Nezavršena igra

Kad je još u proleće 2007. godine, svratio moj drug Radovan Borović i saopštio mi nameru da će raditi dokumentarni film o KUD „Stevo Opačić“ iz Golubića kod Knina, činilo mi se da će trošiti vlastiti novac i energiju u nešto što neće doneti rezultat adekvatan uloženom radu.. Pitao sam se šta znači napraviti dokumentarni film o jednom seoskom KUD-u i kome je potreban taj film, ako izuzmemo Golubićane. 

Shvatio sam nameru mog druga, kao trenutačnu i meni razumljivu navalu sentimenta prema rodnom kraju iz koga nismo otišli svojom voljom i negde u sebi očekivao skoro Radovanovo odustajanje. No nisam ga obeshrabrivao. Računao sam da će, kad na papir stavi konkretan plan i vidi šta će sve morati uraditi da bi film napravio u skladu sa elementarnim standardima, zaključiti da je odustajanje jedini celishodan izbor.

Trebalo je pretraživati staru štampu u nekoliko država, tražiti stare plakate, zaviriti u dokumentaciju, putovati od nemila do nedraga, ući u nekoliko televizija koju su svojevremeno zabeležili neki od nastupa sa slabom nadom da bilo šta nađe. Trebalo je tragati za privatnim arhivama, razgovarati sa velikim brojem ljudi rasutih širom planeta, pa posle snimati njihova kazivanja i skupljati komadić po komadić mozaika sa neizvesnim izgledima da on bude ikada sklopljen. Kad sve to nađeš, uz silan napor, sa tim materijalom trebalo je ući u montažu i od njega napraviti priču i film. I sve to raditi od svoga novca koga nemaš dovoljno, a bez izgleda da ti se on nekada vrati.

Radovan više nije pričao o filmu i KUD-u, pa sam smatrao da je kao racionalan čovek napustio prvobitnu ideju.

Pre možda mesec dana je ponovo svratio i izvadio disk...evo ga film..rekao mi je. Nisam se odmah setio kakav film pa mi je pomogao. Gotov je film  o KUD „Stevo Opačić“ i doneo ga je da ga pregledamo.

Rasklopio je lap – top, ubacio disk i nije mi dao vremena da se snađem.

Kad su počeli prvi kadrovi, rekao mi je da je doneo „dugometražnu“ verziju koja traje sat, a da je već napravio i „kratki“ u trajanju od 15 minuta. Nepoverljivo sam gledao u ekran. Nisam obožavalac folklora i ježim se njegove komercijalizacije. Znam ljude koji su tako odvratno iskomrcijalizovali folklor, a Radovan za takve, naše zajedničke poznanike kaže - to su ljubitelji zobnice, samo ako je ista puna novčanica-.

Radovanov film na sreću nije to, i folklor je u njemu samo površina, povod za priču.

Prvih nekoliko minuta sam se vrpoljio, ali što je film dulje trajao bio sam sve koncentrisaniji. Promicala su meni poznata lica, radnika, seljaka, zanatlija - privatnika, mladića i devojaka, žena u godinama i ozbiljnih domaćina.

Mnogi od njih više nisu među živima. Oživljava ih ovaj Radovanov film. Njih i sećanja.

Pričali su ti ljudi, svoju priču o životu gde je folklor bio tek način da kroz njega izraze neku od crta svoje ličnosti, prenesu kolektivno sećanje svojih predaka i uče svoju decu da se druže, igraju i imaju osećanje za javno dobro. Odnos Golubićana prema svom KUD-u bio je kao odnos prema zajedničkom dobru.Sami su ga napravili, sami finansirali i održavali i bili sasvim sigurni u to da će biti onoliko dobar koliko oni u njega unesu dobre volje, energije i vlastitoga dara. Zajedno su radili u nameri da izađu dalje, među druge ljude i u druge krajeve pokazujući sebe i svoje veštine.Takmičeći se sa drugima i otvoreni da uče. Nije tu bilo ničega usiljenog, nikakvog foliranja. Autentičan život i autentična priča o jednom selu i njegovim žiteljima, njihovoj slogi i razmiricama, njihovim malim i velikim brigama i njihovim razlikama. Na kraju, ta priča je završila tragično, bez krivice ovih ljudi. Oni su isterani iz svog kraja i svoga naselja. Sad su rasuti od Amerike do Srema. Poneko je samo ostao u Golubiću koga pohode leti i sećaju se protekloga vremena.  Tek je tu možda malo sete za onim što je prošlo i teško da će se više ikada ponoviti jer u Golubiću više ne stanuju i ne žive isti ljudi, sve se promenilo, osim brda okolo i jezera u sredini sela.

Višeslojan je film, i svedok je vremena o kome Radovan priča. Na dokumentarnim snimcima vidi se i ono o čemu akteri nisu pričali. Vide se detalji i sitni znakovi pokraj puta koji ubedljivo svedoče o vremenu koje je prethodilo drami devedesetih godina, kataklizmičnih za Golubićane, Kninjane i Srbe iz Hrvatske.

Ovaj film se ne bavi tom kataklizmom, ali ona mu je stalno tu negde u podtekstu. I na kraju filma, jedan od najznačajnijih njegovih junaka, već sedamdesetogodišnji Milan Jovanović - Šiljo, harmonikaš, bez koga je postojanje KUD-a bilo nezamislivo, pokazuje svoju harmoniku i priča njenu sudbinu..

Kad je izbegao u Srbiju, 1995. godine, nije imao vremena da ponese harmoniku. Bilo je potrebnijih stvari za poneti. Njegov sin, stigao je iz Zagreba, mesec dana posle kataklizmične „Oluje“ u rodnu kuću u Golubiću. Bila je potpuno opljačkana. U haosu koji je ostao posle pohoda pljačkaških hordi pronašao je samo dve stvari koje pljačkaši nisu odneli. Majčinu  staru „bagat“ šivaću mašinu i očevu harmoniku.

Kad sam čuo da mi nisu odneli harmoniku, osećao sam se kao da mi ništa nisu odneli – kaže na kraju filma Jovanović..pažljivo spustajući ruku na omiljeni instrument..

Ovih dana Radovanov film počinje svoj samostalan život, nezavisan od autora i bila bi velika šteta ako iz nekih materijalnih razloga ne dospije do najšire publike.

Prikazao ga je 15. avgusta u svom Golubiću, pred više stotina ljudi.

Već 24. avgusta prikazao ga je u Obrovcu na naučnom skupu o srpsko - hrvatskim odnosima.

U nedelju 29. avgusta, za Golubičane u Beogradu, napravio je projekciju u Borči.

Po vrednostima, dokumentarnosti, iskrenosti i porukama koje nosi, to je film čija kraća verzija zadovoljava standarde za prikazivanje na javnom servisu. I u Srbiji i u Hrvatskoj. No, danas nisu dovoljni standardi.

I da, skoro sam zaboravio. Vidljiva je tu majstorska ruka Duška Pašića koji je noćima montirao materijal. Pa deo zasluga za sve treba odati i njemu..Radovana sam već dovoljno ishvalio.