LAGANIM KORACIMA

                    Nije bila sasvim sigurna šta može da očekuje od dana koji ni sam nije znao šta će sa sobom. Razlivao je kroz prozor naizmenično sve nijanse prigušene svetlosti pokušavajući bezuspešno da ih uskladi sa preovlađujućim sivilom. Uspevalo mu je da na trenutke postigne bolešljivu osunčanost bez senki, ali su oblaci puzali iznad skliskih krovova poput puževa golaća, vlažni i lepljivi i spirali je prilično melanholičnom kišom koja još nije sasvim odlučila da li želi da pada dovoljno dugo da ozbiljno zaliči na jesen.

                    Ipak se odvažila da u pijačnu torbu ubaci ono malo dobre volje što je uspela da prikupi zavirujući po ćoškovima, novčanik sa srećnom paricom i hiroviti zeleni kišobran i da zakorači u neizvesnost prepodneva koje se baškarilo sa one strane dvorišne kapije.

                    Na pijaci se nenadano izgubila. Sve je izgledalo isto i nameće se zaključak da je i bilo isto, jer, šta bi to moglo da poremeti jednu pijacu u njenoj svakodnevnoj prelivajućoj šarolikosti, ali je ona sama bila za koji otkucaj vremena drugačija i to ju je pomelo. Počela je pažljivo da se vrti u krug, ne bi li pohvatala konce svoje neočekivane izgubljenosti.
                    Spoznaja da u pregradi novčanika ima uredno ispisan spisak za kupovinu postavila je stvari na svoje mesto. Ipak, nije mogla da se seti gde se nalazi prodavnica kafe, pa se oslonila na čulo mirisa. Tumarala je između tezgi pažljivo njuškajući vazduh poput preplašene životinje i hvatajući čestice aromatičnih isparenja sveže mlevenih zrna dok je konačno nije pronašla. Tada joj je laknulo i svet je ponovo počeo da izgleda sasvim udobno i prepoznatljivo .
                    Zatim je pažljivo birala nove kućne papuče pošto su na starima prsti otvorili svoje prozore u svet i bojala se da ih ne pogubi negde na putu između šporeta i sudopere, u trenutku kada joj bude preko potrebna potpuna kontrola nad situacijom, ručkom i neopranim posuđem.
                    Obavezno crvene. I svakako karirane. Ravne. Meke. Tihe... Onakve u kojima noga uvek ume da napravi očekivani korak.

                    Da je znala da će kiša koja se u međuvremenu ućutala ( i na kratko je poštedela borbe sa kišobranom koji je uporno pokušavao da joj pokaže svoju neukrotivu narav i vrlo nepovoljno uticao na njeno strpljenje ) početi ponovo da pada znatno ojačana kratkim predahom, kupila bi odmah sa improvizovane kartonske tezge pregršt zimogrožljivih, bledunjavih smokava koje su nečujno cvokotale svojim raspuklim usnama. Ovako, samo je prošla mimo njih, a kada se vraćala karton ostavljen u žurbi mirisao je na vlagu i na napuštenost.

                    Potpuno se prepustila razmenjivanju prigodnih rečenica sa pijačnim prodavcima, malim ritualima ljubaznosti, ovlašnim osmesima, licima koja neće zapamtiti i zato se preterano ni ne trudi. ( Mada beleži pomno pramen pepeljaste kose pobegao ispod marame, razbarušen brk, suviše duboku boru usečenu oko usana, umor zgasnuo na vrhu trepavice , ruke koje lebde jedne ka drugima izbegavajući dodir dok prihvataju pune kese i novac, nepovezane delove razgovora koji u letu prave maglovite skice nečijih tuđih života... )

                    Da, spisak...
                    Jedra i čvrsta glavica karfiola za čorbu. Našla ju je između hrpa nabubrele zelene boranije, umivenih crvenozelenih paprika i vezica šargarepa koje su bile toliko nalik jedna na drugu da su delovale nestvarno - preterano prave, previše jednake dužine, toliko savršene da je počela da podozreva da joj se priviđa.
                    Pokraj kvrgavih korena celera, uz na kriške isečenu narandžasto blještavu bundevu koja je mirisala na buduću pitu i cimetni prah koji se podrazumeva, zaturene među peršunovim i mirođijinim lišćem i glavicama belog luka, hvatala je za zagasite repiće oble cvekle pazeći da budu slične veličine da bi se lakše skuvale.
                    Dok je čekala kraj tezge da kupi orahe kojima će obogatiti maminu čuvenu kakao pitu koju je uvek pravila duplirajući meru da bi mogla da potraje duže od jednog popodneva, nezainteresovano je odslušala piljaričino napamet naučeno predavanje o tome sa kojih su sve kontinenata i iz kojih neverovatnih zemalja pristigla krupna i sitna, duguljasta i okrugla, bela i šarena, svekolika zrna pasulja. To je samo iskomplikovalo situaciju. Žena koja je stajala ispred nje nikako nije mogla da se odluči i što je prodavačica više pričala ona je sve manje znala koju vrstu bi kupila...
                    Blitva se prosto caklila svojim tamnim zelenim lišćem, pa je impulsivno ubacila nekoliko veza u torbu sa blagim osećajem zadovoljstva, ostavljajući za kasnije razmišljanje o načinu na koji će je pripremiti
                    Zimske ruže su bile neočekivana dragost. Zadržala se dugo pokraj tezge usklađujući boje, birajući najvedrije nijanse, drhtavo prelazeći prstima preko mekih latica, unapred uživajući u tome što će soba sinuti kada ih bude razmestila u bokale i vaze. Uzgred je razmenila nekoliko šaljivih rečenica sa ženom koja je takođe birala svoj buket, možda i više od par smešaka i jednu dobru vibraciju. Nad tim delom pijace pojavilo se sunce.

                    U pekaru je ušla već po malo umorna. Ženi koja joj je stajala okrenuta leđima, uznemirena prodavačica je dodala belu papirnu salvetu. Ova ju je uzela i plačući istrčala napolje. Za njom je, pomešana sa zamamnim mirisima vrućeg hleba i hrskavih korica peciva, ostala posvemašna zbunjenost.
                    Predug trenutak ćutanja.
                    Neverica.
                    Zapitanost.
                    Hrpa najrazličitijih neizrečenih nagađanja.
                    Način da naredni dani imaju u sebi tanane niti nespokoja koje nije bila u stanju da pokida.

                    Na povratku kući, obradovalo joj se komšijsko kuče.

                    Te večeri, zaključavši ulazna vrata, pažljivo je izvukla ključ iz brave, poštujući nepisano pravilo da ključaonica treba da ostane slobodna kad god neko od dece ne noći kod kuće.
                    Za svaki slučaj...