Srbija - deset godina posle

Tekst koji ću ovde postovati deo je jednog poglavlja moje, završene, ali još neobjavljene knjige eseja o političkom nasilju.

Ovo posvećeno 5. oktobru i izneverenim nadama, moj je pokušaj je da  proniknem u to zašto 5. oktobar nije doneo brzu, željenu modernizaciju Srbije..

OTPOR MODERNIZACIJI

Nakon petooktobraskih događanja 2000. godine, činilo se da je Srbija pronašla put, i da raspolaže dovoljnim demokratskim kapacitetima koji mogu garantovati suštinske reforme i modernizaciju

Šta više, činilo se da to može biti u srazmerno kratkom vremenu.

Moglo se pretpostaviti da postoji snažna politička volja među društvenim snagama koje su učestovale u petooktobarskim promenama i skidanju Miloševića sa vlasti, te da je potrebno neko razumno vreme da se izgrade demokratske institucije i napravi diskontinuitet sa Miloševićevom državom i režimom.

Očekivalo se od nove vlasti suočavanje sa ratnom prošlošću, njenim stravičnim posledicama i ožiljcima koje je ostavila na ukupno društvo, i svakoga pojedinca u njemu.

Nametala se hitna potreba izlaska iz međunarodne izolacije. 

Bilo je neophodno bez odlaganja ući u proces privatizacije i prilagoditi privredu međunarodnim tržišnim uslovima.

Od presudnoga značaja je bilo raditi na trenutnom poboljšanju kvaliteta života jer je kroz devedeste godine životni standard građana opao ispod donje granice podnošljivoga.

Podrazumevala se neodložna  reforma sudstva, vojske, policije i ukupnoga sistema bezbednosti..

Petooktobarska energija i probuđena nada koja se osećala svuda po Srbiji, stvorile su privid da će na tom talasu, Srbija brže od drugih tranzicijskih zemalja doživeti preobražaj.

Očekivanja su, pokazaće se, bila vrlo nerealna.

Demokratija nije događaj.

Ona je pre svega proces, učenje i praksa.

Demokratija je izgradnja i funkcionisanje demokratskih institucija i podela vlasti u kojoj se grane vlasti međusobno kontrolišu i garantuju demokratske proceduru i zaštitu ljudskih prava.

Srpsko društvo i srpska javnost je danas u jednoj vrsti posteuforične demokratije, koju obeležava značajna depresivnost aktera izazvana nerealnim očekivanja te nepripremljenošću i nespremnošću ogromnog broja ljudi na uporan rad, odricanje, promenu u vlastitom odnosu prema životu i prihvatanju novog sistema vrednosti.

Tranzicija srpskog društva i države prema višepartijskoj demokratiji zapadnoga tipa, oslonjenoj na privatno vlasništvo, vladavinu prava i poštovanje ljudskih prava i sloboda, traje besprimerno dugo.

Taj proces rastežu srpske društvene elite iz nekoliko razloga.

Prvi i možda najvažniji razlog neprimereno dugoga tranzicijskoga puta je bogaćenje, grabež elita i stvaranje uslova da se sa što manje napora i novca pribavi što više ekonomskih bogatstava a onda i ekonomske, političke i svake druge moći.

U tom poslu zajedno sarađuju politička, ekonomska, vojna, policijska, obaveštajna i medijska elita. Srbija je zemlja sa bezbrojnim monopolima, velikom sistemskom korupcijom, značajnim prisustvom organizovanoga kriminala i stvorenim uslovima da se u sprezi pomenutih faktora sve društvene pljačke odvijaju legalno.

Srpski političari, kad budu uhvaćeni u nepodobnim radnjama na kraju uvek imaju izgovor da to što su radili „nije moralno ali je u skladu sa zakonom“.

Kad je Milošević srušen i raspisani izbori, građani Srbije su dali bezrezervnu podršku novoj politici koja je podrazumevala preporod, modernizaciju i uključivanje u globalne procese.

Reformska vlada Srbije, formirana u januaru 2001. godine u velikoj koaliciji DOS, a koju je vodio Zoran Đinđić, uhvatila se u koštac sa obiljem problema.

Zemlja i svi oblici života u njoj, bili su u kolapsu.

Đinđićeva Vlada, podržana od strane demokratskoga, zapadnoga sveta  uhvatila se ogromnoga posla.

Trebalo je menjati pravni okvir, reformisati institucije, i blago podizati životni standard.

Elektroenergetski sistem kao i drugi javni sistemi u državnome vlasništvu, rastureni i izraubovani eksploatacijom i nebrigom su oporavljeni, obnovljeni, i stavljeni u funkciju pre zime.

Zemlja je prihvaćena u međunarodnu zajednicu i vraćena u UN i OSCE.

No, iako samo u najavi, reforme su zasekle u interese onih slojeva, grupa i pojedinaca, koji su u Miloševićevo vreme prigrabile bogatstvo i privilegije. ili došli u poziciju da se bogate po starim pravilima.Zapretile su one neprijatnim posledicamama i za društvene centre moći i institucije koje su , svojevremeno Miloševića dovele na vlast i definisale ciljeve njegove politike.

To su pre svega SANU, SPC, deo elite koja je bila na univerzitetu, u medijima, državnim preduzećima, kulturi i drugim segmentima društva.

Važna je činjenica, kod razmatranja ovih događanja, da je srpska društvena elita prepuna  tradicionalista narogušenih  prema svemu što je istinska promena, ali politički dovoljno veštih da blokiranje promena prikažu kao najbolji nacionalni i državni interes građana Srbije. U glavama tih ljudi još je prisutna neka ideja o dominantnom položaju Srbije na Balkanu, ili kako se to danas zna reći "u regionu".

Pored toga, u srpskom društvu koje je kroz devedeste godine imalo nerealne teritorijalne apetite i većinski podržavalo Miloševićeve ratove i gde je životni stil postalo preživljavanje, a državni kriminal, šverc i ratna pljačka normalnom pojavom, izrasla je jedna posebno opasna interesna grupacija sačinjena od kriminalaca, privrednih špekulanata i ljudi iz vojske, policije i tajnih službi.

Ta grupa je došla jako brzo do zavidnog bogatstva i moći, a bila je u vrlo bliskom odnosu sa režimom, često i njegov najtvrđi  oslonac.

Milošević je bio na vrhu te kriminalne piramide. Njegovim rušenjem nije srušena ta piramida, nego joj je samo skinut vrh.

Petoga oktobra 2000. godine, na ulicu su izašli masovno i oni na koje se Miloševićev režim oslanjao.

Podršku rušenju potrošene vlasti dali su svi: od tajkuna, preko paravojski i obaveštajnog podzemlja, novinara – propagandista, do ljudi koji su sedeli godinama u konzervativnim, zaštićenim nacionalističkim institucijama.

Čitava nacionalna elita, izuzimajući intimuse porodice Milošević. Ali, radili su oni to sa „figom u džepu“ i namerom da se napravi privid promene, a da zapravo jedino Milošević bude promenjen. Da Milošević ode a sve ostane isto.

U globalnim kretanjima, nacionalna elita kakvu ima Srbija, i nije elita u modernom smislu.

Ona je nekonkurentna na globalnom tržištu, ksenofobična je po svojoj prirodi, pa samo u uskim nacionalnim okvirima može opstati kao nekakva elita.

Zbog toga je ona u svojoj većini antievropska i antizapadna. Zbog toga se u Srbiji velikom lakoćom izgovara parola „da će Srbija ako bude morala birati između EU ili Kosova, birati Kosovo“.

Ova stupidna parola smišljena je i pored činjenice da takav izbor ne postoji, ali postoji istinski strah da se izađe iz sopstvene ljušture i takmiči sa svetom u skladu sa pravilima koja taj svet prihvata.

Najveći, a ispostaviće se i kobni otpor promenama, pružile su snage upletene u ratove i zločine devedesetih godina, etablirane u vojsku, policiju, tajne službe i organizovani kriminal, a podržane od strane nacionalističke inteligencije.

Opstrukcija je postala vidljivo opasna  onda kada je prenesena u politički blok koji je i zbacio Miloševića sa vlasti ( DOS), što je uslovilo da se pola godine po formiranju Đinđićeve vlade, iz nje povuče DSS, stranka sa tada, potencijalno najvećim biračkim telom.

Formalni povod za prelazak DSS u opoziciju bilo je isporučivanje Miloševića u Hag i navodna nelegalnost tog akta, iako je stvarni razlog bio interesno političke prirode. 

Već tada je poslat signal da «patriotske snage», kako sebe vole zvati protivnici reformi i kriminalni milje u Srbiji, imaju ozbiljnu nameru da sruše Đinđićevu vladu i blokiraju modernizaciju.

Koštunica je bio predsednik tadašnje savezne države koju su činile Srbija i Crna Gora, a njegova stranka je za pola godine zahvaljujući njegovoj popularnosti postala stranka sa najvećim rejtingom u Srbiji.

Vojislav Koštunica je izraziti konzervativac i mogao se očekivati njegov otpor modernizaciji Srbije, ali je bio jedina politička ličnost u narodnjačkoj Srbiji koja na izborima može dobiti Miloševića.

Prosto, bio mu je najbliži po vrednostima koje je propagirao i podrška Miloševiću koja se krunila mogla je najlakše stići na njegov konto.

Samo dan nakon Miloševića svrgavanja, Koštunica je imao je tajni sastanak, o kome se tek kasnije saznalo.

Bio je to sastanak sa Miloševićem i ruskim ministrom spoljnih poslova Igorom Ivanovim.

Sastanak je održan u predsedničkoj rezidenciji na Dedinju. Po svoj prilici organizovali su ga tadašnji komandant vojske general Nebojša Pavković, te šef DB Srbije Rade Marković. Obojicu su spadali među najpoverljivije Miloševićeve ljude.

General Pavković je u nekoliko navrata pričao o tome sastanku, i svoju ulogu svodio na tehničkog organizatora i posrednika.

Na  sastanku je po svemu sudeći došlo do preciznog dogovora među učesnicima. Dogovor je podrazumevao da Milošević javno prizna izborni poraz, a da za uzvrat dobije garancije da neće biti izručen haškom sudu.

Osim toga, dogovoreno je da neće biti smene vojnog i policijskog vrha što je značilo da će Pavković i Marković ostati na svojim položajima. Videlo se prema kasnijim Koštuničinim potezima da je dogovoren i nastavak državne politike u odnosu na Crnu Goru, Kosovo, kao i politika prema zapadnim silama.

Sam Koštunica je kazao kako je potreban kontinuitet i da će posebno voditi računa o legalizmu. Koštunica je vodio politiku kao i Milošević.

Razvoj događaja upućuje i na to da je Igor Ivanov, ruski ministar spoljnih poslova ohrabrio dogovor i ponudio podršku Rusije za takavu politiku, za kontinuitet.

Dogovorili su se također da Miloševićeva porodica ima najvišu državnu zaštitu a da njegov sin Marko veoma omražen u Srbiji bezbedno napusti Beograd i preseli u Moskvu pod rusku zaštitu.

Koštunica se tvrdo držao dogovora. General Nebojša Pavković je ostao načelnik general štaba vojske, a Rade Marković šef DB Srbije.

Milošević je ostao živeti u predsedničkoj rezidenciji na Dedinju pod zaštitom elitne gardijske brigade.

Već sledećega dana je u Rusiju otputovao Miloševićev sin Marko, jedan od ljudi koji se bavio državnim kriminalom i koji je zaslužio suđenje.

Na aerodrom ga je doveo i u avion smestio Rade Marković,šef tajne službe, kasnije osuđen na dugogodišnji zatvor zbog učešća u zločinima režima.

Koštunica nikada nije pomenuo taj sastanak, dok je Rade Marković nakon što ga je Zoran Đinđić smenio 23. januara, 2001. godine, pošto je konstituisao vladu, napisao pismo adresirano na Vojislavu Koštunici u kome ga obaveštava da podnosi ostavku i zahvaljuje na podršci koju je od njega imao.

Kasnije, u jednom intervjuu, Zoran Živković koji je u prelaznom periodu bio ministar unutarnjih poslova savezne države, kazaće, da je prema službenoj evidenciji dolazaka u Koštuničin kabinet, registrovano svakodnevno prisustvo Radeta Markovića, bilo da je odlazio kod njega, bilo kod njegovih savetnika..

Ispostaviće se da je povlačenje DSS-a iz Đinđićeve vlade, i Koštuničino jasno distanciranje od  reformskog kursa koji je zastupao premijer Zoran Đinđić, bilo vrednosne prirode.

Vojislav Koštunica, tada predsednik SRJ, i njegovo blisko okruženje kako u DSS-u, tako i konzervatimnim društvenim insitucijama, kao što su SANU i SPC, nisu  prema Miloševiću i njegovom režimu imali zamerke u smislu glavnih tokova politike koju je vodio nego su mu zamerali neefikasnost u njenoj realizaciji.

Od Miloševićevog isporučivanju u Hag (28. 6. 2001.), srpski reformator, Zoran Đinđić koji je hrabro doneo tu odluku, preuzeo odgovornost i poduzeo sve mere da se ona efikasno provede, postaje jasno obeležena i otvorena meta antireformski raspoloženih faktora u Srbiji, na čije čelo se stavlja u političkom smislu DSS, jer su vladajuće stranke iz Miloševićevog režima, SPS, SRS i JUL bile kompromitovane, taj čas bez mobilizatorskih kapaciteta, te potrošene političke legitimacije.

No, imale su te stranke srazmerno značajan broj birača i mandata, tako da su kroz institucije, mogle potpomagati destrukciju, a u saradnji sa DSS-om, tu destrukciju dovesti do tačke da je Đinđićeva vlada ostala nemoćna u odnosu na aparat sile, njegovu kontrolu i upotrebu.

Po izlasku iz vlade, DSS preuzima vođstvo u antireformskom bloku i u  neprekinutoj kampanji usmerenoj na satanizaciju Đinđića i njegovih najbližih saradnika, pokušava kriminalizovati reforme, prikazujući ih kao nametnuti proces kojim se pljačka narod. Reformisti su predstavljeni kao kriminalci, a Đinđić, njihov lider je u značajnom djelu društva dehumanizovan.

Kroz tek formirane medije, političke tabloide ( Kurir, Nacional, Identitet),  su se  konstruisale različite afere u kojima su reformatori prikazivani u najstrašnijem obliku.

Iz potpuno razumljivih razloga, kratkoće vremena i neverovatnog negativnoga nasleđa, Đinđić i reformisti nisu uspeli da stave pod kontrolu mehanizme prinude i u potrebnoj meri funkcionalno osposobe policiju i sudstvo, te stave pod svoju kontrolu službe bezbednosti.

Vojska je bila pod direktnom Koštuničinom kontrolom i praktično se od sredine 2001. godine prema Đinđićevoj vladi odnosila kao prema neprijatelju.

Samo je međunarodna legitimacija koju su imali Đinđić i Vlada, bila smetnja konzervativnim snagama, da se vojska ne upusti u nasilnu intervenciju svrgavanja vlade.

Imali su «generalnu probu» za takvu intervenciju pripremajući upad u Biro za komunikacije vlade, koji je tada vodio Vladimir Popović.

Pre planiranog upada su načinili medijsku pripremu optužujući Popovića i Đinđića da prisluškuju Vojislava Koštunicu.

Sam Koštunica  se direktno uključio u medijski linč izjavom da je do njegovih radnih prostorija provučen nekakav kabal koji omogućava prisluškivanja, što je kasnije od strane eksperata oglašeno glupošću i izmišljotinom.

U takvim okolnostima, reformisti su morali sklapati, štetne  kompromise sa opasnim centrima moći, od kojih je bio fatalan onaj nakon pobune «crvenih beretki» i demonstrativnog dolaska ove formacije u Beograd, pod punom ratnom opremom i pretnjama da će izvesti puč.

Tada je Đinđić, koji nije bio u zemlji, nego u poseti SAD-e, po povratku morao otići u Kulu (sedište «crvenih beretki» ) i s njima se nagoditi oko uslova da prekinu oružanu pobunu.

Dolazak te formacije u Beograd, uz direktnu pretnju državnim udarom, tadašnji Predsjednik SR Jugoslavije, Vojislav Koštunica, vrhovni komandant vojske, prokomentarisao je i okvalifikovao kao najobičniji sindikalni protest, dodajući da oni mogu demonstrirati sa oklopnim vozilima i oružjem isto kao što to rade lekari u svojim radnim mantilima ili rudari u šlemovima.

Bila je to direktna podrška pokušaju državnoga udara, jer je upravo Koštunica komandovao vojskom Jugoslavije koja se jedina efikasno mogla suprostaviti toj formaciji za koju je bilo jasno da  stoji iza brojnih zločina i kriminalnih radnji, kako u ratnim zbivanjima, tako i u akcijama državnoga terora koji je provodio Miloševićev režim u Srbiji.

Nešto više od godinu dana nakon toga, Đinđić je stvorio uslove da se suprostavi «crvenim beretkama“ i njihovim ucenama. 

U okviru MUP-a formirane su žandarmerijske snage kao kontrateg «crvenim beretkama».

Osim toga, Koštunica je morao da napusti mesto predsednika i vrhovnog komandanta vojske, jer je konstituisana nova državna zajednica sa Crnom Gorom, pa su uspostavljeni drugačiji odnosi snaga i nova formalna struktura vlasti.

U isto vreme, osetivši opasnost od toga da će Đinđić uspostaviti kontrolu nad državnom vlašću, usledilo je nekoliko pokušaja atentata na njega, da bi ga ubili 12. marta, 2003. godine, snajperskim hitcem ispaljenim od strane pripadnika «crvenih beretki», pred samom zgradom Vlade.

U tih nekoliko meseci kad su Koštunica i njegov savetnički kabinet gubili vlast i realne oslonce za moć, crvene beretke su doslovno jurile Đinđića po Srbiji sa namerom da ga ubiju.

 Najpre Kopaonik, pa onda Begaljičko brdo, pa auto put kod «Arene» na Novom Beogradu, pa parking kod savezne skupštine.

Četiri puta su pripadnici „crvenih beretki“ zauzimali poziciju za atentat i odustajali u zadnjem trenutku zbog nekih nepredviđenih detalja.

Ubistvu Zorana Đinđića prethodila je neviđena politička i medijska kampanja u kojoj je ubistvo najavljivano bez ikakvog ustezanja.

U najavama ubistva su posebno eksplicitni bili radikali, ali nisu mnogo zaostajali ni drugi politički faktori iz antireformskog bloka predvođeni Koštuničinom strankom.

Vojislav Šešelj, radikalski lider, i haški optuženik, nakon odluke da se preda haškome sudu za ratne zločine, najavio je krvave događaje i «krvavo proljeće» u Srbiji, a Tomislav Nikolić, njegov zamenik, govoreći na mitingu u centru Beograda, prilikom Šešeljevog ispraćaja u Hag urlao « da je i Tita mesec dana pred smrt bolela noga». Ta insinuacija se odnosila na detalj da je Đinđić tih dana imao gips na nogi i kretao se na štakama.

Eliminacijom Zorana Đinđića, antireformske snage u Srbiji su suspendovale reforme, a političku energiju usmerile na obračun sa preostalim reformskim ambicija kompromitovanju Đinđićeve stranke i nekolicine njegovih bliskih saradnika.

Oštrica satanizacije bila je naročito usmerana na Čedomira Jovanovića i Vladimira Popovića, ali i na Zorana Živkovića, Natašu Mićić i Žarka Koraća.

Pola godine intezivne kampanje kojoj su doprinosile i neke nespretnosti političara u reformskom bloku, nejedinstvo, pa i različiti interesi oko obima istrage vezane za Đinđićevo ubistvo - učinilo je, da se promiloševićevske snage u Srbiji konsoliduju u meri da su postale najbrojnija politička grupacija u parlamentu.

Kada je policija u akciji «Sablja» došla do računara Miilorada Lukovića – Legije, u njemu je pronađeno pismo upućeno na mnoge adrese, a posebno na adrese stranaka i političara opozitnih Đinđiću, gde Legija traži političku podršku u nameravanom obračunu sa Đinđićevom vladom.

To je značajan pokazatelj da je zavera protiv Đinđića bila široko zamišljena i da su ubice tražile politički oslonac za period  posle ubistva.

Period nakon Đinđićeva ubistva možemo, politički podeliti na dva dela.

Prvi, koji karakteriše apsolutna vrednosna rehabilitacija Miloševićeva perioda, u vreme dok je vlast držao Vojislav Koštunica, i drugi, ovaj današnji koji karakteriše politički populizam Borisa Tadića. Razvojno i modernizatorski oba ta perioda su potpuno promašena, s tim što je onaj Koštuničin nosio i opasne klice sukoba  i nasilja,kako unutra, tako i prema vani.

Oba perioda karakterišu monopoli, visoka korupcija i sasvim osoben, partokratski način upravljanja državom, gde je vlast podeljena između stranaka kao plen. Vrhovi političkih stranaka su centar korupcije, institucije su slabe i zavisne od političke konstelacije snaga a ne zakonskih normi.

Modernizacija je izbačena kao tema, a u epicentru su i dalje "velike teme" poput Kosova, odbrane državnog i nacionalnog integriteta, borbe za dejtonske principe i nekakvo liderstvo u regionu.