Kad se Jevrem veseli....

Oj, joj, sad si se toj setila.. A jes, u pravu si, i ja kad zamiriše leto setim se mog oce.. Višnji da mu da miran san..

Jes, rekla sam da ću i toj da pričam. Toj, kako se veselio Jevrem, toj je svaku njegovu meraklijsku noć pantilo selo, dole do Mezulane i Rogota se čule daire i Cigani..

Imao je moj oco teške muke u sav svoj vek. Mlad je osto bez oca i majke, sami, on i brat na imanju, trebalo je steći i sačuvati, a bio je i čuvaran i trgovac koliko je bio i seljak. Umeo je i raditi zemlju, i mal i zrno prodati, umeo je bogami i da sačuva dinar, ali je umeo, neka mu je laka zemlja, i široko da potroši i saspe ciganki kesu para u daire.

Mene je mati vako pričala, da je oco prvi put zvao cigane kad je prvo djete ona rodila, a posle toga nije godinama, jer su im, malo malo, djeca rađala i umirala.. Pa je oco, kad je mati poslednje djete pre mene saranila, kazao da je, možebiti, bolje da ne rađa više, kad se djeca ne drže da se više ne muče ni ona pri porodu ni on na radost koja ne traje dugo, a muka sa svakim grobom sve veća. I nije moja Miljana više rađala, tri, četri godine nije rađala, pa onda joj se omaknem ja. A kad je se potrevio dan da je neka godišnjica da su prvo saranili i na taj dan bi najmanje imalo dve godine, oco je taj dan došo iz Jagodine sa bandom Cigana i celo selo digao na noge. Celo popodne, celu noć i sutra do mraka su cigani pevali i tresle daire, a i moj stric Dušan je pevao, mnogo je imao lep glas... Oco se nije treznio. I svaku je pesmu plaćao i tražio, daj sad jednu pesmu za moje prvo a sad jednu za moje zadnje... I ne da kaže za prvo djete i poslednje djete, samo toliko, za prvo i zadnje... To je bila prva njegova terevenka...

Tako mu je ušlo u krv, pa je potom, tako, triput na godinu, znao da skupi cigane, a i oni su već znali, kad pošalje Jevrem po nji, znaju da je to po tri dana dernek kod njega.

Mati je se prvo bojala, bilo je stra' da se ne propije i da ne arči kuću, al je kasnije vidjela da je toj tuga za djecom što se ni jedno nije održalo, pa u Popovića kuče, od dva brata ko dva brega i dve žene njiove ni jedno djete da zaplače i ni jedno da pređe godinu dana.

A pričala je mati, kad sam se ja rodila i Latinka me mojoj materi sa stomaka uzela i kazala onoj, ovo ti djete uzimam ja, ti mu nisi majka neg ja, tad je oco doveo cigane i moju Miljanu digo da se i ona veseli, sve kao da se porodila Latinka a ne ona. Ni te babine nije ležala Miljana no Latinka, šes nedelja nije izašla iz kuće, to sve da se vrazi prevare da je mene kobajagi Latinka rodila. I posle pitaš što sam bila razmažena i gazda u kuću, pa ja sam, do brata Svetozara, bila zadnja iz loze Popovića, da se nije rodio Svele, meni bi doveli muža i nekako bi ga sobalili da djeca koju rodim imaju moje prezime da kuća opstane, ih, pa nije jedan prizetak pristao da mu žena rađa djecu i piše na devojaćko prezime, i-haj, bilo toga kol'ko 'oćeš.

Posle, kad sam porasla, znala sam i sama, ide oco konjem, skoči na zemlju i vikne majci, Miljana, vadi neko vino i rakiju, sa'će Cigani.. Mati samo klimne, zna da se tu ne poriče, uvatila ga uja njegova, samo namesti stolove ako je leto u avliju, a ako je ladno onda u vajat, povadi vino, rakiju i vikne djevojke iz komšiluka na brzinu nešto da se mesi.. Desetak tepsija pita i malo suvog mesa, mrsa, sira, kajmaka, kiselih paprika ili koješta što se ima po kacama i u zimnici. To je celo posluženje. A posle par sati, sa prvim mrakom, stigne ciganska banda, tri pevačice, jedna uvek matora, što svaku pesmu zna, jedna mlada što ima lep glas i treća da više igra nego što peva. Sa njima, 'armonika, violina i nekad bude i truba... I s njima stari ciga, koji pazi na pare i na žene i još bude jedan što svira frulu il zurle.. i tako, dođu, pa je pesma celu noć, nekad i sutra do podne, dok oco svu muku koju ima ne istera, posle je miran i nasmejan do sledeći put.. U to vreme, sa ciganima, već pristignu i očevi prijateli iz sela, skupi se, tako, desetak domaćina, pa udri po pesmi.. I žene dođu, kobajagi da pomognu Miljani, ali i da se i one malo provesele i malo i da nadgledaju muževe...

A nije oco mnogo pio, kad dovede cigane, dal popije i litrenjak, ili polić rakije, ne pije on da se opije, nego, tek da može na sav glas da peva. A brata svog, Dušana, šljepi onom šaketinom po plećima, pa mu kaže, ajde, pevaj onu našu, i nema to veze koju će pesmu stric da peva, koju god zapeva, oco viče, tu, tu pesmu, ta je naša.. A mati, Miljana, malo nadgleda po kuće devojke koje poslužuju a malo sedi sa njim i ostalima u dvorištu, a čim oco vidi da je nema, viče na sav glas, de je mene moja domaćica, pa Miljana ide niz dvorište i mrmolji, ete, eve me, šta vičeš, tuj sam, pa mu priđe pa kaže, što ću ti ja, evo ti vidi kaka mlados i lepota, glej malo ove devojke, šta si na mene navalio, i smeje se... Neću ti se valjda ja peti na astal i igrati čoček? A oco svaki put preti kako će da je popne na astal da mu igra, a ona se kao brani i viče, crni Jevreme, de ću ja to....

A umjela je, bivalo je i toj, kad je baš dirne neka pesma u žicu, umjela je da posle neke tugovanke dovati daire, one velike, troredne, pa da vikne ciganima da joj sviraju njenu pesmu, pa kad krene da peva, a dairama lupi o desni kuk, pa o levi lakat, pa u levi dlan pa ih protrese, pa tako, sve brže i brže, samo vidiš kako vijore oni trake sa daira, a marama joj spadne... Kad joj odsviraju to njeno i ona odpeva, onda izvadi dukat i uvek dukat, baci u daire i da ciganki i kaže, alal ti ženo zanat.. Pa pobegne u kuću, malo od sramote što je pevala pred ljudima a malo više da otplače svoje..

Ne pantim tu pesmu koju je volela, bila je neka teška, vlaška, nešto, lju, e judicu e, ne znam, nikada nisam mogla ni tri reči vlaškog da sastavim, ali pantim da je moja strina Latinka navek plakala dok moja Miljana peva.. Pantim da je pesma nešto kao sunce moje, živote moj, tako nekako...

Eto, mene se u familiju zadesilo da je stric Dušan imao glas ko anđeo višnji, a međ mojom decom niti jedno.. Imam od Divne unuku, Itanu, oj, da je tela da uči pevanje, prodala bi ja i krov nad glavom  da je školujem, kaki glas lep ona ima, ali nije tela, tako, peva kad se skupi familija, kad je kakvo slavlje... I Djina mi peva, ali kad nju čujem, e, ko da je usto moj pokojni stric... Kako se to namesti, na žensko djete taki muški glas, jak i širok, pa kad mi zapeva, ja se sva naježim, pa još kad potrevi pesmu, ja se smijem, a suze same idu....

Ako, ja volim pesmu, samo nek se peva, lakši je i život...

Nisam sasvim sigurna koliko je politički korektno reći Cigani ili treba Romi. U svakom slučaju, neka se Cigani/Romi ne naljute na nas, moja baka od 90 godina i ja, nismo sasvim sigurne kako je pravilno, pa pišemo onako kako pričamo....

Djina