Muhammad Yunus, promene na dlanu

ili

- kako se stvari menjaju kad poveruješ u očigledno -

Muhammad Yunus je svetski poznat i svetski uticajan dobitnik Nobela za mir 2006., poreklom iz Bangladeša, obrazovanjem ekonomista, karijerom profesor u USA i - naravno, kreator "društvenog preduzetništva" i "banke za siromašne" (GrameenBank).

Sedamdesetih godina prošlog veka vratio se u Bangladeš i (po sopstvenim rečima) jednog je dana pomislio kako sav taj njegov profesorski rad, sve ono što radi - nekako nije dovoljno, nekako NE RADI ta slika koju sobom nosi i kojom obrazuje druge, sva ta ekonomska pravila, zakoni i teorije, sve to na čega bi svet trebalo da RADI, kao da ima "nekakvu grešku" i on mora da vidi GDE to sve ima "nekakvu grešku", da bi zaista sa uverenjima i ubeđenjima mogao da nastavi da - predaje, istražuje, uči druge, prenosi i širi znanja.

I - otišao je iz učionice u malo selo, nedaleko od univerzitetskog kampusa, da proveri - da li je u pravu, da li može drugačije nego što tadašnja ekonomska teorija tvrdi da je jedino moguće.

I - bio je u pravu. Moguće je. Samo treba poverovati u - očigledno i uključiti mozak.

Njegovo rešenje dobilo je ime i RADI, kako u Bangladešu, tako i u desetinama zemalja širom sveta u kojima se utemeljilo za poslednjih tridesetak godina. Rešenje se zove "društveno preduzetništvo" i "banka za siromašne".

Kako sam kaže, (juče u Beogradu) upitao se:

- Kakvog smisla ima banka koja daje novac samo onima koji ga već imaju i zašto je logično da se novac daje onima koji već duguju novac samo ako duguju JAKO puno novca, a ne daje se nikako novac onima koji ga NEMAJU UOPŠTE, a žive ispod svake granice siromaštva?

-  Da li moguća banka koja će raditi sasvim obrnuto, od početka? Banka koja će dolaziti pred vrata najsiromašnijih i pitati - "hoćeš li ovu malu, minimalnu sumu novca, koju ćeš mi vratiti, ali mi ne trebaju od tebe nikakve garancije, hipoteke, dokazi, ništa, hajde da naš  odnos izgradimo na poverenju, jel može?"

- Super je što postoji konkurencija i tržište i takmičenje i tako i treba da bude, ali šta će ti ustvari "tone para" ako si banka, ako si velika korporacija, ako si finansijski stručnjak, "ekonomska ili upravljačka elita" sveta, ako imaš milion puta više nego što bi ti ikad moglo zatrebati, možeš li bar deo tog novca iskoristiti tako da sam dobijaš manji profit (ili ga nemaš uopšte), ali time činiš nemerljivu korist hiljadama ljudi u lokalnoj zajednici ili milionima u nekoj državi ili delu sveta i - smanjuješ ukupno siromaštvo (nešto dugoročnije, opet možeš svoj ogroman novac "vrteti" po uobičajenom ritmu, jer ćeš imati veći broj onih koji mogu od tebe nešto da kupe)

U svom autorskom članku u "Forbes" iz juna ove godine, Muhammad Yunus izvrsno sam o tome piše i objašnjava da je cela ideja u tome da se nekakvo rešenje za smanjenje siromaštva - ponudi. I da je učešće u tom rešavanju - dobrovoljno.

Dobrovoljne odluke umeju da čine čudesne promene u ljudskom ponašanju i on smatra da je to osnovna tačka uspeha njegovih ideja, i u Bangladešu i u svetu. Mi ljudi smo "genetski preduzetnici", kaže, i sve što nam treba je da nas neko podseti na tu očigledno dokazivu osobinu i da nam kakvim rečima ukaže na sve očigledno oko nas u šta kao da ne želimo da poverujemo, samo zato što je očigledno.

Ljudi su, paradoksalno, nepoverljiva, a lakoverna bića. Spremniji da poveruju u bilo kakvu "prevaru" ili u činjenicu "da  se ništa ne može učiniti", nego u ono što im sopstvene oči i sva druga čula nude kao neoborivu očiglednost - da je sve, uvek moguće i da nijedno rešenje NIJE neupitno i podložno promeni, pa makar u njega čvrsto verovalo 10% najmoćnijih cele planete, 10% ljudi koji o svemu odlučuju i koji "poseduju&troše" 90% svih resursa planete. Tih 10% najuticajnijih i najbogatijih saglasno su doneli dokumenta o brobi protiv siromaštva, o iskorenjivanju siromaštva, Ujedinjene nacije su se saglasile oko "Milenijumskih ciljeva" koje bismo trebalo ostvariti do 2015., a Muhammed Yunus je, uključivši mozak, samo rekao:

"Aha, razumem ŠTA hoćemo da postignemo, zna li neko KAKO ćemo to da uradimo?".

I pošto su i planeta i vasiona ostali ćutljivi (u smislu odgovora) on je ponudio rešenje.

I tome dokazao da je moguće, da je s ljudima uvek sve moguće i da su ljudi istovremeno i u potpuno jednakoj meri "nepodnošljivo sebični" i "božanski nesebični" i da smo tako dvostruki, uvek ustvari spremni da menjamo na bolje, i sebe i sve oko sebe, nepovratno da menjamo - na bolje.

Banka za siromašne, društveno preduzetništvo, mikro-krediti su delovi tog predloženog rešenja, ključni "motor rešavanja" su ljudi koji tako bivaju spremni da iskoriste sopstvene osobine, sopstvene potencijale. U Bangladešu je suma od 30-40 dolara činila početak oslobađanja od siromaštva, početak posebne vrste "novog poverenja" i početak kojim su žene Bangladeša izašle iz nevidiljivosti i pokrenule čitav lanac neverovatnih događaja koji je doveo do toga da danas Bangladeš izgleda sasvim drugačije, od obrazovanja žena do smanjenog mortaliteta i uravnoteženog nataliteta, od 70% sela bez struje do "ženskih udruženja" koja kupuju solarne baterije za sve i mobilne telefone sa imenicima članova vlade i parlamenta. Da bi ih zvale i kazale šta su dobro već uradile i šta im treba da se sve menja na bolje još i još i još...

Zašto tvrdim da je ideja "društvenog preduzetništva" sasvim očigledna stvar (koju nećemo da vidimo, a na dlanu nam je) ?

Zato što se polovina čovečanstva time bavi otkad je čovečanstva.

Zato naša planeta radi - na žene, na dobrovoljan, besplatan ženski rad koji je briga o drugima.

Ova planeta, sva ljudska društva "rade, postoje i funkcionišu" zahvaljujući - besplatnom, svakodnevnom ženskom radu , obavljanju svega onogo što zovemo "održavanjem domaćinstva", gde god na planeti, radu koji omogućava dnevno funkcionisanje porodice, lokalne zajednice, celog društva gde vredne ženske ruke i maštovite ženske glave svaki dan stvore uslove da SVI DRUGI mogu da finkcionišu.

Ako to nije nesebičnost i ako to nije društveno preduzetno, i ako to ne dokazuje da smo svi "genetski preduzetnici", ondaK ja ne znam šta bi drugo moglo biti.

I niko ne zna KADA smo se to svi mi dogovorili da baš tako bude, i da žene obavljaju sve te poslove, ali - žene taj dogovor poštuju, hiljadama i desetinama hiljada godina unatrag.

(Msleeeeeeem, mog`o bi sada već malko i neko drugi da radi sve te nevažne&lake&sitne poslove održavanja svih, svega i svačega na planeti, da se žene malko bave i svimi svačim drugim, stvarno bi moglo).

To je toliko neverovatno očigledno da je većini - sasvim nevidljivo.

Kao i besplatan ženski rad.

Kao i činjenica da razlozi siromaštva, da siromaštvo u celini  nije u siromašnoj osobi, već u sistemu u kom siromašna osoba živi, ali da bi menjala sisitem, ta siromašna osoba mora da menja - i sebe. 

Da poveruje u očigledno i da razume da je - moguće.Ideja banke za siromašne, mikro-kredita i društvenog preduzetništva je prostor u koje postoje odgovori na pitanje KAKO da se ta promena stvori i živi.

Kada bi Paja Patak, koji u čuvenom crtanom filmu "Mikijeva radionica" prolazeći pored čudnovate mašine kaže svoje čuveno "šta je ovo?, a još i ne radi?!", danas prošao pored sela u Bangladešu promenjenih idejama Muhammed Yunusa-a rekao bi "ne znam šta je ovo, ali - RADI!"

Jer, stvarno - radi.

I kao ideja je odlično primenljivo, u izmenjenom kontekstu, naravno, i na mnogim drugim mestima koji su od Bangladeša udaljene prostorom, prethodnom istorijom ili trenutnim razvojem.

Ideja ima jednostavnost univerzalnosti, samo treba  - uključiti mozak i naći joj kontekst za sebe, za svoje lokalne, zajednice, za svoj sosptveni nivo i oblik siromaštva.

Da bi se menjalo - na bolje.