serem vam se u ton film ili how to save the world

Ovo je priča o diskriminaciji i lepoti i pohitaću da vam poentu saopštim na samom početku. Šta želim da kažem? Želim da kažem da mi je muka od priče o diskriminaciji koja je nejasna priča, koja diskriminisane (vulnerabilne) navodno brani jednom odbojnom i ružnom slikom stvarajući tako još veći jaz izeđu diskriminisanih i diskriminatora, i dakle, hoću da kažem sledeće: od diskriminacije, od odbacivanja, straha od nepoznatog, od neprihvatanja i podozrivosti - ako želite ljudima dobro - branite ih lepotom. Branite i sebe, na kraju krajeva, branite svet  lepotom.

Znam da se borci protiv diskriminacije ne bave diskriminisanima nego grantovima i to je opšte mesto. Znam i da neki tu svoju nepristupačnost koja nije posledica preterane pameti i obrazovanja (pa neki tamo seljak ne može da ih shvati, ne, čak ni to) da, dakle, čuvaju svoju nepistupačnost tokom borbe protiv srpskog primitivizma, ksenofobije, te straha od svega nepoznatog a težnje ka zatvorenosti, ne pokušavaju da budu shvaćeni. Njihova se naime umetnost, vrednost te umetnosti, meri upravo količinom besmisla. Taj besmisao nije ni moderna ni postmoderna, nije ni apsurd koji je upravo smislen onoliko koliko na besmisao ukazuje i ruga mu se. Ovde se radi o jednom odsustvu smisla za humor, odsustvu (a što je najvažnije) dobre namere i odustvu svake vrste lepote. Igre tih grant-umetnika su grube i nemaju za cilj da nauče, pomognu niti približe različitosti. Evo i jednog primera  (čučuk stana je bila žena hajduk veljka (da je "umetnička grupa" imala iole dobru nameru ovim "projektom" zivkanja ljudi, na kraju ankete bi dala i odgovor onima koji ne znaju, a drugo pitanje:  zašto "kasno marko na kosovo stiže" je trik pitanje i nije lepo koristiti ga u telefonskoj "anketi" kako bi se dokazala glupost Srba koji su "za tradiciju a protiv tranzicije" - što je bilo jedno od idiotskijih pitanja tokom ovog telefonskog uznemiravačkog performansa, Zašto, naime, Marko kasno na Kosovo stiže (da li je Lazar izgubio bitku zbog kašnjenja kraljevića Marka i njegovih trupa, ili Marko nije ni pripadao struju "za boj" pitanje je koje pominje čak i Gete u svojim pisanjima o srpskoj epskoj poeziji gde kosovski pretkosovski i pokosovski ciklus poredi sa antikom - što i jeste)

Sledeći, još manje razumljiv projekat objašnjavanja kako su Srbi glupi (da se razumemo, cilj projetka i jeste nerazumljivost, tako naša mlada kulturna elita u pokušaju tumači postmodernu) izgleda (recimo) ovako

Toliko o grant - umetničkim  projektima. Da želim sebi da pokvarim dan, sada bih opisala i jednu izložbu na koju sam letos bila odvedena u Cvijetu, sa koje sam zapamtila sledeće eksponate: poređane flaše po dvorištu, pocepane knjige na ulazu (a sa svake druge stranice, "nehajno" otvorenih pocepanih knjiga ogromnim slovima "Srebrenica") i neke crteže, precrtani (znam metod to rade sva deca na likovnom)  likovi crtanih filmova i drvene bojice - da publika boji crteže.

Kakve ovo ima veze sa borbom protiv diskriminacije? Ima. Politički angaživani umetnici čija dela mahom govore o srpskom zloćinstvu a bez trunke kvaliteta (recimo, angažovani Mića Popović je svojim umećem jasno slao poruke, ali tako da čovek osim poruke vidi i jedno na prvom mestu znanje, pa onda umeće - koje je u korenu reči umetnost) a zatim i talenat) 

 Politički angažovani novo-umetnii, umetnici koncepta čija priznatost ne zavisi od publike (publiku preziru kao nestručnu i nedoraslu ili politički neosvešćenu) već od grantova, jer njihove instalacije živ čovek ne bi mogao da unese u svoju kuću i ta se dela ne prodaju, ta su dela unapred plaćena - da pošalju poruku.

i sad dolazimo do poente. Poruka, osim što je najčešće svedena na kazivanje na srpski primitivizam koji, doduše, ne ume da se objasni jer se nema dovoljno znaja, talenta ili smisla za humor koji bi doprineli razumljivosti poruke, uglavnom je upućena i ugroženim (vulnerabilnim) ili ti diskriminisanim populacijama. zapravo, ne njima (oni ionako ne razumeju svoj položaj dok im se ne objasni, nisu edukovani i uglavnom nisu pozvani na izložbe i performanse koji ih zastupaju) nego krugu ljudi koji ima neke veze s onim grantovima, konkursima, dodelama nagrada itd, itd, itd. 

A moglo bi možda i ovako: 

 Ako, da poentiram, želite da branite ili približite homoseksualce (kao najaktuelnije ovih godina) pokažite mi lepotu. Naravno, nije Bežar za seljake i one s fantomkama - ali nemojte mi reći da su pokšali. Nisu. Kada brane homoseksualce, uglavnom izaberu parprimeraka, živih eksponata, izlože ih i nalože ih da se ponašaju što arogantnije, da budu vulgarni i da onaj otpor koji izazovu kod plebsa bude otpor prema ružnoći, esencijalnoj, ružnoći koja nema dobru nameru (ružno je neetično, da ne ponavljam svima dobro poznatu priču o etici i estetici) i onda niko više ne može da bude siguran da li taj prototip, taj stereotip Srbina - seljačine zaista ima nešto protiv homoseksualaca ili reaguje čulno, reaguje na ružnoću i dobija otpor jer se na njega atakuje. 

Ili recimo, ovih dana pominjana, diskriminacija HIV pozitivnih. Najjednostavnije, onaj koji ima dobru nameru, koji zaista želi da ljudi prestanu da se boje  (a već se uveliko i ne boje) ljudi sa ovakvim dijagnozama - ne bi nikako trebalo da nam prikazuju slike nekakvih (da ne grešim dušu ovu "reklamu" sam videla pre par godina, možda više ne izgleda tako strašn) mršavih narkomanski izgledajućih ljudi, sa nekakvim kavezima u drugom planu, razbijenim prozorima i uopšte - ne bi trebalo da reklamiraju odbačenost hiv poztivnih, nego naprotiv. Prvo, tim slikama plaše one koji su bolesni, drugo - tim slikama šalju poruku onim najprimitivnijim gledaocima da je ovakav tretman bolesnih normalan i uobičajen, a treće - opet promovišu jednu ružnoću. 

A moglo bi i ovako: 

Informišite me o srećnom kraju, učinite da se ne bojim hiv pozitivnih i da saznam da za njih ima mnogo nade. 

Ili, ako već nije bilo srećnog kraja kao u slučaju Fredija - pokažite mi, kao veliki Bežar, da je svaka, pa i ta priča, povezana, o homoseksualizmu i aids-u, priča o ljubavi.

(ovako se pravi omaž - sa poštovanjem i s ljubavlju) 

Jer, neka ja sad zvučim naivno, kada mi ispričate da su i gejevi, i oni Romi koje mi uvek pokazuju musave i oduzimaju i meni i njima pravo i mogućnost da jedni druge vidimo bez te barijere, i ti hiv pozitivni, svi ti vulnaribilni (da upotrebim omiljenu reč pisaca projekata) ustvari priče o ljubavi - onda ja, neki prosti gledalac Srbin - stereotip, nemam više šta, zašto i kako da mrzim. Ako je taj novi, verujem i izmišljeni, projektovani Srbin - mrzitelj - svega - različito, uopšte postojeći. Ja ga se ne sećam. Ne sećam se tog Srbina koji mrzi Rome jer živi s njima od Dorćola preko Vojvodine pa do istoka i juga Srbije.

i zato ne ovako: 

nego ovako

Ne sećam se ni Srbina mrzitelja bolesnih, ni mrzitelja homoseksualaca. Projektovani diskriminisani od strane projektovanih Srba - mrzitelja deo su istog projekta. Autori se kao izrazom služe ružnoćom, što tumačim kao jedan od vidova nedostatka morala. Moral ne prikazuje najružnije lice onoga koga navodno štiti i moral ima svest o lepoti. Moral ima dobru nameru i on zna da se do srca ljudi - publike dolazi lepotom, ne gadostima. I ne osudom. I ne jazom koji ovde služi da se diskriminisani i doskriminator (kao delovi istog projekta) nikad ne sretnu na sličnostima, nego se insistira na razlikama. 

 Neka zvučim naivno...  mislim da nema tužnije  ideje od želje da se spasi svet, mislim da nema lepše misli od tog nemogućeg htenja, da nema optimističnijeg podatka da takvo što uopšte ikome još pada na pamet