Sebemrzi

Mržnja je pogrešno usmerena ljubav, kaže Andrić, a ko mrzi samog sebe, od njega treba da strepimo, jer ćemo biti žrtve njegove kivnosti i osvete,  kaže Niče, i dodaje: Gledajmo, dakle, kako da ga navedemo da samog sebe voli.

Danima listam rečnike i enciklopedije, surfujem i gugulujem, ali bez uspeha. Nema te reči ni kod Vujaklije, a ni kod Vukajlije, pa čak ni svemoćni gugul nije od naročite pomoći. Čini se da u literaturi ne postoje, da teorijski još nisu definisani. Međutim u stvarmosti  postoje. Srećem ih gotovo svakodnevno. Slušam na radiju, gledam na televiziji,  čitam šta pišu po novinama, časopisima i knjigama, a o blogovima i drugim internet sočinjenijima da i ne govorim. I svaki put se pitam: „O, Bože, zašto?“

Mržnja se obično definiše kao duboko, trajno i snažno osećanje koje izražava animozitet, ljutnju i neprijateljstvo prema drugoj osobi, grupi ili predmetu. Dakle, po definiciji mržnja je usmerena prema van, pa otkud onda sebemrzi? Ko su oni?

Ako ste slučajno pomislili da je sebemrz onaj  koji pre podne mrzi sebe, a popodne čitav svet, pogrešili ste.

Sebemrz mrzi sebe i svoje i prepodne i popodne i uveče, sve dok ne zaspi, a moguće da su mu i  snovi  puni mržnje prema  sebi i svojima. Čitav ostali svet mu je potaman, svi su bolji, lepši, vredniji, pametniji, pošteniji i plemenitiji od njega i njegovih, naročito od njegovih. Sebemrz u tuđem oku ne vidi čak ni balvan, ali u očima svojih najbližih vidi svaki trun.

Prema mojim preliminarnim istraživanjima reč je o ne tako malom broju visokoobrazovanih prilično uticajnih ljudi, srpske nacionalnosti, oba pola, srednjih godina ili starijih, njačešće okupljenih u NVO, mada deluju i u okviru političkih stanaka ili kao nezavisni intelektualci, tj. slobodni strelci.

Mislio sam da su sebemrzi produkt ovog vremena, da su nastali kao posledica ratova devedesetih i, još više, kao posledica razočaranja postpetooktobarskim periodom. To bi, bar za mene, bilo koliko-toliko racionalno objašnjenje. Međuitim, nedavno sam naišao na tekst jednog istoričara u kome on kaže da naša samomržnja, srbofopski autošovinistički pokret, kako ga on naziva, ima stotinak godina dugu, složenu i nedovoljno istraženu istoriju.

“Pojedini autori su odavno primetili zanimljivu pojavu: prvi socijaldemokrati, predstavnici malobrojne gradske radničke sirotinje, kritikovali su još malobrojniju buržoaziju i pozivali srpsko selo da sa njima stvori zajednički front političke borbe. Za to vreme srpsko selo je posredstvom Narodne radikalne stranke ostvarilo svoje zahteve. Cena je bila veće poresko opterećenje gradova, u njima je beda bila veća i nisu bili u stanju da daju pun doprinos modernizaciji društva... Seme nezadovoljstva, frustracije i podele bilo je posejano. Ratovi i jugoslovensko iskustvo doveli su do postepenog raspada srpskog sela, elite su postale jugoslovenske, nacionalizam potisnut na socijalnu i političku marginu, u verski konzervatizam. Komunistička partija formirana je na ideji o srpskoj „krivici“. Vremenom, krivica za ratove, za „porobljavanje“ drugih naroda (koji su tek u Jugoslaviji stvorili moderne nacije), za sopstveno, često više nego objektivno i spolja nametnuto zaostajanje, postala je u očima ovih malobrojnih, ali uticajnih ljudi isključivo srpska osobenost.

Posle kobnog raspada Jugoslavije autošovinistička opcija postala je u Srbiji legitimna, snažna i politički neophodna – kako za formiranje vlasti, tako i za komunikaciju sa pojedinim krugovima u SAD i EU. Paradoksalno, ali osnovna postavka domaće srbofobije propoveda suštinsku posebnost srpskog naroda. Srpski narod je prema njihovom mišljenju nemoguće modernizovati ili reformisati demokratskim putem i unutrašnjim snagama. Osuđen na protektorat, srpski narod mora da zna da nije reč o ropstvu, niti o dobroj nameri – već o „zasluženoj kazni“; kolektivnoj odmazdi zbog ratova, za (naknadno izmišljenu) fašističku vertikalu srpske istorije; kazni čiji povod treba da pruže medijske kampanje protiv demokratskih tradicija, crkvene organizacije, prosvetnih ustanova i pojedinih ličnosti iz prošlosti, kao što su Jaša Tomić, Vuk Karadžić, car Dušan... Zato je, tvrde, neophodno da Srbija pomogne susednim nacionalizmima prilikom asimilacije srpske kulture (nedavno je pomoć pružila i Narodna biblioteka Srbije!)...

Najvažnije izvorište autošovinizma u Srbiji nije, međutim, štedro finansiranje iz pojedinih razvijenih zemalja, koje na taj način ostvaruju svoje često posredne i sa Srbijom nepovezane interese. Nije reč o skrivenom nacionalizmu susednih ili manjinskih naroda. Megalomanija je, baš kao i kod srpskog šovinizma, ključna osobenost. Značajni uglavnom samo dok žive u Srbiji, protagonisti ovog pokreta veruju da su globalno važni i da svetu daju nekakav svetao primer. Stideći se Srbije oni su, za razliku od pojedinih svojih suštinski nezainteresovanih vođa koji su se zahvaljujući ovome obogatili, nesvesni da bez nje, ovakve kakva je, svojim sagovornicima u svetu ne bi ništa značili.” (Citirani tekst preuzet iz Politike).

Mržnja je pogrešno usmerena ljubav, kaže Andrić, a ko mrzi samog sebe, od njega treba da strepimo, jer ćemo biti žrtve njegove kivnosti i osvete,  kaže Niče, i dodaje: Gledajmo, dakle, kako da ga navedemo da samog sebe voli.