Vrsta u nestajanju

Osvedočeni prisluškivač tuđih razgovora po prevozu izuzetne memorije prenosi vam današnji razgovor dva milozvučna, mlada ženska glasa čije će se pojave ukazati na kraju vožnje. (To što govorim o sebi u trećem licu ne uzimajte kao ozbiljan simptom ludila.)

B: -Pojeli su me juče komarci dok smo radili. Sve vreme crtamo, na suncu, točeno pivo, u kupaćem, ali je super...

Ona druga: -Spremate klub, a?

B: -Pa da.. to posle posla. Nego, znaš da mi se sestra upisala u istu školu. Sledeće godine smo ista smena. Užas... Mada, bolje da je imam na oku. Ova najmlađa... mogu da garantujem da je fino dete. A  Marija...hm.. Malo je bucka znaš i iskompleksirana, pa onda se uteže, mini suknje neke, ’95. godište, a oblači se kao da ima trideset (u svetu tinejdžera ekvivalent matorosti – prim. bp*). A znaš kakve su kod mene u školi... Brate...

Ona druga:- Ma i kod mene, debele neke kad se utegnu u helanke... to bre sve ... misli da je riba ako se utegla... Nema tri- četri da su dobre ribe.

B: -Ma i kod mene, frakaju se, foliraju se, airmaks, dizelašice, mene gledaju kao čudo kad dođem u skejterkama... A ortaci me svi gotive, zato što sam ja, ja.. Zato i kažem Mariji... sve što radiš radi zbog sebe. Ako se sebi ne sviđaš, nećeš ni drugima. Izgladnjuje se bezveze, jede jednom dnevno nešto bezveze. Umesto da jede šta treba, salate i to, i da je tri puta na dan... Ovako i dalje debeljuca, a gladna.

Ona druga: -Pa da. Kod mene u Zemunu ima tih nekih po školi, kao ribe, opako gledaju, a ni jedna brate lepa nije. Samo se utegla..

B: -Mene pitaju tako neke po školi, kako bre tebe svi gotive. Lepo, ne foliram se, volim da izblejim sa ortacima, popijem pivo, ne treba da me  vodaju na koktele, zezam se, baš me briga i da čupava dođem u školu, to sam brate ja, a ne kao one. Jedno u školi, drugo u kraju, treće kući i samo pare ... Zato me Marija nervira, sve zato što neko drugi radi, kaže... mala je.

Ona druga: -Ma, da, pa proćiće je gluposti, samo ako nema neku kokošiju ekipu u školi.

B: -Valjda, sad ćemo prečicom kroz Prizrensku pa gore...

Ona druga: -Kroz Prizrensku, što ne kroz prolaz?

B: -Ma jok, gužva dole i vrućina... sa’ ćeš da vidiš. E dok nisam krenula u srednju, nisam znala ništa po gradu, samo Brdo..

I odoše...

B. je lepa, sa velikim, šarenim minđušama. Ima krupne oči, crnu kosu, kratak crni šorts i šarenu majcu i čudne patike (biće da su to skejterke).

Ona druga ima farmerke, baletanke i belu majcu. Čini se da je lepa. Sve čujem, ali ne uspevam baš sve da vidim.

Valjda treba da prođe 50 godina da niko ne vidi životinju određene vrste pa da se proglasi nestalom.  Ne znam kako je to sa ljudskim vrstama. Tek, ja sam veselo odskakutala na posao, ohrabrena saznanjem da devojčice još nisu nestale. Govore "brate" i nose čudne patike, ali su svoje, imaju ortake, nije im važno da budu in, da budu ribe, mršave, debele, utegnute, našminkane, sponzorisane, poznate, važno im je da su one .. one. A male su. I kapiraju.

 ______________________________________________________

*bp-bloger-prisluškivač