UGOVOR O FASADERSKIM RADOVIMA ÜBER ALLES

Autor: Rodoljub Šabić

Od kada su postavljene skele na Narodnoj skupštini? Koliko i kome se plaća postavljanje tih skela? Zbog ova dva pitanja, koja je s pozivom na Zakon o slobodnom pristupu informacijama uputio na adresu Narodne skupštine, budući da nije dobio tražene informacije, podnosilac zahteva je podneo žalbu Povereniku za informacije.
Žalba je odbačena kao nedopuštena. Naime u čl. 2. st. 2 Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja utvrđeno je šest organa protiv kojih nije dopuštena žalba Povereniku. Jedan od tih organa je i Narodna skupština. Zato je žalba morala biti odbačena a podnosilac poučen da zaštitu prava, u ovom slučaju, mora tražiti pred Upravnim sudom.
Ali, nezavisno od toga smatrao sam obavezom da odgovornima u Narodnoj skupštini prenesem ocenu da način i razlozi uskraćivanja informacija u ovom slučaju nisu u skladu sa zakonom, da ne mogu naići na razumevanje javnosti, a da mogu škoditi ugledu Narodne skupštine. Naime, u „odgovoru" koji je iz Narodne skupštine stigao tražiocu informacija stoji da je „članom 26. Ugovora o izvođenju fasaderskih radova, Ugovor od 08 10 2002. godine, kao i čl. 17. stav 7. Ugovora od 20. 09. 2010. godine, koje su Savezna skupština, odnosno Narodna skupština Republike Srbije zaključile sa izvođačem radova, preduzećem „Omni stok" d.o.o. iz Beograda utvrđeno da svi podaci, pre nego što se upotrebe, podležu zajedničkoj proceni i da se isti mogu upotrebiti zavisno od te procene i uz saglasnost druge ugovorne strane...", te da je drugoj ugovornoj strani upućen dopis „radi dobijanja saglasnosti za davanje informacija."
Znači, ako se „Omni stok" d.o.o. „smiluje" znaće se odgovori na ova pitanja. A ako ne..., onda ništa! Neverovatno, zar ne?!
Pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja zasnovano je na Ustavu i zakonu. To pravo se ostvaruje u skladu sa zakonom. To naravno, podrazumeva, pod uslovima utvrđenih u zakonu, zaštitu interesa i dobara trećih lica ali nikakvim odredbama poslovnih ugovora odnosno normama obligacionog prava ne može se ograničavati odnosno suspendovati pravo javnosti zasnovano na imperativnim pravnim normama.
Bilo je u proteklih šest godina više slučajeva u kojima se „tajnama" ugovorenim sa raznoraznim poslovnim partnerima pokušavalo ograničiti pravo javnosti da zna. Npr. ceo jedan auto-put je trebao da bude poslovna tajna. I ugovor o kupovini neverovatne količine neverovatno skupih aviona, takođe. Imali smo (iako smo potpisnici Arhurske konvencije) i tajni ugovor o izgradnji jedne rafinerije. Imali smo... Bilo je i „ocena" da ćemo zbog „ultra liberalnih" shvatanja Poverenika plaćati „naknadе štete" i to u science fiction iznosima. Bilo je „upozorenja" Povereniku da će protiv njega lično biti i krivičnih prijava i to organima stranih država. Bilo je i mnoštvo (nedopuštenih) tužbi Vrhovnom i Upravnom sudu. Bilo je svačega. Ali su posle svega te informacija postale dostupne javnosti bez ikakvih loših posledica, bar ne po bilo kakav legitiman interes.
Šest godina nakon što smo Zakonom o slobodnom pristupu informacijama u pravni poredak uneli pravno javnosti da zna i četiri godine nakon što smo i Ustavom potvrdili da „svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom", ne bi smelo biti nikakvih dilema kako se isto može ograničavati. Jedino pod uslovima utvrđenim zakonom, a baš nikako ne „ugovorom o fasaderskim radovima".