Deca znaju

Uvod: antonacci me je svojim fantastičnim tekstom podsetio na ovo ispod, i volela bih da moj tekst samo doda efektu njegovog prozivanja i upiranja prstom u jako važne stvari. 

Upozorenje: tekst niže je pun neprijatnog materijala.

Probudila sam se jutros i pesma mi se mota po glavi. Radije se budim u tišini, ali pesma se uporno vrti:  'Sea of Love'. To je pomalo čudno jer je nisam dugo čula, neraskidivo je vezana za istoimeni film koji je imao negativan efekat na mene na više načina, a sama po sebi mi budi želju da ustanem, odem do gramofona na kome se vrti, i prebacim 33 na 78. Te kasne 50-te su morale da idu na nerve i onima koji su u njima živeli (bacila sam pogled na TV pre neki dan i u prolazu videla 'Grease' - pretpostavljam da je to marketinški departman upakovao i prodao kao veseli film za decu i omladinu, odnosno seksepil J. Travolte je univerzalan i biće konvertibilan dokle je seksepila među ljudima, zaključili su, ali film je daleko strašniji od onoga što je Orson Welles uradio preko radija naivnim slušaocima davne 1938. koji su se toliko prepali rata zvezda da su se odmah zatim bacili na međusobni istrebljivački rat koji će tek negde u budućnosti koju nadam se niko neće doživeti pokušati da prevaziđu).

Ništa od ovoga nije stiglo da sazri u nešto smisleno, jer sam istovremeno sa neonskim rečima 'sea of love' u mamurnom mozgu doživela prosvetljenje: adresa na kojoj svi mi živimo je Sea of Shit. Površno naučno analizirano, shit je putrefekacija nečega što su jednom bili plodovi zemlje. I mi sami smo plodovi zemlje, i nije nenaučno pomisliti da nam je neizbežno da i sami postanemo shit, iako se to lepše objašnjava kroz ciklus života, zemlju, minerale, vazduh, vodu - sve sami čisti elementi. Shit je istovremeno i produkt naše manufakture, i tu se može naći bezbroj simbola, svaki tačniji od prethodnog. Život u shit-u je težak život, tu nauka ne pomaže. Ni umetnost ne postiže neke trajnije efekte, iako ima lepe arhitekture, muzika je divna stvar, a i topla voda je umotvorina koju bi vredelo izvesti na svaki svet koji nije spečen od sunca. Ništa to nema veze - sea of shit je to što jeste.

Ali ja sam se probudila jutros svežeg mozga, i došla sam do rešenja. Neverovatno je jednostavno: svako treba da nosi pelene. Deca znaju, a odrasli zaborave. Nositi svoj shit je nešto fundamentalno što se izgubi i mnogo je važnije od izgubljene karike, sumira suštinski Izgubljeni Raj daleko bolje od svega što je došlo od same koncepcije Raja, iako se može pretpostaviti da tada nisu još izmislili pelene ali je važno da su izmislili raj, no nekad stvari idu preko reda, i to je krajnje nebitno, ali zajedničko svim ovim velikim konceptima je pridev 'izgubljeni'. 

Odnos sa sopstvenim shit-om je fundamentalan zato što je edukativan. Deca vole svoj shit. Naravno da ga vole - njihov je. Ne odriču ga se, ne stide ga se, ne odbacuju, niti se na njega mršte i pretvaraju da nije njihov. Radoznala su kako su uopšte uspela da stvore tako nešto, puno drugačije od svega drugog oko njih (iako im se potura hrana koja dosta liči na njega, ali i hranu vole, što je neverovatno promućurno, jer nije neohodno da je vole da bi se preživelo, međutim naklonost uvek treba negovati ) i osećaju ponos da su tako nešto stvorila sama. U pelenama je shit topao, mekan, blizak, i njihov. To je intiman odnos sa intimnim procesima.

Brzo se nauči da postoji i negativna strana, kao što se brzo nauči da praktično sve postoji i sa negativnom stranom, što nije titanski sukob dobra i zla koji se u različitim paketima prodaje od prvog kioska tamo negde kraj prvog kamenog vijadukta pa do danas, već neophodan deo sazrevanja da postoji nešto što se zove 'mera'. A mera je fundamentalna naučna kategorija. Svaka vlat trave, pramen kose, svaka ruka, oko i glas, su fantastično kalibrisani omer - ništa više i ništa manje. Da je Og izgubio osećaj za meru u toku stvaranja, mi bi imali noge ali ne bi mogli da hodamo, ruke ali ne bi mogli da grlimo, glave ali ne bi mogli da... okay, bez nekih stvari bi se moglo.

Shit u pelenama koji je krenuo , odnosno izašao topao, mekan i prijatan, će se dosta brzo ohladiti. I početi da grize guzu na neprijatan način, a i sledeća tura će stići, pa će pelena postati težak teret, a kod slučaja vrlo upornih proći će se i kroz nekoliko shit session-a ali će svako dete pre ili kasnije doći do istog zaključka  - ovo treba počistiti. Tu se smestila izgubljena karika izgubljenog raja, a i izgubljene mere - neverovatno, ali pretpostavljam da ima i neverovatnijih stvari u širokom zahvatu Galaksija i mlečnih zvezdanih klizališta.

Prvo će decu čistiti od shit-a ažurni roditelji, zatim će ih primorati da izađu iz pelena i deponuju ga u keramičke posude sa čudno naboranom keramičkom cevi koja ga odnosi ko zna gde, zatim će im roditelji ili neko drugi ispričati obaveznu priču o pacovu koji iskoči iz šolje i ugrize za guzu koja opstaje na nekoliko kontinenata uspešno već generacijama i svrha joj je da ih oduči od žaljenja za onime što odlazi na mesto odakle povratka nema i umesto žaljenja im smesti strah i jezu od keramičke šolje i rupe u njoj za sva vremena - i u celokupnom tom procesu ih uspešno oduči i odbije od koncepta odgovornosti za sopstveni shit.

Do trenutka kad shvate da neki ljudi silom ili prevarom ne samo da uspešno nateraju druge ljude da peru i čiste njihov shit već da je to vrlo poželjno, smatra se izuzetnim uspehom i prestiž je kome svi zavide, deca su izgubila onaj tako bliski odnos od početka koji je u jednom kratkom periodu života obećavao da izgubljenom raju izbriše pridev. Sa njime je nepovratno izgubljena mogućnost kultivacije osećaja odgovornosti za sopstveni shit i ono što je ostalo - ovo - je ekonomija govana.