Iranski kamini i poljske cigarete

Imao sam nameru da moje odsustvanje sa bloga okončam tekstom o referendumu glede ustavnih promena u Turskoj, no ono što me je držalo podalje od online života me ni tada (12. septembra), ni sada, nije još pustilo. Koga zanima taj referendum može da pročita  moj tekst u novosadskom Dnevniku za koji sam ga porodio u velikom cajtnotu.

Šta me to drži već tri i kusur meseca offline? Prozaika - dovršavanje vrlo nedovršene kuće u kojoj smo evo skrpili već četiri godine.

Šta jedna budala napravi sto pametnih ne mogu da isprave i otud su se radovi na tom "dovršavanju" pretvorili u radove koji po obimu i potrošenim nervima dostižu gradnju nove kuće. No, ne bih da zamaram time. Iskustvo druženja sa "planinskim Turcima", kako turski (ultra)nacionalisti nazivaju Kurde, koji su dominantna radna snaga u građevinskoj industriji, u velikoj meri potire žal za potrošenim nervima. Neke vinjetice tog iskustva ću probati da podelim.

Mutalib

Mutalib mi se nije svideo u početku. Malo je kao usporen film, a svakako nije dovoljno snažan za poslove koje su mu preduzimači namenili - mešanje betona (da, ručno) i transportovanje istog ručnim kolicima. Tek mi preostaje da se pozabavim suvenirima u vidu betonskih mrlja na mestima po bašči gde je Mutalib prosuo deo ili cela kolica betona. Uvek je to bilo popraćeno nenadjebivom filozofskom mirnoćom bez obzira što su ostali galamili na njega. Istom tom mirnoćom je rekao: "Pala je..." kada je uspeo da izbaci gvozdenu klizeću kapiju (6m) iz šina.

Tih prvih dana našeg druženja, koje još to nije bilo, sam primetio prilično ružne ožiljke na desnoj strani njegove tada sveže obrijane glave kada je skidao (bejzbol) kapu da proluftira istu (glavu). Scenariji tipa "možda je bio mučen" su se motali po mojoj (glavi). Ti scenariji su još više dobijali na verovatnoći kad sam saznao da je rođen negde sredinom osamdesetih, te da ima nula razreda osnovne škole, zato što je škola bila izbombardovana baš nekako u vreme kad je on trebao da krene u nju. Ako su i sigurni u godinu, a često nisu, moji prijatelji Kurdi redovno nisu sigurni u mesec rođenja - "u vreme lubenica" ili slična odrednica je njima sasvim dovoljna. Da govori turski i čita i piše je naučio u vojsci.

Jedne večeri, posle oko desetak dana svakodnevnog osmočasovnog druženja, kada je preduzimač kasnio da ih pokupi, usudih se da ga upitam za te ožiljke. Sedeli smo pod dudom ispred kuće, neki su prihvatili ponuđeno im pivo, neki su se držali čaja (Ramazan nije bio počeo), ali svi su prasnuli u smeh i u glas zatražili: "Ajde ispričaj svoju medveđu priču."

Imao sam oko petnaest godina, znači pre desetak godina. Čuvao sam bikove na planini. Mi jako volimo bikove. (Uzgred, Mutalibovo prezime je u prevodu žuti bik) Na pojilu, potoku na kome sam ih redovno napajao video sam medveda. Pomislio sam sada ću ja njemu da pokažem. Motkom sam ga tresnuo iz sve snage... Kad se medved okrenuo i zavalio mi šamarčinu odleteo sam... pa kao do onog deveta (pokazuje na stablo masline jedno deset metara udaljeno). Nisam uspeo ni da se pokrenem medved je već stajao na mojim nogama i njuškom mi gurao glavu unazad. Pomislio sam: "Hoće da mi slomi vrat... Sigurno će me ubiti, ali ne dam se bez borbe." Kako je on meni gurao glavu tako sam ja pokušavao da se zgrčim i da mu to ne dozvolim. Vrištao sam iz sve snage. To je trajaloooo, pa dva sata (Mutalibovo poimanje vremena je najblaže rečeno čudno, jednom je hteo da se kladi da može da provede dva sata ispod vode). Na kraju u jednom momentu sam uspeo da zgrabim medveda za uvo. To ga je iznenadilo. Istog trenutka moj omiljeni crveni bik je dotrčao i svom silinom udario medveda. Medved se uplašio i pobegao. Bik me je lizao po licu i uz njegovu pomoć sam se doteturao do potoka. Bela košulja koju sam obukao tog jutra je bila skroz krvava i pocepana. Kad sam malo došao k sebi video sam da moj crveni bik igra nešto kao pobednički ples. Udarao je nogama tle i šepurio se. Na nesigurnim nogama sam se odgegao do sela. Niko mi nije verovao šta mi se dogodilo, samo lekar u stacionaru obližnjeg garnizona. Rekao mi je da sam jedinstven slučaj koji je bez ozbiljnih povreda i lomova preživeo rvanje sa medvedom. Da, on mi je izvadio granu koja mi je prošla kroz vrat, evo ovde. Od tada više nikad nisam išao na planinu...

Podsećam, ta priča se desila pre desetak godina. Dakle, na pragu 21. veka u zemlji koja je sada 16. ekonomija na svetu.

Emin

Na prvi pogled se učini da je grubijan. Kada je neobrijan liči na Badžu iz Popaja, hod razmaknutih ruku baš podseća. Oko tridesetpet-šest godina mu je. Zapravo, ustanovili smo da je najverovatnije rođen aprila 1974, jer je njegovo rođenje, kako su mu rekli, tu negde oko turske invazije na severni Kipar. Ima petoro dece, sve devojčice i, naravno, ići će dalje. Ima nekih 4 razreda osnovne, naučio turski u vojsci, jer za školu nije mario. Prestao je da ide u školu kad je izmlatio učitelja. Odličan je zidar - specijalizacija malter - komarac može jaja da poseče na uglovima koje on napravi. Kod ovog preduzimača radi desetak godina sa prekidima (preduzimačev partner je njegov amidža). U jednom prekidu je bio vozač kamiona. Imam kamion u zavičaju. Dve godine sam bio kamiondžija. Svuda po Turskoj sam vozio. Dva dana pošto mi je to rekao odvija se sledeći dijalog:
Emin: Enište (enište - sestrin muž na turskom, jedan od izraza za zeta), jel' ti imaš vozačku dozvolu.
Ja: Naravno.
Emin: Tursku?
Ja: Ne, srbistansku i međunarodnu, još nisam izvadio tursku. Što pitaš? Jel' ti imaš dozvolu (pitam više u šali).
Emin: Nemam.
Ja: Pa čekaj, pre neki dan si mi rekao da si dve godine bio kamiondžija?!?!?!?!
Emin: Pa da, jesam, ali, znaš, sin mog amidže jaaako liči na mene pa sam koristio njegovu...

Mutalib, Emin i ostali iz te ekipe dolaze iz provincije Van, a zavičaj (najpominjanija reč kada pričaju na kurdskom između sebe, uzgred ista je na turskom "memleket") im je planina Ar na samoj iranskoj granici. Za razliku od Kurda koji žive bliže Iraku oni su iskreno zadovoljni sadašnjom turskom vladom i onim što ona pokušava da učini za njih. Iz Mutalibove priče se može ukapirati da je jedina bolnica u zavičaju pre deset godina bila stacionar u obližnjem garnizonu, sada postoje državna bolnica, škola (tri starije Eminove devojčice idu u školu, druge dve su još male i idu u obdanište, koje takođe postoji), asfaltni put...

Kroz sasvim bezazlene razgovore probijaju se elementi njihove stvarnosti. Sedim sa Eminom pored mojih čempresa kad će on - Enište, daj vidi na tom tvom internetu da li čempresi mogu da rastu u mom zavičaju. Mnogo su lepi. Poneo bih odavde jedno pet-šest sadnica.
- A koje drveće raste u tvom zavičaju?
- Jabuke, kajsije, kruške... - krene da nabraja voćke.
- Ma ne pitam te to, nego koje drveće raste u planinama?
- Na planinama nema šuma, sve su spaljene.

Iako znam za činjenicu da je turska vojska spalila stotine hiljada hektara šuma tokom devedesetih u ratu sa kurdskom PKK gerilom Eminova rečenica, izgovorena ravno, bez gorčine, mi je naterala jezu uz kičmu. Jedno je pročitati to, a drugo je čuti iz prve ruke.

Između ostalih stvari gradili su nam jedan kameni zid od kamena skupljenog po placu. Naime, namera je bila da zid ne odskoči od okoline. Sadik, najstariji (37) među njima je najviše radio na tom zidu. Sadik je mladolik, zgodan (podseća na Džordž Majkla, dok se ne nasmeje ili dok ne skine kapu, čime otkrije malo niže čelo) i najtiši među njima. Odležao je pet godina jer je navodno prebio policajca. Diveći se zidu i stepeništu koje je izgradio Fu je rekla da izgledaju kao poezija.
- Naročito se trudim oko ovog zida i stepenica, abla (izraz za stariju sestru), jer vi ste dobri prema nama. Dajete nam hranu i vodu i čaj i kafu...

***************************************

Beleške na margini

Putevi robe su često fascinantni. Emin koji puši kao smuk iliti kao Turčin se nije nikad pojavio sa istim cigaretama. Jedan dan mi ponosno pokaže kutiju cigareta koje se jednostavno zovu 40 i paklica ima četrdeset cigareta.
- Poslali su mi iz zavičaja. Šverc iz Irana.
Uzmem paklu da je pobliže pogledam kad ono piše "Made in Poland."

***

Čuvši da hoćemo kamin u dnevnoj sobi Emin mi ponudi da mi nabavi super šahane (predivan) kamin od sjajnog mermera sa adžajip (izuzetno) lepim parom lavova. Opet šverc iz Irana. (Uzgred budi rečeno turski proizvođači kamina ne uspevaju da zadovolje potražnju pa se kamini uvoze, na primer iz Francuske, a eto i švercuju iz Irana.)

***