Između urlika i muka - Srpski Film

Srpski Film definitivno nije za svačije oči. A ubeđen sam da možda nije ni za one koji naivno misle da ih apsolutni moralni relativizam na granici nihilizma, hard core pornografija, zversko kasapljenje, tabu teme kao što su incest i pedofilija, ne dotiču previše i da ih mogu gledati kao fenomene izgrađene u svetu celuloidne trake. E pa nije tako!

Nekoliko dana mi je bilo potrebno da razvijem svoj stav o najnovijem ostvarenju srpske kinematografije – Srpskom filmu. Nije mi bilo lako da se odlučim da li da uopšte nešto i napišem o Spasojevićevom filmu - toliko stvari mi je padalo na pamet tokom gledanja i u danima nakon gledanja da sam vremenom počeo da mislim da neću napisati baš ništa... Zašto?

Pa kao prvo, hype oko Srpskog filma traje evo već skoro dve godine (snimanje je završeno u jesen 2008.), word of mouth glasine su dostigle svoj vrhunac početkom ove godine kada se pročulo da je zbog problematičnoih scena jedna rolna filma komisijski spaljena (to se desilo Nemačkoj gde je bio u postprodukciji), kasnije je i Sergej Trifunović (promovišući mjuzikl Kosa) podgrevao svakakva nadanja nas fanova, a kada se konačno desila svetska premijera u Teksasu – očekivanja su već dostigla neverovatne razmere. Ali eto, sada je jul i iako se pre oko mesec dana na festivalu u Novom Sadu desila i srpska premijera – od distribucije i bioskopskih projekcija (ili DVD izdanja) za sada i u dogledno vreme nema ništa.

Kao drugo, ekstremni produkti svetske kinematografije mi uopšte nisu strani. Kao što nisu strani ni većini filmofila – Salo:120 days of Sodom, Irreversible, Caligula, Last House on the Left, Cannibal Holocaust, kao i novija ostvarenja poput filmova Martyrs, Inside, Visitor Q i Antichrist - svaki malo otvoreniji  poštovalac filma je pogledao bar neko od ovih ostvarenja. Ali ovo je nešto zaista drugačije! Ovo je nešto naše, nešto blisko, nešto odavde. Udara jače, boli više!

Kao treće, internet komentatori i neki srpski mediji nisu propustili da spojluju neke od ključnih scena iz filma, pa su mi i pre gledanja neke scene bile objašnjene. Otprilike sam znao šta treba da očekujem i koji su neki od delova zapleta....

Ipak, i posle svega toga nisam bio dovoljno spreman i nisam mogao da ne budem zapanjen i da ne ostanem nem, zbunjen, izgubljen i na kraju potpuno dotučen ovim ostvarenjem.

Zaplet već znamo svi, Miloš (Srđan Todorović) je bivši porno glumac koji dobija ponudu koja se ne može odbiti. Srađan Spasojević nas s' lakoćom uvači u naizgled ne tako mračni svet srpske porno industrije (koju mi koji nismo neki porno fanovi poznajemo preko ostvarenja Made in Serbia), industrije u kojoj iza smehotresno jadnog produkta u kojem se svakakvi socijalni slučajevi  prostituišu ispred kamere, stoji organizovani kriminal, političari i neizbežna SDB. Iako se odavno povukao, i iako se posvetio porodici i svom sinu, Miloš što zbog prilične dosade i besposlenosti, što zbog neizvesne budućnosti i izvesne skore besparice, prihvata još jednu, poslednju, ulogu. Miloš prihvata ulogu u filmu u kojem ne zna scenario, ni ko su ostali glumci, ni ko su budući gledaoci ovog ostvarenja. Njegovo neznanje o detaljiam filma je potrebno zato što ambiciozni art house režiser Vukmir (Sergej Trifunović) u stvari snima snuff filmove, za posebnu klijentelu i ogromne pare. Matrica po kojoj se odvija radnja – ulazak u igru sa đavolom -  je već više puta viđena, što u filmovima, što u knjigama. Ipak, iako ovaj put ugovor sa đavolom podrazumeva nešto onako banalno kao što su to materijalna sigurnost i izvesna budućnost jedne porodice, scenarista se potrudio da ugovor bude ispoštovan sa najgorom mogućom brutalnošću i nemilosrdnom beskompromisnošću. Scenarista se naime potrudio da ugovor bude poštovan i nakon smrti jedne od ugovornih strana...

Aleksandar Radivojević je zaista napisao jedan veoma surov, podmukao, besraman, svirep, nehuman, beskrupulozan i što ne reći gnusan scenario. Scenario koji ne samo što se ne libi da udara ispod pojasa, već samo ispod pojasa i cilja. A udara strahovito! Na momente se Radivojević toliko zanosi da čak i izmišlja neku novu srpsku tradiciju (neku novu srpsku etnologiju) da bi iz svoje perspektive, koja je s onu stranu mizantropije, rekao još po nešto o nama (samo nama?) što nas čini onakvim kakvi smo. Iako ga znamo kao velikog poštovaoca horor filma, iako o  temi strave i užasa zna možda i previše (zajedno sa Nenadom Bekvalcem je radio TV emisiju Šok Koridor na TV Art) Radivojevću sigurno nije bilo lako da u svetu u kojem je pornografija, u svim svojim vidovima, postala mainstream i chic, dok je u kinematografiji kasapljenje postalo najnormalniji deo u skoro svim žanrovima, odvede gledaoca daleko iza kasapljenja i daleko iza pornografije. Radivojeviću to ne samo da uspeva, ne samo da se ovde snagom buldžera ruše mnoge (sve?) kinematografske granice, što kao da podrazumeva i rušenje granica dobrog ukusa,  već zaista ostaje teško zamisliti šta se tu još na ovu temu može reći... A ne biti komično over the top!

Srdjan Todorović je ovde ostvario ulogu svog života, ulogu prema kojoj će (e sad da li na sreću ili na žalost) ostati upamćen još dugo, dugo (ne samo u Srbiji). Možda je suviše rano za njegove godine i njegovu karijeru da već sada stigne do svog vrhunca, ali eto desilo se sa Srpskim Filmom. Nikako ne treba smetnuti s uma monstruoznog Mefista - Vukmira u liku Sergeja Trifunovića. Mislim da pitanje radi li se o najboljem savremenom srpskom glumcu ovaj put dobija svoj jednostavan odgovor! Što se mene tiče, on jeste  trenutno najbolji srpski glumac. Koga smo još imali? Slobodan Beštić! Njegova pojava je za mene bila ogromno iznenđenje! Ovde tumači Miloševog brata Marka i na taj neki podmukao način (naime, nisam ga nikako mogao zamisliti kao negativca) odrađuje sjajan posao! O prelepoj, umetnički veoma hrabroj i u porno-chic fazonu užasno seksipilnoj Katarini Žutić se može reći samo to da je se nisam dovoljno nagledao! Jelena Gavrilović je takođe odlična, njoj pripadaju dve emocionalno najjače i ujedno najviše srceparajuće scene u kojima se jedna dečja pesmica pojavljuje na dva zapanjujuće drugačija načina.

Mora se reći i to da je Srpski Fim pre svega žanrovski film. Radi se o hororu, filmu strave i užasa. Radi se o filmu koji bi zajedno sa ostvarenjima kao što su  Život i smrt porno bande (Mladena Đorđevića iz 2009.), i  već pomalo zaboravljenim filmom Dejana Zečevića - Četvrti čovek (iz 2007.), mogao da odradi baš ono što su davnih sedamdesetih za američku kinematografiju uradili filmovi kao što su Texas Chainsaw Massacre i Last house on the left. Jer  savremeno srpsko društvo deli mnoge sličnosti sa post-vijetnamskim američkim društvom – u javnom diskursu preovlađuju teme nestajanja vrednosnih orijentacija, redefinisanja odnosa sa prošlošću, tumačenja ne tako davnih nacionalnih poraza, gubljenja ličnog i društvenog identiteta, javlja se sukob i borba na život i smrt između različitih slojeva društva, živi se u sadašnjosti opterećenom prošlošću i živi se bez nede koju donosi pogled u budućnost, ljudski život ne da je jeftin nego ni nema neku opipljivu vrednost i cenu ...  Srpski Film tako smešta Srbiju i srpski narod među one koji umeju i mogu da se kroz umetnost na  otvoren i  iskren (u ovom slučaju i pomalo preteran) način bave onim zaista najkontraverznijim i najnedodirljivim temama ljudske prirode i ljudskog stanja.

Kao takav, Srpski Film definitivno nije za svačije oči. A ubeđen sam da možda nije ni za one koji naivno misle da ih apsolutni moralni relativizam na granici nihilizma, hard core pornografija, zversko kasapljenje, tabu teme kao što su incest i pedofilija, ne dotiču previše i da ih mogu gledati kao fenomene izgrađene u veštačkom svetu celuloidne trake. E pa nije tako! Kao što je to neko sjajno primetio - neke stvari se ne mogu razodgledati (cannot be unseen). Neke scene ako jednom vidite ostaju sa vama do kraja! Svi filmovi ekstremne kinematografije koliko god da ste ih gledali jesu strani filmovi, postoji ta neka izdvojenost i komotnost stranog jezika, stranog podneblja, stranog mesta dešavanja, dok u ovom slučaju gledate nešto potpuno naše! Ako pogledate Srpski Film budite sigurni da ćete videti stvari koje će iz vaših ustiju izmamiti bar pokoji urlik, ali nasuprot tome, posle gledanja još dugo će vašom zamračenom sobom vladati muk. Kroz neku svoju teško dohvatljivu i apstraktnu poruku Srpski Film je možda najmorbidnija i najbesmislenija psiho-šok terapija ikad zamišljena – ali je ipak neka terapija! Ako smete - pogledajte Srpski Film. Ako ništa drugo samo zato da bi se mogli time hvaliti drugima... Ja sam odgledao Srpski Film!