’izdajnikom iz pakla čovečanstva’’. Iako biti kritičan znači da je svaki materijal dozvoljen da se svet zaštiti od većeg zla.

U našem je društvu cilj uvek bio ostati nekako‘’u miru svim i sa svakim’’(= kohabitacija). Sumnja bez stava je se postavljala ispred zla u homeopatskom rastvoru  na isti način kao što se kafom suzbija nesanica. Kao u nadrilakerstvu. Od Starog Grčkog doba su skeptici i cinici ti koji su svoju promućurnost ulagali u pakao za sigurnos.  Rasvetljenje takođe veoma sigurno propagira ne donošenje pogrešnih odluka. Izricati misli unapred kao večnu vrednost je nedozvoljeno, znači skeptici posebno sprečavaju da dogmatici grade kule do neba. Mi samo treba da posmatramo, i da verujemo.
Sumnja je i kontardikcija. Sumnja nikada ne stoji sama po sebi. Potrebne su sigurnosti da bi moglo da se sumnja, kao sto se ne može lagati a da se ne zna istina. Ako nema sigurnosti, onaj ko sumnja zapada na kraju u ravnodušnost. Dezinteres više nije sumnja, već dogmatska sigurnost da ne postoje sigurnosti.

Vrlo je ljudski na osnovi preradljivosti (testa) i poroznosti sigurnosti iščekivati odluke koje jednom i zauvek mogu doneti (dogmatski fundamentalizam) ili odluku doneti da nema nikakvih saznanja (dogmatski skepticizam). Zadnje deluje pristojnije, ali je isto kao i kuršlus u večitom većanju na šta je Srbija osuđena.

Dogmatska neodlučnost obara svaku umerenost, svaku ideju, svaku teoriju, svaki plan, svaku pretenciju stručnosti na bilo kom polju. Tu je naša nemoć da stvorimo pozitivnu sliku jedne ne-dogmatske kulture. Za to su potrebne sigurnosti koje čak mogu da steknu formu ideala. Sumnja je gorka: ona je samo sredstvo do cilja. Ako počneš da je voliš, ako dušu prodaš Mefistu, onda moraš da snosiš sudbinu Fausta. Gete sebi nije dozvolio da dodje dotle. On je sigurno smeo da sumnja: “Ustvari ti znaš samo da malo znaš. Znanjem raste sumnja.’’

Ali stari Johann Wolfgang je preporučivao da se ne miruje u sumnji. Odbrana svega što ima vrednosti zahteva aktivan skepticizam, koji nepekidno sam sebe pobeđuje tako što  redovnim  iskustvom dolazi do neke vrste uslovne sigurnosti.

Rekoh i spasih dušu.

-          Ako vam je dobro, onda ništa’’ najlepši je slogan za mene, koji je ikada osmišljen.

Ja samo još jednom upozoravam i pozivam vas da se setite 90-ih, i  profesorke od Dnevnika, profesorke doktorke od Eutanazije, od BMW-a i zlatne narukvice, profesora od Humera i dekana od ergela, koji su TADA učili NJIH  kako da se SADA leg(ij)alno pravi magla.