The End of Multiculturalism: Angela Merkel kao Zeitgeist

autor teksta: doc. dr Davor Džalto

Izjava Angele Merkel, nemačke kancelarke, od 17. oktobra 2010. o „neuspehu multikulturalizma u Nemačkoj“ naišla je na veliki odjek u svetskoj štampi. Usled niza, što stvarnih što fabrikovanih domaćih događaja i novosti kojima je naša javnost gotovo svakodnevno zatrpana, ova izjava nemačke kancelarke nije naišla na dovoljnu pažnju i detaljniju analizu. A elementata za diskusiju i analizu itekako ima.

Podsećanja radi, Merkel je istakla da u Frankfurtu (na Majni) dvoje od troje dece do pet godina imaju imigrantsko poreklo (što bi značilo…!?). Kancelarka je dalje iznela zapažanje da je Nemačka zemlja koja je početkom 60tih dovodila gostujuće radnike, te da su se Nemci nadali da će oni jednog dana otići (!?), što se, kako se kasnije ispostavilo, nije desilo. “Zavaravali smo se”, kaže Merkel, “da je zajednički život jednih sa drugima moguć”. Ali se ispostavilo da je taj model, model multikulturalizma, “propao, potpuno propao.”

Na istoj liniji, štaviše u okviru istog okupljanja, šef CSUa Horst Zehofer (Horst Seehofer) izgovara još jasniju poruku: “Mi se borimo za nemačku kulturu a protiv multikulturalizma. Multukulturalizam je mrtav.”

Da bi se ove poruke mogle pravilno razumeti i tumačiti neophodno je imati u vidu kontekst u kome se javljaju. Uzete same za sebe, kao stavovi kritičara multukulturalnog modela koji se mogu čuti svakodnevno širom sveta, ove izjave ne donose naročite novine. Prošlo je vreme kada je ideja o multukulturalizmu bila neprikosnovena intelektualna moda, ali i vrhunska civilizacijska ideja. 9/11 je otvorio vrata suštinskom preispitivanju i osporavanju ovog modela (ma kako sam 9/11 i njegove posledice tumačili i vrednovali) a svetska ekonomska kriza je samo pojačala protekcionizam i nikada do kraja iskorenjeni nacionalizam u razvijenim (zapadnim) društvima.

Ali, ove izjave dolaze iz samog vrha nemačke politike, što ih čini mnogo ozbiljnijim i indikativnijim. A Nemačka je, treba li podsećati, (bila) ključni nosilac i promoter ideje o Evropskoj uniji, evropskom identitetu, zajednici, suživotu različitih (“unity in diversity”) i tome slično. Naravno, toliki Nemački optimizam u pogledu evropskih integracija, zajedničkoj izgradnji budućnosti i sl., nije bilo baziran samo na iskrenim željama (čega je takođe bilo), već i na bogatoj zaostavštini Drugog svetskog rata iz koga je Nemačka izašla, što svi dobro znaju, kao sinonim za ono najvarvarskije i najniže u ljudskom rodu. Da paradoks bude veći, reč je o istom (ili možda nije?) narodu i zemlji koji su samo 10-20 godina pre toga, u vreme Vajmarske republike, ostvarivali same vrhunce evropske i svetske kulture.

Sasvim je dakle logična nemačka postratovska posvećenost ideji o zajedništvu, saradnji, te suštinskoj irelevantnosti odlika kao što su pol, rasa, nacija ili veroispovest za vrednost pojedinca i naroda i ono što čovek može da čini i bude. Tim idejama je trebalo nanovo kodirati nemačko društvo. I taj projekat se ispostavljao kao uspešan.

Međutim, čini se da problem iskrsava u trenutku kada ekonomski pokazatelji postaju lošiji (što je opšte mesto) i kada se ostvari dovoljna distanca u odnosu na izvornu traumu koja je uslovila multi-kulti orijentaciju. Dodatni uzrok problema predstavlja i situacija u kojoj je društvo sa izraženom tradicijom i nacionalnom kulturom, a to jeste slučaj sa Nemačkom, preplavljeno radikalno drugim, drugačijim.

U Nemačkoj se dakle ne dešava ništa neočekivano. Moguće je čak napraviti paralelu, ma koliko da su okolnosti različite, sa Jugoslavijom. Kriza, pre svega ekonomska (ma koliko da je ona u slučaju Nemačke blaga i gotovo neprimetna u poređenju sa svetskim prosekom) povlači za sobom „istragu poturica”, tj. okrivljivanje drugog, i to najbližeg drugog, za sve probleme. U Nemačkoj su to imigranti, ili ako treba dati specifičniju odrednicu, muslimani. Pravilo je, koje ima izuzetaka, da kriza gura svako društvo udesno. I to je logično. Osiromašenjem (ili barem smanjivanjem izobilja koje je pre postojalo) svako društvo je primorano da smanjuje izdatke i da se fokusira na elementarnije potrebe „radnih ljudi i građana”, pri čemu su na udaru nužno kultura i prosvećenost, ali i izobilne mogućnosti (visoke) razonode u kojima se mogu utoliti sva nezadovoljstva. To može veoma lako da usmeri jedno društvo ka degradaciji i primitivizmu. A primitivizam, nekultura i neprosvećenost jeste prirodni ambijent u kome nacionalizmi i demagogije svih vrsta jako dobro uspevaju.

Da li se, shodno rečenom, izjave šefova CDU i CSU mogu protumačiti kao simptom, iako još veoma rani, primitivizacije nemačkog društva? Zašto je kancelarka (zgodno zaklonjena iza fomulacije „mi”) očekivala da se gastarbajteri vrate svojim kućama posle završenog radnog veka? Treba li podsetiti da su mnogi imigranti stekli nemačka državljanstva tokom decenija rada u Nemačkoj, te da su tamo ostvarili penzije. Da li se, sa druge strane, ona seća da su nekada i nemački radnici masovno išli u neke druge krajeve, nastanjenje drugim narodima i jezicima, i tamo su ostajali da žive? Zao jezik bi u ovoj njenoj poruci mogao da nasluti ideju o jednom narodu, jednoj državi… A neki drugi, još gori jezik, bi nizu mogao dodati i ideju o jednom Führer-u?

Ali ostavimo preterivanja po strani. Šta je sa neposrednim uzrocima i povodima za gore iznete izjave? Ako multikulturalizam nije uspeo (a pitanje je prvo šta se pod njim podrazumeva, pa onda da li je ili nije uspeo) da li to automatski znači da ga treba odbaciti? Sa druge strane, ako taj model nije uspeo u Nemačkoj da li su tome krivi samo imigranti? Tvrditi tako nešto bi značilo prenebregnuti činjenicu da se poluge vlasti i odlučivanja ipak ne nalaze većinski, čak ne ni značajno, u rukama imigranata u Nemačkoj.

Sa druge strane opet, može li Nemačka jednostavno ignorisati činjenicu da u njoj živi jako veliki broj ljudi koji pripadaju nekoj drugoj kulturi i tradiciji, ljudi koji ne žele ili ne mogu da se integrišu u nemačko društvo? I šta uopšte znači integracija u nemačko društvo? Da li se ona završava jednom drugom kancelarkinom porukom da imigranti moraju ne samo da poštuju nemačke zakone nego i da vladaju nemačkim jezikom? Može se i drugačije formulisati: da li poštovanje zakona jedne zemlje i vladanje jezikom te zemlje automatski znači i biti integrisan? Sumnjam. Da nije, možda, ovde reč „integracija” upotrebljena kao eufemizam, dok se zapravo mislilo na asimilaciju? Ostaje nejasno šta se ovde podrazumeva pod suživotom ili, još preciznije, „životom jednih pored drugih” i koji su to nepobitni pokazatelji da taj koncept nije uspeo? Možda zato što drugi nije asimilovan? I gde je linija koja razdvaja integraciju od asimilacije? Bez mnogo određenijeg objašnjenja problema i njihovih uzroka stiče se utisak da samo prisustvo drugosti predstavlja problem (a što i da ne, after all?).

Ova pitanja pokreću i niz drugih koja se odnose na samo shvatanje društva i države danas. Čini mi se da ovde imamo (ponovo) sukob jednog izrazito savremenog razumevanja države sa arhaičnijim poimanjem kulture i društva, koje je zapravo samo sofisticiranija ideologija krvi, tla i jezika. Moglo bi se postaviti jednostavno pitanje: šta u pogledu pripadnosti nemačkom društvu (narodu?) razlikuje imigranta koji ima nemačko državljanstvo (ili potomka imigranta, koji je čak rođen u Nemačkoj) i etničkog Nemca? Stvar je u tome što ne bi trebalo da ih bilo šta razlikuje u formalno-pravnom smislu. Ideja o pravnoj državi podrazumeva da su oni pred zakonom isti. Da li je neophodno da budu isti u još nekom smislu? Da li se i u kojoj meri može zahtevati da imigranti budu jednakiji od etničkih (dakle ne i političkih) Nemaca?

Sa druge strane, ne možemo a da ne prihvatimo jednostavnu činjenicu da kultura i običaji koji imigranti, pre svega oni van Evropski, donose i gaje u Nemačkoj deluju „domaćim” Nemcima (pa i evropskim imigrantima u Nemačkoj) prilično strano. Ima li pravo Nemac da rezonuje na sledeći način: nije li ovo ipak moja zemlja? I nije li normalno da se u svojoj zemlji osećam kao kod kuće?

Formula koju su ostvarile Sjedinjene Države ovde svakako nije primenljiva. Evropski narodi i države imaju isuviše dugo sećanje, kontinuitet i etnos, da bi mogli odustati od ideje o konkretnom (nacionalnom, kulturnom) identitetu koji se ima afirmisati u državi. Nije li ideja o multukulturalizmu u Evropi jedino moguća kao projekat Evropske unije, što znači – multikulti zajedno (u Uniji) ali i svako u svojim posebnim granicama i identitetima. Ako se te granice pređu, treba očekivati protekcionizam (da li ga možemo jednostavno osuditi?).

Merkelin govor nije dakle uzrok bilo čega, osim što može postati uzrok još većeg nepoverenja između „nas” od „njih”. On je samo simptom jednog stanja koje se ispostavlja kao veliki izazov za Evropu danas. Da li će to biti povod da učimo kako živeti jedni pored drugih, ili će biti povod za čišćenje „nas” od „njih”, i uterivanje „njih” u „naše” kulturne okvire? Da li, sa druge strane, „nama” preti gubitak identiteta ukoliko se na neki način ne suprotstavimo najezdi „njih”? Da li je, konačno, ideja o državi kao pravnom okviru koji predstavlja najmanji zajednički imenitelj, a koji je ispražnjen od bilo kakvih a priornih vrednosti, istorijski poražen koncept ili će se on pak nametnuti kao jedina solucija dubokim problemima sa kojima se susreću i sa kojima će se tek susretati savremena društva i kulture.

Završiću jednim vicem koji je aktuelan upravo ovih dana. Godine 2100 kancelar nemačke Mustafa Halil pozvao je svoje sunarodnike na veći stepen tolerancije prema nemačkoj nacionalnoj manjini, a Nemce pozvao da se bolje integrišu! :)