Vrći bre moj dinar

I Slučaj lakovernog detlića

Ulazim u dragstor, pazarim par sitnica i onda sledi poznata situacija na kasi.

Ja: Izvinite, niste mi vratili kusur.

Kasirka: A, pa nemam sad sitno da vratim.

Ja: To mene ne interesuje, ja hoću moj kusur.

Kasirka: Ma nemam bre čoveče, ajde sklanjaj se. Praviš gužvu tu vidi koliki je red!

Ja: Ne sklanjam se dok ne dobijem svoj kusur.

Kasirka: Ama čoveče bre nemam da ti vratim, znaš šta znači kad nemam?

Ja: Ne znam!

Kasirka: Ne mogu ja sad da ti rodim tvoja dva dinara!

Ja: To ti vidi na ginekološkom, ja čekam svoj kusur.

Radnica ustaje i ide do susedne radnje da pozajmi ”Dva dinara druže”, sve psujući onako sočno usput a ja ostajem da čekam. Već se čuju dobacivanja od pozadi: ”Ajde čoveče ja ću da ti dam dva dinara, žurimo... ”

Ne radi se više tu o dva ili ne znam ti ja kol'ko dinara. Radi se o principu, o jednoj kulturi i to onoj najobičnijoj. Ljubaznost ne košta ništa ali znači mnogo, bar meni. Radnica se vraća onako vidno besna i daje mi nazad moja dva dinara. Na šta se ja lepo zahvaljujem rečima:”Doviđenja, do sutra.”

II Slučaj usrane države

Moj tata drži mali dragstor tamo kod nas u selu. Uglavnom tu svraćaju ljudi iz sela, mada svrati i poneko sa strane. Jednom sam bio u prodavnici kad je došlo jedno dete tu iz sela. Dečak ima oko osam-devet godina. Ne živi tu baš blizu, ali zato odlično vozi bicikl. Pazario je ujutru ono osnovno i još se prebira da li ima dovoljno za sladoled. Fali još dva dinara za sladoled. Radnica mu daje sladoled rečima: ”Evo ti sladoled, donećeš dva dinara sutra.”

Dečak radostan uzima kesu i odlazi a čovek pored vadi legitimaciju radnici, predstavlja se kao finansijki inspektor i počinje da piše kaznu jer ne sme da se da fiskalni račun ili roba bez para. Kazna je bila dvadeset hiljada dinara. Radnica se unezverila, ali bilo ko drugi da je bio tu isto bi uradio. Zar je trebalo da vrati dete kući da donese dva dinara kad svaki dan tu pazare svi. To se milion puta dešava, svaki dan neko ostane dužan po par dinara, sutra dan ostavi par dinara više i nikad nema problema.

Problem sa državom je što je nepismena ali traži da se poštuje zakon i to samo onda kad je u njenu korist. Sve cene su nešto dinara i još nešto para. Kako da vratiš taj kusur ili da naplatiš to malo što ne može da se plati. Kada se napravi popis robe u radnji i para u kasi stanje mora da se složi u jedan dinar a to je nemoguće. Uvek će da bude koji dinar više ili manje a za neslaganje država naravno ume da naplati kazne.

Bile gde na zapadu ti svako vraća i jedan cent. Nikad nema izgovora da nemaju sitno ali i cene nisu takve da ne mogu da se plate parama koje su u opticaju. Kako ćeš nekome da naplatiš žvaku od dinar i devedeset para? Nikako, to se uvek zaokružuje na ”Dva dinara druže” a već posle deset prodatih žvaka imaš dinar viška u kasi.

III Slučaj ”Ko je ovde lud?”

Stojim u redu i čekam da platim. Red je već kilometarski a drugu kasu nikako da otvore. Na kasi neka gužva ko da igraju engleski fudbal (pa ono kad se svi uhvate jedan za drugog u gomilu). Red se ne pomera već nekoliko minuta.

Ja:Izvinite, mogu da ostavim korpu ovde samo da vidim šta se to dešava tamo.

Gospođa iza:Naravno, ni ja više ne mogu da stojim na nogama.

Idem do kase a tamo je već rasprava u najveće sa poznatom pričom.

Kasirka: Nemam da ti vratim kusur, možeš lepo da uzmeš nešto za tu razliku od dva dinara.

Mušterija: Ma neću bre ništa da uzimam, imam kući punu činiju tih vaših žvaka i bombona. Vratite vi meni moj kusur.

Kasirka: Ma nemam bre.

Mušterija (koji se sigurno već par minuta raspravljao odustaje): Dobro evo, uzeću jednu ovu žvaku.

Kasirka: Aaaa ne, ne može ta. Ta košta četiri dinara. Onda morate da doplatite još dva dinara.

Mušterija (koji polako ključa a i ja sa njim): Molimmmm!!! Na šta to liči, bezobraznici jedni, kako vas nije sramota...

Mušterija nije uvek u pravu a i taktika je dobra da se prodaju žvake koje niko neće.

IV Slučaj j... lud zbunjenog

Vraćam se u Srbiju posle nekoliko meseci. Lep osećaj, videću prijatelje, porodicu. Uželeo sam se. Na srpsko-hrvatskoj granici živo pile nema a i ko bi putovao u ovo gluvo doba. Stajem na prvu benzinsku pumpu posle granice. Na pumpi od mušterija samo Turci i ja. Napunih rezervoar i čekam da platim. To je jedna od retkih a možda i jedina pumpa koja ima i menjačnicu u okviru pumpe. Jeste da menjaju po vrlo nepopularnom kursu ali nikog nije briga kad se dočepao rodne grude.

Na kasi par Turaka ispred mene koji takođe čekaju da plate.

Kasirka: Izvolite.

Turčin 1 počinje na svim poznatim i nepoznatim jezicima da priča.

Kasirka (na srpskom): Izvolite.

Turčin 1 pokazuje prstima pumpa broj četiri.

Kasirka (na srpskom): Aaaa pumpa broj četiri, to je pet hiljada i sto dinara.

Turčin 1 gleda zbunjeno u kasirku.

Kasirka: Pet hiljada i sto dinara.

Turčin 1 još više zbunjen i dalje gleda u kasirku.

Kasirka kuca cifre na mesarskom digitronu i pokazuje ih.

Turčin 1 pokazuje evre.

Kasirka: Aha to je pedeset četiri evra i devedeset centi.

Turčin 1 gleda.

Kasirka kuca cifre na digitronu i pokazuje ih.

Turčin 1 plaća.

Kasirka: E izvini, nemam deset centi da ti vratim evo ti jedna krem banana.

Turčin 1 gleda i ništa ne razume naravno.

Kasirka: Nestalo mi sitno sad, pa evo da ne bude bez išta.

Turčin 1 se okreće da krene a kasirka ga hvata i gura mu krem bananu u ruku. Čovek sav zbunjen uzima krem bananu i odlazi.

Sve se isto dešava i sa Turčinom 2 koji je bio ispred mene samo što je on dobio dve krem bananice.

Ja vidim da je kutija sa krem bananicama taze otvorena ali i da ih kasirka nemilosrdno prodaje umesto kusura. Mora da će uskoro da im prođe rok trajanja. Nije mi samo jasno zašto staviše neku radnicu koja ni dve reči engleskog (da ne kažem nemačkog,  to bi bilo previše) ne ume da ukrsti. Više od stotinak reči joj ne bi trebalo da nauči. Živo me zanima šta su oni Turci mislili na ovo što im se desilo.

Turci su poznati trgovci ali za svoja tri-četiri putovanja u Tursku nisam video ovakvu trgovinu. Možda će i oni sada da prihvate pelcer koji naši zaposleni na pumpama tako velikodušno praktikuju pa se i kod njih prime ovi moderni vidovi trgovanja.

Kasnije sam i sam primetio da na većini pumpi na autoputu račune zaokružuju na deset dinara. Zaokruživanje računa nije problem, veći je problem što te neko smatra ovcom i opet ta (ne)kultura i neljubaznost.

Epilog

Imam jednu činiju u koju uvek bacam sitne pare. Novčanik ne nosim a ni gvožđe po džepovima. Kad dođem iz kupovine sitniš iz džepova ispraznim u činiju. Pored standardne činije za sitniš ima i jedna nestandardna činija za kusur u zvakama, bombonama i raznoraznim andrmoljima koji su pali kasirkama pod ruku. Sada kada sam bio kući sam baš izbacio sigurno jedno tridesetak različitih bombona i žvaka od ko zna kad, mada možda nisam trebao, možda i dalje važe kao platežno sredstvo među kasirkama.

Sve u svemu i dalje ćete dobijati žvake i bombone u dragstorima, dok ćete u apotekama dobijate aspirine i kafetine na komad. Ne znam da li je bar neko dobio i kondom na komad pa da ga na licu mesta potroši bar.