ŠTA “PORUČUJE” INDEKS PERCEPCIJE KORUPCIJE ZA 2010?

Autor: Rodoljub Šabić
Ove godine na Globalnom indeksu percepcije korupcije (CPI), Srbija je na skali od 1 do 10 dobila ocenu 3.5 i deli 78-84. od oko 180 rangiranih zemalja. Ocena koju smo dobili, naravno, daleko je od prve prolazne - 5.0, i rezervisana je za zemlje u kojima, kao što rekosmo korupcija predstavlja izuzetno ozbiljan, sistemski problem. Mesto na rang-listi delimo sa Kolumbijom, Lesotom, Peruom, Tajlandom i Grčkom. Dakle, prilično je očigledno, sa zemljama koje hronično i poslovično "ne bije" dobar glas kad je u pitanju korupcija. I ako se izuzme BiH, iza smo svih bivših jugoslovenskih republika. Zato plasmanom, a pogotovo ocenom (koja je daleko važnija od plasmana) ne smemo i ne možemo biti zadovoljni.
I ocena i plasman su, bez sumnje, razlog za zabrinutost. Ali, s tog aspekta, jedna druga stvar još više brine. Ocena i plasman jesu loši ali mi nikada i nismo "sjajno" stajali na CPI-u. Od kad nas uopšte opserviraju i ocenjuju, nakon 2000. sve ocene koje smo dobili bile su ispod "prolaznih" -5.0, nezadovoljavajuće. Krenuli smo, tada kao SR Jugoslavija, sa od Miloševića nasleđenih, zastrašujuće niskih, bukvalno katastrofalnih 1.3. Kasnije smo tu ocenu popravljali. Ocena se kretala preko 2.4, 2.7, 2.8, 3.0 do 3.4. u 2007., što smo ponovili 2008, prvoj godini u kojoj je izostao napredak. Prošle godine zabeležili smo još jedan minimalan pomak - 3.5. Ove godine, ponovno je izostao bilo kakav napredak.
U tom svetlu je zanimljiva činjenica da smo ove godine samo ponovili prošlogodišnju ocenu 3.5. Dobili smo ocenu koja nije lošija, ali koja nije ni za promil bolja od prošlogodišnje. Od 2007. do 2010. pomerili smo se za 0.1, izostao je, praktično, bilo kakav napredak. A to jeste fenomen koji se ne sme ignorisati. Ako je nešto u lancu objektivno vrlo loših ocena u protekloj deceniji bilo vredno i ohrabrujuće, bila je to činjenica da smo kako-tako, iz godine u godinu, uspevali da popravimo te ocene. Napredak je bio, bez sumnje, veoma spor, ali je ipak bio evidentan. Bilo je to kretanje, možda puževskim korakom, ali u svakom slučaju kretanje napred. Ovogodišnja ocena definitivno govori da je u poslednjih nekoliko godina to kretanje zaustavljeno. A svaki napredak, makar i najmanji, u situaciji u kojoj smo je dragocen, kontinuitet u napretku pogotovo. Izostanak napretka predstavlja krajnje ozbiljno upozorenje i više nego dobar povod za preispitivanje naše "koncepcije" u borbi protiv korupcije.
Doneli smo mnogo antikorupcijskih normativnih akata, zakona, strategija, akcionih planova, ratifikovali dosta relevantnih međunarodnih dokumenata, učlanili se u gotovo sve antikorupcijske međunarodne asocijacije, "uveli" u sistem više antikorupcijskih institucija. Ali "druga strana medalje" je da praktično sve te nove antikorupcijske institucije hronično godinama egzistiraju u neadekvatnim uslovima, a neke izuzetno važne, čak i u katastrofalno lošim. A izvršna vlast, dužna da te uslove obezbedi, na problem se, godinama gotovo i ne osvrće. U čemu je stvar?
Razumljivo je, donekle, da želja za realizacijom strateškog cilja - približavanja i uključivanja u EU, volens nolens stavlja akcenat na potrebu donošenja velikog broja zakona koje nemamo, u svakoj pa i sferi antikorupcijskog delovanja. Ali, ne dovodeći u pitanje značaj donošenja novih zakona, neodgovorno je ignorisati notornu istinu da to samo po sebi ne može dati nikakve rezultate.
Neophodni su nam brzi i kvalitetni antikorupcijski rezultati. Njih, mada ni malo lako, jeste moguće ostvariti. Te rezultate ne mogu nam obezbediti ni "najbolji" zakoni koji se ne primenjuju. A mogu i nešto "lošiji" zakoni uz uslov - da se zaista primenjuju. Uz još jednu "sitnicu" - da na nivo neupitnog principa podignemo obavezu svakog ko raspolaže javnim novcem i dobrima da u svakom trenutku o tom raspolaganju položi račun javnosti.