PROAKTIVNO (NE)INFORMISANJE

Autor: Rodoljub Šabić

Od početka godine do danas na adresu Poverenika za informacije stiglo je 1.600 žalbi. Samo u poslednja dva meseca 500. To je veliki broj, koji je sam po sebi zabrinjavajući. A posebno je zabrinjavajuća činjenica da se značajan broj tih žalbi podnosi da bi se, tek uz intervenciju Poverenika, dobile informacije koje bi morale da budu dostupne, bez ikakvih problema. Informacije o budžetima i budžetskim rashodima, sistematizacijama i broju zaposlenih, platama, troškovima reprezentacije i sl. trebalo bi da budu uredno i ažurno objavljivane u informatorima o radu, na zvaničnim elektronskim prezentacijama organa vlasti, znači i bez posebnog zahteva dostupne najširoj javnosti.
„Indolentan" odnos prema obavezi objavljivanju informacija na proaktivnoj osnovi je vrlo indikativan. Utoliko pre što je upadljivo uočljiv, ne samo kad su u pitanju Informatori o radu, već i u drugim zanimljivim slučajevima.
Tako je, recimo, u, još krajem prošle godine, donetom Zakonu o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji u čl. 6. lepo napisano:
„Podaci o broju zaposlenih i angažovanih lica, kao i podaci o iznosu isplaćenom za njihove plate, dodatke i naknade jesu javni.
Organi državne uprave, javne agencije i organizacije za obavezno socijalno osiguranje dužni su da podatke iz stava 1. ovog člana objave na svojoj internet prezentaciji, na kraju svakog meseca.
Registar sa podacima o broju zaposlenih i angažovanih lica u organima državne uprave, javnim agencijama i organizacijama za obavezno socijalno osiguranje i o iznosu isplaćenom na ime njihovih plata, dodataka i naknada vodi se u ministarstvu nadležnom za poslove finansija i objavljuje se na internet prezentaciji tog ministarstva."
Manje više isto predviđeno je i u čl. 11 Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u lokalnoj administraciji. Dakle, iako je objavljivanje broja zaposlenih u organima vlasti i iznosa sredstava koje se troše na njihove plate i naknade ne samo nešto što se po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama podrazumeva, to, još jednom dodatno i posebno predviđeno i u ovim zakonima. Ali, uzalud. Jer, ne samo da na veb sajtovima organa vlasti tih podataka nema, da „naravno" nema ni registra na sajtu Ministarstva finansija, nego se te informacije uskraćuju i onda kada ih neko izričito traži.
Objavljivanjem ovakvih informacija bio bi ne samo smanjen broj žalbi, već bi organi vlasti mogli ostvariti dva, za njih korisna cilja. Izvršili bi zakonsku obavezu objavljivanja Informatora o radu, a i oslobodili se obaveze da bilo kome posebno dostavljaju takve informacije, jer je po zakonu dovoljno da tražioca upute samo na to gde su objavljene. Prednost je očigledna, pa je logično da njeno „neprepoznavanje" kod javnosti najčešće izaziva osećaj da je reč o namernom uskraćivanju informacija što, naravno, ni malo ne doprinosi ionako ne suviše visokom autoritetu vlasti.
Jedan od prvih koraka na dugom i mučnom putu koji je pred nama, a koji vlast mora da napravi ako želi da potvrdi „visoke administrativne kapacitete", kojima se neki njeni predstavnici često diče, je da učini nespornom obavezu vlasti da, generalno, što više informacija o svom radu i u vezi sa njim daje javnosti na proaktivnoj osnovi. To je način da se medijima i širokoj javnosti omogući da daju koristan doprinos izgradnji efikasnije i bolje organizovane vlasti i borbi protiv neracionalnosti, neodgovornosti i korupcije. A očigledno je da nam je svaki doprinos itekako dobro došao.