ULICA

                                        ( ili fotografija koja nikada nije napravljena )

                Može biti da su uvidele blagu dosadu pravolinijskog kretanja. Moguće i da ih bole njihova asfaltna ili prašnjava leđa od večito istog položaja pa se lenjo protežu. A možda se samo kere uživajući u tome što izazivaju zbunjenost kod putnika namernika sviklih na monotoniju putovanja.

                Ni ova ulica nije bila izuzetak. Mada, reklo bi se da je imala valjanih razloga što se naglo bacila u stranu. Da nije to učinila, na jednom kraju bi se zakucala u stamenu prizemnu kuću koja joj se isprečila na putu. Pomirljiva kakva je, glavnim krakom je skrenula prema Autobuskoj stanici, a uski puteljak je pružila ka Glavnoj ulici i Pijaci sredom ( da ne kažem srednjoj pijaci , postalo bi po malo zbunjujuće). Na drugom kraju je morala da se izvije prema Pijaci subotom da ne bi glavačke bućnula u žabokrečinu i rit Kanala koji je baš tu našao da pravi blagu okuku i tako joj ometa prolaz.
                Dva niza kuća, švapskih, stabilnih i jakih, sa ajnfortima od teškog drveta i vojvođanskih duboko ispruženih u unutrašnjost dvorišta, sa krovovima na dve vode i sa po dva prozora sa ulice, davala su joj po malo neujednačen i reklo bi se čak donekle iskrzan izgled.
                Kraj kuća su se pružali pločnici od pažljivo složenih cigala, na nekim mestima klimavi, po negde džombasti i neravni, po ivicama zarasli u bokvicu i nisku travu. Samo ispred gimnazijskog dvorišta, zgrade Milicije i jedine stambene jednospratnice kočoperio se asfalt, dušu dao za crtanje školica.
                Na pločnike su se nastavljali travnjaci gusto načičkani stablima dudova. Leti je sve bilo ljubičastoplavomodro musavo od prezrelih dudinja. Ali, deca su najviše volela onaj jedan jedini poseban - beli. Plodovi su mu bili krupniji od ostalih i sasvim drugačije slatki i žuti kao zrnca meda uhvaćena u okcetu ćilibara i klinci su se rojili oko njega sa naročitim uživanjem zajedno sa zujkavim rojevima osica i pčela. Ispod njega bi poput jata vrabaca razbrbljane devojčice prostirale neko pohabano ćebe i okupljale se da neveštim prstima nežnim poput Trnoružičinih, nesigurnim bodovima vezu šarenim muline koncima na pijaci kupljene drukovane šustikle za prekrivanje bokala i poslužavnika koji se iznose pred goste. Negde oko početka školske godine  ( mada moram da priznam da me sećanje ne služi baš najbolje ) krenula bi najezda čupavih gamizavih gusenica svilene bube. Nemoguće je bilo proći ulicom ne zgazivši ni jednu. Verale su se po zidovima, ulazile kroz otvorene prozore, padale za vrat, u kosu, milele po stablima i travi i halapljivo proždirale dudovo lišće, da bi nekog samo njima znanog dana kao po dogovoru jednostavno nestajale.
               Travnjaci su se blago spuštali, pa opet uzdizali, praveći duboke i široke jendeke ravnog dna, sasvim pogodne za igranje između dve vatre i šuge. Većina ih je bila uredna i čista, pokošene trave. Tom sređenom izgledu umnogome su doprinosile i baba Simanine bele bradate koze koje su zdušno učestvovale u održavanju reda brsteči sa podjednakim žarom sve na šta bi naišle. Koprive i čičak su rasli samo u ona dva ispred Gimnazije i Milicije. Uz malo rizika od žarenja mogao se tu pri povratku iz škole nabrati i lep buketić belih rada da se obraduje mama. A i čičkovi cvetovi su, prikačeni jedan uz drugi, tako lepo uspevali da podražavaju fotelje i kauče i uopšte, nameštaj za lutke.
                Jedino ona jednospratnica sa asfaltiranim trotoarom nije imala jendek. Mogu samo da pretpostavim da je ta očita nedoslednost proizilazila iz činjenice da su se na uličnoj fasadi nalazila dvoja podrumskih vrata iza kojih su se ispod čitave kuće prostirala dva niza ogromnih prostorija koje su može biti nekada služile kao skladišta nekakvom bogatom veletrgovcu što je iziskivalo širok prilaz za teretna vozila. Samim tim taj prostor je bio Bogom dan za pikanje fudbala i sve ostale igre loptom. Jurilo se tu i za perom loptice za badminton, preskakali se lastiš i konopac ( crvena, bela, plava... piroš, fehir, kek... ), pitalo cara, cara gospodara kol'ko ima sati, razbrajalo za igre žmurki koje su se neretko završavale pentranjem po krovovima komšijskih svinjaca i šupa u pitome kasne sutone i zavlačenjem u mračne podrume po čijim su se zemljanim podovima sjaktali tragovi puževa golaća, kopale rupe za klikere ( staklence, gvozdence i plastence podjednako ), trčalo u pokušajima da se nevešto sklepani zmajevi sa repovima od krep papira domognu oblaka...
                Između svega toga probijao se samom sredinom kolski put. Gusta, teška ravničarska zemlja uzduž ispresecana vagašima koje su za sobom ostavljali traktori i kombajni na svom putu do njiva mrveći je i sitneći u najfiniju prašinu, finu poput brašna za štrudle sa makom i ogromne vazdušaste krofne sa pekmezom od šljiva koje su se vruće odlagale u plave vangle sa belim tufnama. Još kada protutnji hirovita letnja nepogoda pa se kolotrazi ispune vodom a zemljani prah se pretvori u žitko, podatno, toplo, lepljivo blato koje šljapka i klokoće između nožnih prstiju i u koje noge upadaju do članaka - kud ćeš lepše zabave i većeg uživanja od bosonogog gacanja po nadošlim baricama sa kriškom odsečenom od hleba dvokilaša i dobro namazanom najbeljom svinjskom mašćom i bogato posutom solju i alevom paprikom u ruci.
                Pošto saobraćaja gotovo da i nije bilo, zimi su se tu pravila najduža i najlepša klizališta koja niko nije posipao pepelom iz šporeta i kaljevih peči kao što se to radilo sa pločnicima. Od jutra do mraka se tu padalo, ustajalo, zaletalo, takmičilo u dužini klizanja, propadalo kroz tanak led, cičalo i grajalo.
               S jeseni, blato je od dugih rominjajućih kiša postajalo gusto i teško i da bi se s večeri otišlo kod komšija preko puta po šerpicu tek pomuženog mleka koje se još pušilo od toplote vimena, trebalo je put premostiti komadima cigle, drveta i kartona i veoma pažljivo birati stazu jer se lako moglo dogoditi da obuća ostane zaglavljena u glibu iz koga ju je bilo gotovo nemoguće iščupati. Jedino tada ulica je postajala nekako nedobronamerna, iznenada savim preterano široka i gotovo zlobna i kidala je veze među komšijama jer se preko nje takve , mračne i kaljužne, nije išlo bez preke potrebe.

               A prolazio je njome šarolik svet.Čiče na teškim crnim biciklima sa nogavicama pantalona uredno prikupljenim drvenim štipaljkama da ih ne bi uhvatili lanac ili žbica. Baba špicara, omalena okrugla zabrađena ženica koja je preko ruke nosila ogromnu od pruća pletenu korpu punu fišeka napravljenih od starih novina u koje je majušnom staklenom čašom odmeravala za pet banki suncokreta, bundevinih semenki ili kikirikija i ogromnih smeđih karamela - štolvergi koje su ispunjavale čitava usta i lepile se za zube pri svakom pokušaju žvakanja. Pa goranac Riza sa svojim kolicima sa sladoledom ( vanila, čokolada, limun ) i hrskavim slatkim kornetima, koji je držao poslastičarsku radnju u Glavnoj ulici sa pretencioznim natpisom POSLASTIĆARИCA. Mečkari sa svojim tužnim cirkuskim izvedbama i melanholičnim, sa sudbinom pomirenim olinjalim medvedima. Ciganka koja je uzvikivala: ,,Kupime gospoja za staro!'' prodajući kupine nabrane po vrzinama u ataru. Slovakinje koje su posle prepodneva na pijaci, ubundane u sve svoje nacigovane suknje i  uštirkane podsuknje i kecelje i cicane bluze na cvetiće i kožne prusle i šarene marame i obuvene u u pletene zepice sa kićankama raznosile mileram i sir stalnim mušterijama po narudžbini i bez dodatka brašna ili šta se već stavlja kada se hoće maličak podvaliti. Zaprege sa kolima punim kreča ili bostana još neuvelih vreža i otkupljivači starog gvožđa. Đaci putnici u prolazu između škole i Autobuske stanice, pomalo rasejani od prvih zaljubljenosti, zericu zabrinuti zbog nenaučene lekcije, uglavnom vetropirasti i vragolasti. Oni koji su namerili kod sajdžije na uglu da bi srce sata ponovo počelo da kuca i vreme moglo i dalje neometano da prolazi. Komšinice u šlafrocima i sa metalnim viklerima pričvršćenim gumicama za tegle u kosi, zajapurene od prvih trač partija koje su razmenile tog dana uz kafu prženu nad živom vatrom u od česte upotrebe ulubljenom pržunu i tek, uz priču, sveže samlevenu u ručnom mlinu. Napušteni kučići, svačije mačke...

                                                                 *** *** ***

               Dudovi su posečeni. Svilara se okrenula sintetičkim materijalima i gusenice su ostale bez hrane pa su i one netragom nestale. Umesto njih su posađena neka tanušna drvca koja nisu mogla da se brane od baba Simaninih koza ( Ili su bile baba Maricine? Zaboravlja se, vremenom... ) te su dugo bolovala i jedva pretekla. A i to se nekako poklopilo sa zabranom držanja koza u varoši koja je u međuvremenu doneta.
               Krive polutrule drvene bandere su zamenjene novim i ulica se ponovila svetiljkama..
               Veliki parni valjak je poravnao vagaše dok su deca trčala pored njega i bacala mu pod gusenice komade cigala, grančice, prazne staklene flaše i konzerve da vide kako će ih samleti svojom težinom što je većinu mama dovelo do ludila i nagle potrebe da izbubecaju svoje potomstvo iz čistog očaja, isprepadane slikom svih strahota koje su mogle da se dogode prilikom te detinje akcije. Pa se nešto nasipalo i radilo i put je osvanuo presvučen asfaltom. Čak su i pločnici od cigle prevučeni njime.

                                                                *** *** ***

               Nekako u to vreme nestao je i čitav jedan svet...

REČNIK

- keriti se: sprdati se, zavitlavati se, bećariti se,začikavati...
- ajnfort: pokriveni kolski prolaz, u Banatu još poznat i kao suvi ulaz
- drukovanje: štampanje
- šustikla: milje ( Postoji li naša reč? )
- vagaš: kolotrag nastao kretanjem zaprega i poljoprivredne mehanizacije po blatnjavoj zemlji
- Poslastićarнica : poslastičarnica ( посластичарница )
- šlafrok: kućna haljina, obično od zenane ili cica u impesivnom koloritu, duga do natikača